Forenzička neuronauka može da znači razliku između života i smrti | Dr Skot Frejzer (Dr. Scott Fraser) | TEDxUSC

Dr Skot Frejzer priča o pucnjavi iz kola pri kojoj se ispostavilo da svedoci greše, kao i u mnogim drugim sličnim slučajevima. On razmatra probleme sećanja i posmatra to kako kvalitet svetla na mestu zločina može da se naučno ispita.

Ubistvo se dogodilo
pre nešto više od 21 godine,

18. januara 1991. u malom naselju
u predgrađu Linvud, u Kaliforniji,

samo nekoliko kilometara
jugoistočno od Los Anđelesa.

Otac je izašao iz kuće da kaže svom sinu
i njegovoj petorici prijatelja

da je vreme da prestanu da se glupiraju

ispred kuće i na trotoaru,

da uđu u kuću,
završe domaće zadatke,

i pripreme se za spavanje.

Dok je otac davao ove instrukcije,
auto je prolazio, polako,

i samo koliko je prošao pored
oca i tinejdžera, ruka je izašla

kroz prozor suvozača,
i - "bam, bam" - ubila oca.

I auto je ubrzao.

Policija, inspektori
bili su začuđujuće efikasni.

Razmotrili su sve uobičajene krivce,

i za manje od 24 sata,
izabrali su osumnjičenog:

Franciska Karilja,
sedamnaestogodišnjaka

koji je živeo oko dva bloka dalje
od mesta pucnjave.

Pronašli su njegove fotografije.
Pripremili su niz slika,

i dan nakon pucnjave,
pokazali ih jednom od tinejdžera,

i on je rekao: "To je slika.
Njega sam video da ubija mog oca."

To je bilo preliminarno saslušanje
koje je sudija saslušao,

da uputi gospodina Karilja na suđenje
za prvostepeno ubistvo.

U istrazi koja je usledila pre suđenja,

svakome od ostale petorice
pokazane su fotografije, isti niz slika.

Slika za koju možemo da utvrdimo
da je verovatno bila

ona koju su pokazali u nizu slika,
je ova slika u donjem levom uglu.

Razlog zbog koga nismo
apsolutno sigurni je

način čuvanja dokaza
u našem sudskom sistemu,

ali to je ceo jedan TEDx govor za kasnije.

Dakle, na konkretnom suđenju,
svih šest tinejdžera su svedočili,

i pokazali identifikaciju u nizu slika.

On je bio optužen.
Dobio je doživotnu kaznu,

i transportovan je u zatvor Folsom.

Dakle, šta nije u redu?
Otvoreno, fer suđenje, puna istraga.

E da, pištolj nikada nije pronađen.

Nijedno vozilo nije identifikovano kao ono

iz koga je strelac ispružio ruku,

i niko nikada nije optužen kao vozač
vozila iz koga je pucano.

A alibi gospodina Karilja?

Ko od ovde prisutnih roditelja
bi mogao da ne laže kada se radi

o tome gde je njegovo dete bilo
kada se radi o istrazi ubistva?

Poslat je u zatvor,
odlučno insistirajući na svojoj nevinosti,

što i radi za ovih 21 godinu.

Pa, u čemu je problem?

Problemi, zapravo,
u ovakvim slučajevima

dolaze uglavnom od decenija
naučnog proučavanja ljudskog pamćenja.

Pre svega, mi imamo sve
statističke analize

iz "Projekta nevinosti"
gde znamo da imamo

250, 280 dokumentovanih slučajeva
gde su ljudi

bili pogrešno optuženi
a zatim pomilovani,

neki od smrtne kazne,

na osnovu kasnijih DNK analiza,

i preko tri četvrtine
ovih slučajeva pomilovanja

uključivali su samo
identifikaciju očevidaca

za vreme suđenja na kome su osuđeni.

Znamo da su identifikacije
očevidaca podložne greškama.

Druga stvar dolazi od aspekta
ljudskog pamćenja

koje je povezano
sa različitim funkcijama mozga

ali ja mogu da sumiram sve to,
zarad konciznosti u jednoj rečenici:

mozak mrzi vakuum.

Pod najboljim uslovima posmatranja,
apsolutno najboljim,

detektujemo, kodiramo i čuvamo

samo delove i fragmente čitavog
iskustva oko nas

i oni se skladište
u različitim delovima mozga.

Sada, kada je važno da se setimo

šta je bilo to što smo iskusili,

mi imamo nekompletnu,
delimičnu sliku, i šta se dešava?

Nesvesno, bez traženja da obradi sliku,

mozak popunjava informacijama
koje se nisu desile, koje nisu sačuvane,

iz zaključaka, iz spekulacije,
iz izvora informacija koji nam dolaze,

kao posmatraču, nakon posmatranja.

Ali to dolazi nesvesno
tako da čovek ni ne zna da se to dešava.

To se zove rekonstruktivna memorija.

Dešava nam se u svim aspektima života,
svakodnevno.

Razmislite o užasnim događajima
11. septembra.

Pomislite na to kada ste prvi put
čuli o ovoj katastrofi,

kako ste se osećali, i još bitnije,

kada ste prvi put videli
da se druga kula ruši,

kada se srušila prva kula?

Ukoliko ste kao većina Amerikanaca,
gde uključujem i sebe,

veoma jasno se sećate

da ste videli da pada prva kula
i onda ste videli

da konačno pada i druga kula
kada je u nju udario avion

sat ili dva kasnije.

Veoma dobro se sećam gde sam bio.
Bio sam na aerodromu u Los Anđelesu,

na satelitskom terminalu
za American Airlines

i čekao sam da se ukrcam
na avion za San Dijego.

Naravno, sav vazdušni saobraćaj
je prekinut.

Tako da nisam mogao da radim ništa
osim da sedim i gledam TV monitore

gde su se vesti prenosile iznova i iznova.

Od tih događaja sećam se i znam
da sam video da pada druga kula

sat ili dva nakon prve.

Sva naša istraživanja navode
da tako misli i većina Amerikanaca,

osim nekoliko ljudi koji žive
na određenim mestima u Njujorku.

Znate šta? To je potpuno lažno sećanje.

Nije bilo nešto što biste iskusili,

nije bilo snimka druge kule

kako pada sve do preko 24 časa
nakon incidenta.

Ali intelektualno, kognitivno znate

da su te dve stvari vremenski blizu.

Znate i videli ste prvu,
videli ste drugu

ali najranije dan nakon prve.

Ali mozak ih je spojio,
a da vi toga niste svesni

i verujete da ste ih videli
jednu za drugom.

To je rekonstruisano sećanje,
netačno sećanje.

Koliko god živopisno,
koliko god da ste sigurni.

Bile su te dve pretpostavke,
između ostalih -

rekonstruktivna memorija,
činjenica o mogućnosti greške očevidaca -

koje su bile deo podstreka
grupi žalbenih advokata,

predvođenih izvanrednim advokatom
Elen Egers,

da udruže svoje iskustvo i talente
i da zatraže od vrhovnog suda

ponovno suđenje za Franciska Karilja.

Angažovali su mene,
kao forenzičkog neurofiziologa,

jer sam bio stručnjak iz oblasti

identifikovanja iz sećanja očevidaca, što
je očigledno imalo smisla u ovom slučaju.

Ali i zato što sam bio stručnjak i svedok
za prirodu ljudskog vida noću.

Pa, kakve to veze ima s ovim slučajem?

Pa, kada čitate kroz dokazni materijal
u slučaju Kariljo,

jedna od stvari koja vas pogodi
je ta da

su inspektori rekli da je
osvetljenje bilo dobro

na mestu zločina, na mestu pucnjave.

Svi tinejdžeri su svedočili
za vreme suđenja

da su mogli dobro da vide.

Ali, ovo se desilo sredinom januara,
na severnoj hemisferi,

u 7 sati uveče.

Kada sam uradio proračune

na toj lokaciji na Zemlji u vreme
kada se incident dogodio,

bio je prošao sumrak,
i nije bilo mesečine te noći.

Sva svetla te noći koja su dolazila
od sunca i meseca

su ova koja vidite na ekranu.

Jedino svetlo u toj oblasti te večeri
dolazilo je iz veštačkih izvora,

i tu ja nastupam -
radim rekonstrukciju scene

sa fotometrima,
različitim merama iluminacije

i raznim drugim merama percepcije boja,

sa specijalnim kamerama
i brzim filmovima.

Radim sva merenja i snimam ih.
Onda, dobijam fotografije,

i ovako izgleda
scena u vreme pucnjave

iz pozicije tinejdžera

koji gledaju auto koji prolazi i puca.

Ovo je gledano direktno
na drugu stranu ulice.

Setite se, inspektori su rekli
da je osvetljenje bilo dobro.

Tinejdžeri su rekli
da su mogli dobro da vide.

Ovo je pogled direktno preko puta ulice
odakle su oni stajali.

Ovo je pogled ka istoku,
gde je auto otišao nakon pucnjave,

a ovo je osvetljenje direktno iza oca
i iza tinejdžera.

Vidite, u najboljem slučaju je loše.

Niko ovo ne može da nazove
dobro osvetljeno

i u stvari, koliko god da su slike dobre,
a slikao sam ih jer sam znao

da ću svedočiti na sudu,

i slika vredi više od hiljadu reči

kada pokušavate da saopštite brojeve,
apstraktne koncepte kao luks,

internacionalne mere osvetljenja,

vrednosti testa percepcije boja Išihara.

Kada to predstavite ljudima
koji nisu dobro upućeni

u taj aspekt nauke, oni postaju

kao gušteri na popodnevnom suncu.

To je kao da govorimo o tangensu ugla, ok?

Njihove oči samo zure.

Dobar forenzički ekspert mora biti
i dobar edukator,

dobar komunikator i to je deo razloga
zašto smo napravili ove slike,

da pokažemo ne samo
gde su izvori svetlosti,

i takozvano razlivanje, distribucija,

već i zato što je lakše onome ko prosuđuje

da razume okolnosti.

Dakle, ovo su neke od slika koje sam,
u stvari, koristio dok sam svedočio,

ali važnija za mene
kao naučnika su bila ta

očitavanja fotometra
koja sam ja onda konvertovao

u prognoze mogućnosti vida ljudskog oka

pod tim okolnostima, i iz tih očitavanja

koja sam snimio na licu mesta
pod istim sunčevim i mesečevim uslovima

u isto vreme, i tako dalje,

mogao sam da predvidim
da neće biti pouzdane percepcije boja,

što je najvažnije za prepoznavanje lica,

i da će biti samo zatamnjenog prizora,

što znači da će biti
veoma male rezolucije,

što zovemo ocrtavanje ivica,

i da će štaviše,
jer su oči potpuno proširene

pod ovakvom svetlošću, dubina polja

daljina na koju se fokusirate
da biste videli detalje,

biti manja od 45 cm.

Tako sam svedočio na sudu,

i dok je sudija bio veoma pažljiv,
to je bilo veoma dugo saslušanje

za zahtev za ponovno suđenje,

i kao rezultat,
krajičkom oka sam primetio

da će sudiji možda biti potrebno
malo više podstreka

od samih brojki.

I tu sam se malo drznuo,
okrenuo sam se i upitao sudiju:

"Vaša Visosti, mislim da bi trebalo da
izađete na lice mesta i pogledate sami."

Možda sam govorio tonom koji je zvučao
više kao začikavanje nego kao zahtev,

ali bilo kako bilo,
zahvaljujući hrabrosti ovog čoveka,

on je rekao: "Da, hoću."
Šok u američkom pravosuđu.

Stvorili smo identične uslove,

rekonstruisali smo čitavu stvar ponovo,

on je došao sa celom brigadom oficira

da ga štite u ovom kraju.
(Smeh)

Stavili smo ga da stane
malo više ka ulici,

znači bliže vozilu iz koga je pucano
nego što su tinejdžeri stajali,

na oko metar udaljenosti od ivičnjaka

ka sredini ulice.

Auto je prošao,

isti auto kao što su opisali tinejdžeri;

unutra su bili vozač i suvozač,

i kada je auto prošao sudiju,

suvozač je ispružio ruku,

i uperio ka sudiji

dok je auto nastavio da ide,
baš kako su tinejdžeri opisali.

Nije imao pravi pištolj u ruci,

mislili smo da bi šerifovo odeljenje
verovatno preispitivalo potrebu

za takvim realizmom.

U ruci je imao crni predmet sličan
pištolju koji je opisan.

Uperio je, i evo šta je sudija video.

Ovo je auto 9 metara udaljen od sudije.

Ruka viri sa suvozačevog mesta

i uperena je ka nama.
To je udaljenost od 9 metara.

Neki tinejdžeri tvrdili su
da je auto u stvari

bio 4,5 metra udaljen kada je pucao.

U redu. Ovo je 4,5 metra.

U tom trenutku,
malo sam se zabrinuo.

Ovaj sudija je neko s kim
nikada ne biste poželeli da igrate poker.

Bio je totalni stoik.

Nisam mogao da primetim
ni trzaj njegove obrve.

Niti najmanji pokret glavom.

Nisam mogao da osetim
kako je reagovao na ovo,

i nakon što je pogledao
ovu rekonstrukciju,

okrenuo se ka meni i pitao: "Da li postoji
još nešto što želite da pogledam?"

Rekao sam: "Vaša Visosti,"
i ne znam da li sam bio

ohrabren naučnim merenjma
koja sam imao u svom džepu

i svojim znanjem da su tačna

ili je to bila moja glupost,
što su mislili advokati odbrane

kada su me čuli da izgovaram:
"Da, Vaša Visosti, želim da stanete ovde

i želim da auto prođe još jednom

i želim da zastane tačno ispred Vas,

na oko metar od vas,
i želim da suvozač ispruži ruku

i uperi u vas sa crnim predmetom

i da vi gledate u njega koliko hoćete."

I ovo je on video.
(Smeh)

Primetićete,
što sam i uključio u svoj izveštaj,

da dominantno osvetljenje
dolazi sa severne strane,

što znači da bi lice strelca
bilo zatamnjeno.

Štaviše, krov automobila

baca senku na unutrašnjost automobila

i čini je još tamnijom.

I ovo je sa daljine od oko metar.

Zašto sam rizikovao?

Znao sam da je
dubina polja oko 45 cm ili manje.

Metar udaljenosti, mogao je biti
i čitav fudbalski teren daleko.

Ovo je on video.

Vratio se, bilo je još nekoliko dana
za dokaze.

Na kraju, odlučio je da će dozvoliti

peticiju za ponovno suđenje.

Štaviše, oslobodio je gospodina Karilja

da bi mogao da pomogne
u pripremi svoje odbrane

ukoliko tužilaštvo odluči
da mu ponovo sudi.

Što su oni odlučili da ne urade.
On je sada slobodan čovek.

(Aplauz)

Ovo je on kako grli babu
svoje supruge.

Njegova devojka je bila trudna
kada je otišao na suđenje.

Rodila je dečaka.

On i njegov sin zajedno pohađaju
kalifornijski univerzitet u Long Biču,

idu na časove.

(Aplauz)

I šta nam pokazuje ovaj primer -
šta je važno da zapamtimo?

Pre svega, postoji duga istorija
antipatije između nauke i zakona

u američkom pravosuđu.

Mogao bih vas počastiti
horor pričama o neznanju

koje sam iskusio kao
forenzički ekspert tokom decenija

pokušavajući da uvedem
nauku u sudnice.

Protivnički advokati se suprotstave,
i pobiju dokaze.

Jedan predlog je da
svi postanemo mnogo više okrenuti

ka neophodnosti, kroz pravila,
kroz procedure,

da bismo dobili više nauke u sudnici,

i mislim da je veliki korak ka tome
više zahteva -

uz svo poštovanje pravnim fakultetima, -

za naukom, tehnologijom,
tehnikom, matematikom

za sve koji uče pravo,
jer oni postaju sudije.

Razmislite kako
biramo sudije u našoj zemlji.

Drugačije je nego u drugim zemljama.

Druga stvar koju bih predložio,
je oprez koji svi moramo da imamo;

ja stalno moram da se podsećam

koliko su tačna sećanja
za koja mislimo da su istinita,

u koja verujemo?

Decenije istraživanja, primeri i primeri
slučajeva kao što je ovaj,

gde pojedinci zaista veruju
u svoja sećanja.

Nijedan od ovih tinejdžera
koji su identifikovali počinioca

nije mislio da greši.

Niko od njih nije pomislio
da možda nije mogao da vidi lice.

Svi moramo biti pažljivi.

Upravo ste videli neverovatan film
o kompleksnostima sećanja.

To je neverovatno zbunjujući

i komplikovan skup procesa i principa
koji su ovde uključeni.

Sva naša sećanja su rekonstruisana.

Naša sećanja su proizvod
onoga što smo doživeli

i svega što se desilo nakon toga.

Ona su dinamična, savitljiva, promenljiva
i iz tog razloga

svi moramo da zapamtimo
da treba da budemo oprezni

i da tačnost naših sećanja ne može
da se meri po tome koliko su živopisna

niti po tome koliko smo mi
sigurni u to da su tačna.

Ja sam siguran da sam video
da se druga kula ruši sat kasnije,

ali znam da se to nije moglo desiti.

Hvala vam.

(Aplauz)