Miris šampiona |Gonzalo Vilarinjo (Gonzalo Vilariño) | TEDxRíodelaPlata

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Gonzalo nam pripoveda o tome kako je vodio nacionalnu reprezenatciju slepih fudbalera. Gonzalo je pravnik i profesor na DIF-u, ali je iznad svega tragač za profesionalnim izazovima. Dokaz za ovo je njegovo treniranje argentinske fudbalske reprezentacije u električnim kolicima, kao i njegov izuzetan rad kondicionog i tehničkog trenera reprezentacije slepih, "Šišmiša", sa ništa manje nego dva osvojena svetska prvenstva i dve medalje na paraolimpijadi.

Jednom slepcu sam otvorio glavu.

Nisam ga naveo na razmišljanje,
bukvalno sam mu otvorio glavu.

Hodao je držeći se za moje rame,

pogrešno sam procenio
koliko prostora zauzima njegovo telo

i zbog mene je udario
u rešetke na kapiji.

(Smeh)

Pet šavova na čelu.

U tom trenutku sam se osećao
kao najgori profesor na svetu.

Uistinu, nisam znao kako da mu se izvinim.

Srećom da je Pulga jedna od osoba
koja sve prima prilično dobro.

On i dan danas govori

da sam bio trener koji je ostavio
najvažniji beleg u njegovoj karijeri.

(Smeh)

Istina je da kad sam počeo da radim
na institutu za slepe,

mnogo šta me je izenadilo.

Gomila stvari koje su oni obavljali,
a ja nisam ni mislio da mogu:

da plivaju, bave se atletikom,
igraju karte, piju mate,

sami su ga sipali, a da se ne opeknu.

No kad sam ih video da igraju fudbal,
to me je oduševilo.

Imali su teren s parom zarđalih golova
i pocepanim mrežama

i slepi koji su pohađali institut
su tu igrali svoje utakmice,

baš kao što sam i ja igrao
na napuštenom placu blizu moje kuće,

samo što se tamo igralo na slepo.

Lopta je odašiljala zvuk
kako bi je mogli pozicionirati;

imali su vodiča na golu rivala
kako bi znali kuda da šutiraju

i stavljali su maske.

Bilo je tu momaka
koji nisu bili potpuno slepi

i kako bi svi bili jednaki
koristili su maske.

Kad sam malo stekao njihovo poverenje

osmelio sam se da zatražim masku,
stavio sam je i pokušao da igram;

čitav život sam igrao fudbal.

Bio sam još više zapanjen,

za samo dve sekunde
pojma nisam imao gde stojim.

Ustvari, studirao sam DIF

jer mi se sviđao profesionalni sport.

Slučajno sam počeo da radim ovde.

Moj drugi posao je bio
u argentinskoj veslačkoj selekciji

i imao sam osećaj da mi to leži.

Ovde sam morao dvostruko da se trudim.

Nikad neću zaboraviti prvi dan
kad sam se zagrevao s ekipom,

i poređao sam ih preda mnom, uz sve
iskustvo sa veslačkom selekcijom,

i reako sam im: "U redu,
sad se svi sagnite",

uradio sam ovo (Savija se)

kad sam podigao pogled, dvoje je sedelo,
troje ležalo, ostali su čučali.

(Smeh)

Kako da ovde postignem isto što i tamo?

Trebalo mi je poprilično.

Počeo sam da tražim oruđa,
da učim od njih,

od profesora koja su radili s njima.

Naučio sam da im ne mogu objašnjavati
kredom igru na tabli, poput trenera,

ali da mogu da koristim plastičnu ploču
sa čepićima kako bi me shvatili

dodirom.

Naučio sam da i oni mogu
da trče na atletskoj stazi,

ukoliko i ja trčim s njima,
držeći konopac.

Pa smo počeli da tražimo volontere
koji bi nam pomagali u trci.

I svidelo mi se i pronašao sam
svrhu i smisao ove aktivnosti.

Bilo je teško, u početku je bilo čudno,
ali sam odlučio da to prevaziđem.

I došao je tren kad mi je ovaj posao
postao uzbudljiviji od svih prethodnih.

Verujem da sam se tad zapitao,

zašto i naša ekipa slepih ne bi mogla

da bude ekipa profesionalnih sportista?

Naravno, nedostajala je druga strana,
morao sam da vidim šta oni žele,

istinski protagonisti ove priče.

Neće biti dovoljna tri sata
na tom trošnom terenu

na kom smo igrali fudbal.

Morali smo drugačije da treniramo.

Počeli smo više da treniramo
i rezultat je bio čaroban: tražili su još.

Shvatio sam da su se i sami pitali
zašto nisu profesionalni sportisti.

Kad smo osetili da smo spremni,
zakucali smo na vrata CENARD-a,

Argentinskog nacionalnog centra
za profesionalni sport.

Mnogo nam je trebalo da nam otvore,
ali nam je trebalo još više

da nas drugi sportisti,
koji su tu trenirali, vide sebi ravnima.

Zapravo, pozajmljivali su nam teren samo
kad ga nijedna druga ekipa nije koristila.

I zvali su nas "slepcima",
nisu svi znali šta smo tamo radili.

Mundijal 2006. je bio odskočna daska
u istoriji ove ekipe.

Prvi put se održavao u Buenos Ajresu

i bila je to prilika za nas
da pokažemo našima

šta smo radili već duže vreme.

Stigli smo do finala,
rastući sve više kao ekipa.

U finalu nas je čekao Brazil;
bili su najbolja ekipa na turniru.

Sve utakmice su ubedljivo dobili.

Skoro da niko nije verovao
da možemo da dobijemo tu utakmicu.

Skoro niko, osim nas.

Tokom treninga i u svlačionici

i tokom svakog zagrevanja,
osećao se miris šampiona.

Kunem vam se da taj miris postoji.

Osetio sam ga više puta s ekipom,

ali se naročito sećam
dana pred finalnu utakmicu.

Argentinsko fudbalsko udruženje
nam je otvorilo vrata

i pripremali smo se u AFA-i,
gde treniraju Veron, Igvain i Mesi.

Zbog toga smo se prvi put osećali
kao prava reprezentacija.

Na tehničkom razgovoru, dan pre,
u šest popodne,

bili smo u sali

kad je razgovor prekinuo mladić,
lupajući na vrata,

da bi nam predložio odlazak u crkvu,
došao je da nas pozove u crkvu.

Pokušao sam da ga odgovorim,
govoreći kako nije pravo vreme,

da to ostavimo za neki drugi dan.

A on je insistirao, molio
da povede te momke u crkvu

jer je tog dana došao pastor
koji je čuda činio.

Upitao sam ga, s blagom strepnjom,
na kakva čuda misli,

i neodređeno mi je rekao: "Profesore,
dozvolite da povedem ekipu u crkvu

i dok se vratimo, ubeđen sam
da će polovina njih da progleda."

(Smeh)

Začuo se smeh, ali zamislite
da ste slepi i neko vam kaže nešto slično,

Nisam znao šta da mu odgovorim,
zaćutao sam, beše to neprijatna tišina.

Nisam hteo da ga povredim
jer on je zaista verovao da je to moguće.

Iz te frke me spasio jedan igrač,
koji se podigao i samopouzdano rekao:

"Huane, Gonza ti je već rekao
da nije najbolje vreme za crkvu.

Ali dozvoli da nešto raščistimo:
ako pođemo u tu crkvu

i kad se vratimo, ako ja budem
među polovinom onih koji vide,

ubiću boga u tebi jer sutra
neću moći da igram utakmicu."

(Smeh)

(Aplauz)

Huan je otišao smejući se,
nastavili smo trenerske konsultacije,

i te noći, kad sam zaspao

počeo sam da sanjam sutrašnju utakmicu,

zamišljao sam šta može da se desi,
kako ćemo da igramo.

I tad sam osetio taj miris šampiona
o kom sam vam malopre govorio.

Jer sam u tom momentu osetio
da ako i drugi igrači

imaju podjednaku želju kao Dijego
da igraju tu utakmicu,

ne možemo da ne budemo šampioni.

Naredni dan će biti čaroban.

Ustali smo u devet ujutru,

utakmica se igrala u 7 posle podne,
i jedva smo čekali da zaigramo.

Napustili smo AFA-u i autobus
je bio ispunjen zastavama

koje smo dobili na poklon,

razgovarali smo o utakmici

i čuli smo ljude kako trube i uzvikuju:

"Napred, Šišmiši, danas je poslednji dan,
poslednji napor."

Momci su me pitali:
"Poznaju nas? Znaju da igramo?"

Ljudi su stizali na CENARD,
prateći naš autobus.

Stigli smo i zatekli neverovatan prizor.

A na putu od svlačionice do terena

hodao sam sa Silviom,
držao se za moje rame, vodio sam ga,

- srećom nije bilo
nikakvih rešetki na putu -

i kad smo stigli na teren,

o svemu se raspitivao,
nije želeo ni detalj da mu promakne.

Potom me je upitao: "Reci mi šta vidiš,
reci mi ko svira bubnjeve."

Pokušao sam da im opišem
što detaljnije šta se dešavalo.

Govorio sam im: "Tribine su popunjene;
mnogo ljudi je ostalo napolju,

svuda po terenu
su svetloplavo-beli baloni,

raširili su jednu ogromnu
argentinsku zastavu po čitavoj tribini..."

U jednom momentu me je prekinuo i rekao:

"Pazi, da nema jedna zastava
na kojoj piše San Pedro",

to je grad u kom živi.

Počeo sam da gledam po tribini

i visoko gore sam video malenu,
belu zastavu na kojoj je crnim sprejem

bilo ispisano: "Silvio, tvoja porodica
i čitav San Pedro su ovde."

Rekao sam mu, a on je pitao:
"Je li mi tu majka?

Molim te, reci mi gde je,
želim da je pozdravim."

Usmerio sam ga i njegovom rukom
sam mu pokazao gde je bila zastava

i sa svoje obe ruke
je pozdravljao u tom smeru.

Otprilike 20, 30 ljudi
ga je ovacijama pozdravilo

i kad je to prošlo video sam kako
mu se lice preobrazilo, kako je ganut.

I ja sam bio ganut,

no za tren sam imao knedlu u grlu.

Bilo je čudno, jer sam bio uzbuđen
zbog svega što se dešavalo,

a osećao sam bes i bol
jer on ne može da vidi sve to.

Nekoliko dana kasnije kad sam razgovarao
s njim i rekao mu šta se dešavalo,

umirio me je rečima:
"Gonza, ne sekiraj se,

video sam ih na drugi način,
ali kunem se da sam ih sve video."

Utakmica je počela,

nismo mogli da posustanemo,
bilo je finale.

Publika je morala da bude tiha,
skoro kao i vi ovde,

jer u fudbalu za slepe

publika mora da bude tiha
kako bi se čula lopta.

I može da se navija jedino
tokom prekida utakmice.

Ostalo je bilo 8 minuta do kraja,
vikali su kako nisu vikali prethodna 32.

Iz srca su vikali, kad je Silvio
zabio loptu u ugao gola,

taj gol su slavili na neverovatan način.

Ako danas krenete u CENARD,
prođete kraj vrata,

videćete ogroman poster
sa fotografijom Šišmiša.

Oni su uzorna reprezentacija,
svi u CENARD-u znaju za njih,

i nakon što su osvojili dva svetska
prvenstva i dve paraolimpijske medalje,

niko ne sumnja
da su profesionalni sportisti.

(Aplauz)

Imao sam sreće da treniram ovu ekipu,

prvo kao kondicioni trener,
kasnije kao tehnički trener

tokom deset godina.

Osećaj koji me prati i koji imam je da sam
dobio mnogo više nego što sam im dao.

Prošle godine mi je predloženo da treniram
selekciju u električnim kolicima.

To je argentinska reprezentacija momaka
koji igraju fudbal u invalidskim kolicima.

To su električna kolica,
kojima se upravlja uz pomoć džojstika

jer nemaju snage u rukama
da guraju klasična kolica.

Dodat je štitnik na kolica
kao zaštita stopalima,

koji pored toga što štiti stopala
dozvoljava im i da šutiraju loptu.

Prvi put su prestali da budu posmatrači
i postali su protagonisti.

Prvi put njihovi roditelji,
prijatelji, rođaci,

mogu da gledaju njih kako igraju.

Za mene je to novi izazov.

Ponovo osećam nelagodu, nesigurnost,
strah kao i sa slepima u početku.

Međutim, sad imam više iskustva.

Zato ih od prvog trena tretiram
kao sportiste na terenu,

i pokušavam da se stavim
na njihovo mesto kad su van terena.

Bez predrasuda, jer se najbolje osećaju
kad se prirodno ophodite prema njima.

Obe ekipe igraju fudbal;
to je za njih bilo nezamislivo.

Morali su da prilagode pravila
kako bi ga igrali, istina.

I obe ekipe su prekršile isto pravilo,

baš ono koje im je govorilo
da ne mogu da igraju fudbal.

Kada ih posmatrate kako igraju,

ne vidite hendikep, vidite sposobnost.

Problem nastaje kad se partija završi
i kad napuste teren,

i kad zaigraju našu utakmicu.

U društvu koje uspostavlja pravila

koja gotovo da ih ne uzimaju u obzir,
koja ne mare za njih.

Naučio sam iz sporta

da hendikep uveliko zavisi
od pravila igre.

Zato verujem da ako promenimo
neka pravila u našoj utakmici,

njima ćemo bar malo olakšati živote.

Svi znamo da postoje osobe s hendikepom,
svakodnevno ih viđamo.

Ali možda, bez direktnog kontakta s njima,

nismo svesni problema
s kojima su svakodnevno suočeni.

Koliko im je teško da uđu u autobus,

nađu posao, spuste se u metro,
pređu ulicu.

Istina je da postoji velika
društvena odgovornost

za inkluziju osoba s invaliditetom.

Ali verujem da i dalje nije dovoljna.

Verujem da mora da dođe
do promene kod svih nas.

Pre svega, odbacivanjem
ravnodušnosti prema njima

a zatim poštovanjem pravila
koja ih uzimaju u obzir.

Ima ih malo, ali postoje.

Otvorio sam glavu jednom slepcu u Pulgi.

Uveravam vas da su te dve ekipe
takođe otvorile moju,

jer su me naučile pre svega
kako se igra svaka utakmica

na ovom divnom šampionatu
koji se zove život.

Hvala!

(Aplauz)