Prava priča o Rozi Parks, i zašto se moramo suprotstaviti mitovima o crnačkoj istoriji

Crnačka istorija koja se uči u američkim školama često je razvodnjena, puna netačnih podataka, lišena konteksta i bogatih, potpunih slika o istorijskim ličnostima. Naoružan stvarnom pričom o Rozi Parks, profesor David Ajkard ističe kako ublažavanje stvarne priče o rasi kako bismo je lakše svarili šteti svima nama, i naglašava moć i značaj tačnosti istorijskih podataka.

Ponosan sam otac dvoje prelepe dece,

Elajdže, koji ima 15 godina,
i Oktavije, koja ima 12 godina.

Kada je Elajdža bio u četvrtom razredu,

prišao mi je

kada je došao iz škole
pucajući od uzbuđenja

zbog onoga što je tog dana naučio
o afroameričkoj istoriji.

Ja sam Afroamerikanac
i profesor kulturalnih studija,

pa je stoga, kao što možete pretpostaviti,

afroamerička kultura
ozbiljna stvar u mojoj kući.

Zato sam bio vrlo ponosan jer je moj sin
bio uzbuđen povodom svojih saznanja

u školi tog dana.

Pitao sam ga: „Šta si naučio?“

Rekao je: „Učio sam o Rozi Parks.“

Rekoh: „U redu,
šta si saznao o Rozi Parks?“

Rekao je: „Saznao sam da je Roza Parks
bila krhka, stara crnkinja

1950-ih godina

u Montgomeriju u Alabami.

Sela je u autobus

i noge su joj bile umorne,

i kada joj je vozač autobusa rekao
da ustupi mesto belom putniku,

odbila je jer su joj noge bile umorne.

Dan je bio naporan,

bila je umorna od ugnjetavanja,

i nije ustupila mesto.

I marširala je sa Martinom Luterom Kingom
i verovala je u nenasilje.“

Pretpostavljam da mi je pogledao lice

i video da nisam baš impresioniran

njegovom...

ovaj...

lekcijom iz istorije.

Zastao je i rekao: „Tata, šta nije u redu?
Šta sam loše shvatio?“

Rekao sam: „Sine,
nisi ti ništa loše shvatio,

ali mislim da je tvoja nastavnica
mnogo toga pogrešno shvatila.“

Rekao je: „Pa, kako to misliš?“

Rekao sam: „Roza Parks nije bila umorna.

Nije bila stara.

I zasigurno joj nisu bile umorne noge.“

Rekao je: „Šta?“

Rekao sam: „Da!

Roza Parks je imala samo 42 godine“ -

Da, šokirani ste, zar ne?
Nikad to niste čuli.

„Roza Parks je imala svega 42 godine,

bila je radila samo šest sati
tog dana, a bila je krojačica

i noge su joj bile sasvim u redu.

(Smeh)

Jedino od čega je bila umorna

bila je nejednakost.

Bila je umorna od ugnjetavanja.“

Moj sin je rekao:

„Pa, zašto bi mi nastavnica to rekla?

Zbunjuje me ovo.“

Zato što je voleo nastavnicu,
i bila je dobra nastavnica,

relativno mlada, belkinja od 20-ak godina,

baš, baš pametna, pritiskala ga je,
pa se i meni dopadala.

Ali bio je zbunjen.
Pitao je: „Zašto bi mi to rekla?“

Rekao je: „Tata, pričaj mi još.
Još mi pričaj o Rozi Parks.“

A ja sam rekao: „Sine, imam bolju ideju.“

Rekao je: „Šta?“

Rekao sam: „Kupiću ti njenu autobiografiju

i daću ti je da je sam pročitaš.“

(Smeh)

Kao što možete pretpostaviti,

Elajdža nije bio oduševljen ovim novim,
dugačkim domaćim zadatkom

koji mu je tata upravo zadao,
ali prionuo je na njega.

Vratio se nakon što je pročitao knjigu,

i bio je uzbuđen
zbog onog što je pročitao.

Rekao je: „Tata, ne samo da Roza Parks
u početku nije bila za nenasilje,

već je deda Roze Parks,

koji ju je u suštini odgajio i bio
dovoljno svetle kože da prođe kao belac,

imao običaj da ide po gradu
sa pištoljem u futroli

i ljudi su znali da, ako se petljate
sa decom ili unucima gospodina Parksa,

on će vam ucmekati pozadinu,
ili kako se već to kaže.“

(Smeh)

Je l' da?

Sa njim nije bilo zezanja.

Rekao je: „Takođe sam saznao
da se Roza Parks

udala za čoveka u Rejmondu
koji je dosta bio nalik njenom dedi.“

On bi se organizovao.

Bio je aktivista za građanska prava.

Organizovao bi događaje

i ponekad bi se ti događaji
odvijali u domu Roze Parks.

Na jednom mestu Roza Parks pominje

da je bilo toliko oružja na stolu,

jer su bili pripremljeni
da kada bi neko uleteo na vrata,

oni bi bili spremni
za sve što može da krene naopako,

tako da je Roza Parks rekla:
„Bilo je toliko oružja na stolu

da sam čak zaboravila
da im ponudim kafu ili hranu.“

To je bila prava Roza Parks.

Zapravo, Roza Parks,
kada je tog dana sedela u autobusu,

dok je čekala da stignu ti policajci,

ne znajući šta će joj se desiti,

nije razmišljala o Martinu Luteru Kingu,

koga jedva da je poznavala.

Nije mislila o nenasilju ili o Gandiju.

Mislila je na svog dedu

koji je nosio pištolj
i sa kojim nije bilo šale.

O njemu je razmišljala Roza Parks.

Moj sin je bio opčinjen Rozom Parks,

i bio sam ponosan na njega
jer sam video to uzbuđenje.

Ali i dalje sam imao problem.

Jer sam i dalje morao
da odem u njegovu školu

i pozabavim se ovim problemom
sa nastavnicom,

jer nisam hteo da nastavi da uči decu

očigledno lažnoj istoriji.

I tako se ja mučim sa tim,

pre svega zato što razumem,
kao Afroamerikanac,

da kad god razgovarate
sa belcima o rasizmu

ili o bilo čemu osetljivom u smislu rase,

obično to bude problematično.

To je ono što bela sociološkinja
Robin Dianđelo naziva „belačkom krhkošću“.

Ona tvrdi da, zapravo,

pošto belci poseduju
tako malo iskustva u preispitivanju

svojih belačkih privilegija,

kada im se iznese
makar i najsićušniji problem,

obično plaču,

naljute se

ili pobegnu.

(Smeh)

I sve sam te reakcije doživeo.

I tako, kada sam razmišljao
da se suočim sa njegovom nastavnicom,

nisam bio srećan zbog toga,

ali sam mislio da je to nužno zlo

kada ste roditelj crne rase koji pokušava
da podiže samoaktualizovanu crnu decu.

Pozvao sam Elajdžu i rekao mu:

„Elajdža, zakazaću sastanak
sa tvojom nastavnicom

da probam da ovo ispravim,
a možda i sa tvojim direktorom.

Šta ti misliš?“

Elajdža je rekao:

„Tata, imam bolju ideju.“

Rekoh: „Stvarno? Koju ideju?“

Rekao je: „Imamo zadatak
da javno govorimo o nečemu,

pa zašto ne bih iskoristio
taj zadatak javnog govora

da pričam o rušenju mitova o Rozi Parks?"

I ja sam rekao:

„Pa, to je dobra ideja.“

I tako Elajdža ode u školu,

održi prezentaciju,

vrati se kući,

i video sam da se dogodilo
nešto pozitivno.

Pitao sam: „Pa, šta se dogodilo, sine?“

Rekao je: „Pa, kasnije tog dana,

nastavnica me je pozvala na stranu,

i izvinila se što mi je dala
te pogrešne informacije.“

I onda se sutradan dogodilo
još nešto čudesno.

Ona je čak predavala
novu lekciju o Rozi Parks,

pri čemu je popunila praznine
koje su joj ostale

i ispravila greške koje je napravila.

I bio sam baš, baš ponosan na svog sina.

Ali onda sam razmislio o tome.

I naljutio sam se.

Baš sam se naljutio.

Zašto? Zašto bih bio ljut?

Zato što je moj devetogodišnji sin
morao da obrazuje svoju nastavnicu

o svojoj istoriji,

morao da obrazuje svoju nastavnicu
o svojoj čovečnosti.

On ima devet godina.

Trebalo bi da razmišlja o košarci, fudbalu

ili najnovijem filmu.

Ne bi trebalo da razmišlja
o tome kako mora da preuzme odgovornost

da obrazuje svoju nastavnicu

i svoje drugove

o sebi i svojoj istoriji.

To je bio teret koji sam ja nosio.

To je bio teret
koji su nosili moji roditelji

i generacije pre njih.

A sada sam gledao kako i moj sin
preuzima taj teret na sebe.

Vidite, zato je Roza Parks
napisala svoju autobiografiju.

Jer još za njenog života,

ako možete to da zamislite,

radite nešto ovako neverovatno,

živi ste i govorite o aktivizmu
za građanska prava,

i pojavi se priča

u kojoj neko govori svetu

da ste stari, da su vam bile umorne noge

i da ste samo slučajno postali aktivista,

a ne da ste do tog trenutka
bili aktivista 20 godina,

ne da je bojkot bio planiran mesecima,

ni to da niste bili ni prva,
pa ni druga, čak ni treća žena

koja je uhapšena zbog iste stvari.

Postanete slučajni aktivista,
čak i za svog života.

Zato je napisala tu autobiografiju
da rasčisti račune,

jer je htela da podseti ljude

da je ovako izgledalo

1950-ih godina

ako ste pokušali da budete crnac u Americi

i da se borite za svoja prava.

Tokom te godine, malo više od godine,
koliko je bojkot trajao,

više od četiri crkve su bombardovane.

Kuća Martina Lutera Kinga
bila je bombardovana dva puta.

Bile su bombardovane i kuće drugih vođa
pokreta za građanska prava u Birminghamu.

Muž Roze Parks je noću spavao sa puškom,

jer su stalno dobijali pretnje smrću.

Zapravo, majka Roze Parks
je živela sa njima,

i ponekad bi satima bila na telefonu

tako da niko ne pozove da im preti smrću,

jer se to dešavalo stalno i uporno.

Zapravo, bilo je toliko tenzije,

bilo je toliko pritiska, toliko terorizma,

da su Roza Parks i njen muž
ostali bez posla,

bez mogućnosti zaposlenja

i na kraju morali da odu
i da se odsele sa Juga.

To je realnost pokreta za građanska prava

za koju je Roza Parks htela da se postara
da je ljudi razumeju.

Onda vi kažete: „Pa, Dejvide,
kakve to veze ima sa mnom?

Ja sam dobronamerna osoba.

Nisam posedovao robove.

Ne pokušavam da zataškam istoriju.

Ja sam dobar čovek. Ja sam dobra osoba.“

Reći ću vam kakve to ima veze sa vama,

i to ću vam reći
tako što ću vam ispričati priču

o mom profesoru, belom profesoru,

kada sam išao na postdiplomske studije,
koji je bio briljantna osoba.

Zvaćemo ga „Fred“.

Fred je pisao istoriju
pokreta za građanska prava,

ali konkretno je pisao o trenutku

koji mu se dogodio u Severnoj Karolini

kada je belac hladnokrvno upucao crnca
na otvorenom prostoru

i nikada nije bio osuđen.

Bila je to sjajna knjiga

i sazvao je par prijatelja profesora

i mene da pročitamo poslednju verziju
pre konačne predaje teksta.

Laskalo mi je što me je pozvao;

tada sam bio samo postdiplomac.

Bio sam pomalo pun sebe.
Bio sam u fazonu: „Okej, strava.“

Sedeo sam među intelektualcima

i čitao sam preliminarnu verziju knjige.

Postojao je trenutak u knjizi

koji mi je delovao vrlo problematično,

pa sam rekao:

„Fred,“ dok smo sedeli
i razgovarali o tekstu,

rekoh: „Fred, baš imam problem
sa delom u kome govoriš

o svojoj služavki u knjizi.“

Video sam da se Fred
„stisao“, kako se kaže.

Rekao je: „Kako to mišliš? Super je priča.

Desilo se baš kako sam ispričao.“

Rekoh: „Mmm... mogu li
da iznesem drugi scenario?

E sad, o čemu se radi u priči?

Godina je 1968.

Martin Luter King je upravo ubijen.

Njegova služavka, „posluga“ -
zvaćemo je „Mejbel“,

bila je u kuhinji.

Mali Fred je imao osam godina.

Mali Fred ulazi u kuhinju,

i Mejbel, koju je do tada viđao
samo nasmejanu, uslužnu i srećnu,

naslonjena je nad sudoperom

i plače,

jeca

neutešno.

Mali Fred joj prilazi i kaže:
„Mejbel, šta nije u redu?“

Mejbel se okreće i kaže:

„Ubili su ga! Ubili su našeg vođu.
Ubili su Martina Lutera Kinga.

Mrtav je! Oni su čudovišta.“

Mali Fred kaže:

„Biće sve u redu, Mejbel.
Biće u redu. Biće u redu.“

Pogledala ga je i rekla:
„Ne, neće biti u redu.

Zar nisi čuo šta sam upravo rekla?

Ubili su Martina Lutera Kinga.“

A Fred,

sin propovednika,

pogleda Mejbel i reče:

„Ali Mejbel, zar nije Isus
umro na krstu zbog naših grehova?

Zar to nije bio dobar ishod?

Možda će ovo biti dobar ishod.

Možda će smrt Martina Lutera Kinga
dovesti do dobrog ishoda.“

Dok Fred priča tu priču,

kaže da je Mejbel stavila ruku na usta,

sagla se i zagrlila Freda,

krenula ka frižideru,

izvadila par pepsija,

dala mu pepsi

i poslala ga da se igra
sa braćom i sestrama.

Rekao je:

„Bio je to dokaz da čak i u najteža
vremena rasnih previranja

dvoje ljudi mogu da se spoje
uprkos rasnim podelama

i nađu zajedničku ljudskost

kroz ljubav i naklonost.“

Na to sam rekao: „Frede, to su gluposti.“

(Smeh)

(Aplauz)

Fred je rekao:

„Ali ne razumem, Dejvide. Tako ide priča.“

Rekoh: „Frede, da te pitam nešto.“

Rekoh: „Ti si 1968. godine
bio u Severnoj Karolini.

Da Mejbel ode u svoju zajednicu -
ti si imao osam godina -

kako misliš da bi joj se afroamerička deca
od osam godina obraćala?

Misliš da bi je zvali po imenu?“

Ne, zvali bi je „gospođo Mejbel“,

ili bi je zvali „gospođo Džonson“
ili „teta Džonson“.

Ne bi se nikad usudili
da joj se obrate po imenu,

jer bi to bio vrhunac nepoštovanja.

A ipak, ti si je zvao po imenu

svakog njenog radnog dana,

a da o tome nikada nisi ni razmišljao.“

Rekao sam: „Da te pitam još nešto.
Da li je Mejbel bila udata?

Da li je imala dece?

U koju crkvu je išla?

Koji je bio njen omiljeni dezert?“

Fred nije mogao da odgovori
ni na jedno od tih pitanja.

Rekoh: „Frede, ova priča nije o Mejbel.

Ova priča je o tebi.“

Rekoh: „Ova priča tebi daje dobar osećaj,

ali tu se ne radi o Mejbel.

U stvarnosti,

ono što se verovatno dogodilo
je da je Mejbel plakala,

što obično nije činila,

pa su joj kočnice popustile.

Ti si ušao u kuhinju

i zatekao je u trenutku ranjivosti
kada su joj mehanizmi popustili.

I vidiš, pošto si sebe smatrao
baš kao da si jedno od njene dece,

nisi shvatao da si u stvari
dete njenog poslodavca.

A ona je zatekla sebe kako viče na tebe.

I kada je uhvatila sebe,

shvativši da: 'Ako vičem na njega

i on se vrati i ispriča to tati ili mami,

mogla bih da izgubim posao.'

Zato se sabrala i na kraju je -

mada je njoj bila potrebna uteha -
naposletku ona tešila tebe

i poslala te da ideš,

možda da bi završila
sa oplakivanjem u miru.“

Fred je bio zapanjen.

Shvatio je da je zapravo
pogrešno protumačio taj trenutak.

Vidite, to su uradili Rozi Parks.

Jer je mnogo lakše svariti
staricu sa umornim nogama

koja ne ustaje ne zato što hoće
da se bori protiv nejednakosti,

već zato što su joj umorne noge i leđa,

i zato što je radila ceo dan.

Vidite, starice nisu zastrašujuće.

Ali mlade, radikalne crnkinje

koje ne trpe ugnjetavanje drugih

su veoma strašne,

koje se suprotstavljaju moćnicima

i spremne su da umru zarad toga -

to nisu ljudi

koji bude prijatan osećaj.

Vi na to kažete:

„Šta hoćeš da uradim, Dejvide?

Ne znam šta da radim.“

Pa, ono što vam bih rekao je da,

postojalo je vreme u kome,

ako ste Jevrejin, niste bili belac,

ako ste Italijan, niste bili belac,

ako se Irac, niste bili belac

u ovoj zemlji.

Potrajalo je dok Irci,
Jevreji i Italijani nisu postali belci.

Je l' tako?

Postojalo je vreme u kome bi vas tretirali
kao „tuđeg“ ako ste osoba sa druge strane.

Toni Morison je rekla:

„Ako, da biste vi stajali uspravno,
ja moram da budem na kolenima,

tu imate ozbiljan problem.“

Ona kaže: „Bela Amerika
ima ozbiljan, ozbiljan problem.“

Iskreno, ne znam da li će se odnosi rasa
u Americi poboljšati.

Ali znam da, kako bi se poboljšali,

moramo da se sa ovim problemima
direktno suočimo.

Budućnost moje dece zavisi od toga.

Budućnost dece moje dece zavisi od toga.

I, bili vi svesni toga ili ne,

budućnost vaše dece i dece vaše dece

takođe zavisi od toga.

Hvala.

(Aplauz)