Мудрости великих писаца о свакој години живота

Иако разнолики, ми, људи, ипак старимо пратећи исти редослед, а животни обрасци који су нам заједнички пресликавају се на странице кљига које волимо. У овом дирљивом говору, новинар Џош Прејгер истражује животне фазе кроз цитате Нормана Мејлера, Џојс Керол Оутс, Вилијема Тревора и других великих писаца, дате уз визуелне приказе графичког дизајнера Милтона Глејзера. „Књиге нам говоре ко смо били, ко смо сада, али и шта ћемо постати“, каже Прејгер.

Следећег месеца пуним 44 године,

а имам осећај да ће 44. година
бити заиста добра,

година испуњења, остварења.

Имам тај осећај

не зато што ме нешто посебно чека,

већ зато што сам читао
да ће то бити добра година

у књизи Нормана Мејлера из 1968. године.

„Осетио је да су његове године,
четрдесет четири…“,

написао је Мејлер у „Војскама ноћи“,

„...осетио је као да је право отелотворење

костију, мишића, срца, ума,
осећања бити мушкарац,

као да је пристигао.“

Да, знам да Мејлер није писао о мени,

али знам и да јесте,

јер сви ми, ви, ја, главни лик из књиге,

старимо више или мање успут,

почевши од рођења,
истим сјајним редоследом,

кроз чуда и ограничења детињства,

еманципацију и фрустрације адолесценције,

оснаживања и прекретнице одраслог доба,

признања и повлачења старости.

Постоје животни обрасци

и они су нам заједнички.

Као што је Томас Ман написао:
„Десиће се мени, као и њима.“

Не само да проживљавамо ове обрасце.

Бележимо их, такође.

Записујемо их у књигама,
у којима постају приче

које затим читамо и препознајемо.

Књиге нам говоре ко смо били,

ко смо сада и ко ћемо постати, такође.

Чине то хиљадама година.

Као што је Џејмс Солтер написао:

„Живот прелази на странице,
ако уопште прелази у нешто.“

Тако ми је пре шест година
синула мисао да,

ако живот прелази на странице,
постоје негде и одломци

написани о сваком животном добу.

Ако их нађем, могао бих
да их спојим у причу.

Могао бих да их спојим у живот,

дуг, стогодишњи живот,

свеукупност истог сјајног низа

кроз који најсрећнији међу нама прођу.

У то време сам имао 37 година;

„године слободе одлучивања“
написао је Вилијам Тревор.

Био сам склон размишљању
о времену и старости.

Болест у породици,
а касније и моја повреда

су јасно ставиле до знања да се старење
не може узети здраво за готово.

Поред тога, старење је само
одлагало неизбежно,

време је сагледавало
оно што околности нису.

Све је то било мало обесхрабрујуће.

Списак је, међутим, опстајао.

Бележење живота
годину за рањивом годином

значило би обухватање и утемељивање
онога што је пролазно,

било би за мене и друге
обезбеђивање погледа у будућност,

било да стигнемо до ње или не.

Када сам почео да састављам своју листу,
убрзо сам постао опседнут,

тражећи године и године
на страницама и страницама.

Ево нас на сваком годишњем кораку
кроз својих првих стотину година.

„Двадесет седам...
период изненадних откровења“,

„шездесет две... суптилних пропадања“.

Имао сам на уму, наравно,
да су таква схватања релативна.

За почетак, сада живимо дуже,
те тако старимо спорије.

Кристофер Ишервуд
је користио фразу „жути лист“

да би описао човека у 53. години,

само један век након што ју је Лорд Бајрон
искористио да опише себе са 36. година.

(Смех)

Имао сам на уму, такође, да живот
може да се преокрене дивље и непредвидиво

из године у годину

и да људи могу да доживе
исте године различито.

Међутим, чак и тада,
док се листа обједињавала,

тако се, такође, на страници,
јасно као одраз у огледалу,

обједињавао живот којим сам живео,

откривајући да је са 20 година
„човек све мање сигуран ко је“,

израњајући у 30. години
из „пустоши припреме у активан живот“,

схватајући са 40 година
„да тихо затвори врата соба

у које се неће вратити.“

Ту сам био.

Наравно, ту смо сви.

Милтон Глејзер, сјајан графички дизајнер

чију предивну визуализацију видите овде,

а који данас има 85 година,

све ове године „сазревања и апотеозе“,
написао је Набоков,

показале су ми да нам,
као и уметност и боје,

књижевност помаже да запамтимо
оно што смо доживели.

Заиста, када сам поделио списак
са својим дедом,

он је климнуо главом у знак одобравања.

Тада је имао 95 година
и био је близу смрти,

што је, написао је Роберто Болањо,

„исто као и никада не умрети“.

Када се осврнем, рекао ми је, да,

Пруст је био у праву да смо са 22 године
сигурни да нећемо умрети,

као што је танатолог
под именом Едвин Шнајдман био у праву

да ћемо са 90 сигурно умрети.

Десило се њему,

као и њима.

Сада је списак готов;

стотину година.

Ако се осврнемо на све то,

знам да ја нисам завршио.

И даље имам живот који треба проживети,

и даље треба да прођем
кроз много страница.

Са Мајлером на уму,

чекам 44. годину.

Хвала вам.

(Аплауз)