Moja priča o magiji, dobroti i preživljavanju tokom Holokausta

Preživeli iz Holokausta Verner Rajh priseća se svog strašnog odrastanja koje je proveo kao zatvorenik transportovan od jednog do drugog koncentracionog logora - i govori kako malo, dobro delo može biti celoživotna inspiracija za saosećanje. „Ako ikada upoznate nekog kome treba pomoć, ako znate nekog ko je uplašen, budite dobri prema njemu,“ kaže on. „Ako to uradite u pravo vreme, ućiće u njegovo srce, i ostaće sa njime kuda god ide, zauvek.“

U prilično zanimljivoj knjizi „Mali princ“

postoji citat koji kaže:

„Čovek samo srcem dobro vidi.

Suština se očima ne da sagledati.“

I dok je autor pisao ove reči
sedeći u udobnoj fotelji,

negde u Sjedinjenim Državama,

ja sam istu ovu lekciju naučio

miljama daleko u odvratnoj,
prljavoj baraci

u logoru smrti u Poljskoj.

Nije važna vrednost ili veličina poklona,

već kako ga čuvaš u srcu.

Kada sam imao šest godina,

moja majka, otac, sestra i ja

napustili smo antisemitističku Nemačku,
i otišli smo u Jugoslaviju.

I ostali smo u Jugoslaviji
sedam srećnih godina,

a onda je Nemačka napala Jugoslaviju

i odjednom smo opet bili prognani,

i morali da se krijemo.

Krio sam se otprilike dve godine

sa parom koji je radio za pokret otpora.

Razvijao sam filmove,
i uveličavao fotografije.

Jednog dana, kada mi je bilo 15 godina,

uhapsio me je gestapo

i pretukao,

i, tokom dva meseca,
vukao po raznim zatvorima,

i na kraju sam završio

u 150 godina staroj tvrđavi
u Čehoslovačkoj,

koju su Nacisti bili pretvorili
u koncentracioni logor.

Tamo sam bio 10 meseci.

Postavljao sam železničke šine,

istrebljivao štetočine,

pravio korpe,

i nakon 10 meseci,

oko 2.000 nas je ukrcano
na vagone za stoku,

vrata su zatvorena, i poslati smo istočno.

Tri dana smo putovali tako,

i kada su nas iskrcali,

osećali smo se na urin i izmet,

i bili smo u koncentracionom
logoru Aušvic.

Logoru, koji je do tada,

već ubio preko milion ljudi

i poslao ih kroz dimnjake na nebo.

Stigli smo, oduzeli su nam
sve lične stvari,

šta god smo imali,

i dali nam prugaste pidžame,

tetovirali nam ruke,

i takođe nam poručili

da ćemo biti tamo tačno šest meseci.

I da ćemo, posle toga, napustiti logor.

Kroz dimnjak.

Bili smo raspoređeni po barakama.

A barake su bile pune drvenih
kreveta na sprat,

po šest ljudi na svakom nivou,

troje koji su spavali u jednom smeru
i troje u drugom smeru,

i kako god ste spavali,

uvek ste imali dva para stopala pod nosom.

Čovek do mene je bio jako fin gospodin,

i predstavio se kao gdin Herbert Levin.

Gdin Levin je bio dobar
i ljubazan prema meni.

Jednog dana, kada sam se vratio
sa radnog zadatka,

popeo sam se,

bio sam na najvišem nivou
kreveta od tri sprata,

i tamo je bio gdin Levin sa špilom karata.

Mešao je te karte.

I nisam mogao da shvatim, znate,

imati špil karata u Aušvicu

je bilo kao da ste pronašli
gorilu u svom kupatilu.

(Smeh)

Znate: „Šta on to radi?“

Onda se gdin Levin okrenuo ka meni

ponudio mi špil, i rekao: „Izaberi kartu.“

Izabrao sam kartu,

a on je izveo trik za mene.

Izveo je čudo.

Ja nikada pre nisam video trik sa kartama,

a čovek koji ga je izveo
sedeo je baš tamo.

Onda je gdin Levin uradio nezamislivo.

Zapravo mi je objasnio trik.

I reči su mi se urezale u glavu.

Zapamtio sam svaku reč,

i od tog dana,

vežbao sam trik svakog dana.

Iako uopšte nisam imao karte.

Samo sam nastavio da vežbam.

Oko tri nedelje kasnije,

ceo logor, osim par stotina nas,

je poslat u gasnu komoru.

Ja sam poslat u drugi logor
gde sam radio u štalama,

a onda, u januaru 1945. godine,

kada su Rusi napredovali,

60.000 nas je poslato u šetnju smrti.

Hodali smo tri dana, bez prestanka,

i u sred zime,

i kada smo stigli na raskršće železnice,

od 60.000 ljudi,

15.000 je bilo umrlo.

Mi ostali smo ukrcani na otvorene vagone,

i četiri dana prevoženi skroz
od Poljske do Austrije.

Stigli smo u logor smrti,

u koncentracioni logor Mauthauzen,

koji je isto bio izgrađen kao tvrđava.

Tada nas je SS napustio,

nije bilo hrane,

i bilo je hiljade i hiljade tela tamo.

Tri dana sam spavao pored mrtvog čoveka,

samo da bih dobio njegovu porciju
kašičice buđavog hleba.

Dva dana pre kraja rata, 5. maja,

oslobodila nas je američka vojska.

Tada sam imao 17 godina,

i 29 kilograma.

Stopirao sam do Jugoslavije.

A kada sam stigao u Jugoslaviju,

tamo je bio komunizam,

nisam imao porodicu tamo,

a ni prijatelje.

Ostao sam tamo dve godine,

i nakon dve godine,
uspeo da pobegnem u Englesku.

Kada sam stigao u Englesku,

nisam govorio engleski,

nisam imao obrazovanje, niti veštine.

Počeo sam da radim,

i oko godinu dana
nakon dolaska u Englesku,

kupio sam sebi špil karata.

I po prvi put,

zapravo sam izveo trik

koji su mi pokazali u Aušvicu
na krevetu na sprat.

I uspeo je.

Funkcionisao je savršeno.

Pokazao sam ga nekim svojim prijateljima,

i svidelo im se.

Otišao sam u mađioničarsku radnju,
kupio neke trikove,

i pokazao ih svojim prijateljima,

pa sam kupio još trikova

i pokazao im.

A onda sam kupio mađioničarske knjige,
i još mađioničarskih knjiga.

Vrlo je tanka linija

između hobija i ludila.

(Smeh)

U svakom slučaju, oženio sam se,

i došao u Sjedinjene Države,

i jedan od prvih poslova koje sam imao

zahtevao je da razgovaram
sa malim grupama ljudi.

I išlo mi je, bio sam baš dobar u tome.

Pre 25 godina, otišao sam u penziju.

Počeo sam da govorim u školama.

I jedini razlog što sam mogao to

je taj što je jedan vrlo srdačan čovek

pokazao trik sa kartama
jednom vrlo uplašenom dečaku

u koncentracionom logoru.

Taj čovek koji mi je pokazao, gdin Levin,

bio je profesionalni mađioničar.

Radio je u Nemačkoj,

i kada je stigao u Aušvic, SS ga je znao,

pa su mu dali karte,

i parče kanapa,

par kockica,

i on je izvodio trikove za njih.

A onda je i mene naučio neke.

Preživeo je rat,

ali su njegova žena i sin poginuli.

Došao je u Sjedinjene Države
i izvodio trikove na raznim događajima,

ali se nikada nismo opet sreli.

Ali trik koji mi je pokazao
je ostao sa mnom

i omogućio mi da idem po školama

i pokušam da napravim od ovog sveta
samo malo bolje mesto.

Ako ikada upoznate nekog
kome je potrebna pomoć,

ili nekog ko je uplašen,

budite dobri prema njemu.

Posavetujte ga,

zagrlite,

naučite trik sa kartama.

Šta god uradite,

ta osoba će dobiti nadu.

I ako to uradite u pravo vreme,

ućiće u njegovo srce,

i biće s njim gde god ide, zauvek.

Hvala vam.

(Aplauz)