Svi bi trebalo da budemo feministi

Učimo devojčice da mogu da imaju ambicije, ali ne previše... Da budu uspešne, ali ne previše uspešne, jer će biti pretnja muškarcu, kaže spisateljica Čimamanda Ngozi Adiči. U ovom klasičnom govoru koji je pokrenuo razgovor o feminizmu širom sveta, Adiči traži da počnemo da sanjamo i planiramo drugačiji, pravedniji svet - svet srećnijih muškaraca i srećnijih žena koji će više biti ono što zapravo jesu.

Želela bih da počnem pričom
o jednom od mojih najboljih prijatelja,

Okolomi Maduevesi.

Okoloma je živeo u mojoj ulici

i brinuo se o meni kao stariji brat.

Ako mi se svidjao neki dečak,
pitala bih Okolomu za mišljenje.

Okoloma je poginuo
u čuvenoj avionskoj nesreći Sosolisa

u Nigeriji decembra 2005. godine.

Pre skoro tačno sedam godina.

Okoloma je bio osoba sa kojom sam mogla
da se svađam, smejem i zaista razgovaram.

On je bio i prva osoba
koja me je nazvala feministkinjom.

Imala sam oko 14 godina,
bili smo u njegovoj kući i svađali se.

Oboje puni poluznanja
iz knjiga koje smo čitali.

Ne sećam se o čemu je ova rasprava bila,

ali se sećam da me je,
dok sam se svađala i svađala,

Okoloma pogledao i rekao mi:
„Znaš, ti si feministkinja.“

To nije bio kompliment.

(Smeh)

Mogla sam da zaključim po njegovom tonu,

istom onom tonu
koji biste koristili da kažete:

„Ti podržavaš terorizam.“

(Smeh)

Nisam tačno znala
šta znači reč „feministkinja“,

a nisam htela da Okoloma zna da ne znam.

Zanemarila sam to
i nastavila da se svađam.

Prvo što sam planirala
da uradim kad dođem kući

bilo je da potražim
reč „feministkinja“ u rečniku.

Nekoliko godina kasnije,

napisala sam roman o čoveku koji,
između ostalog, bije svoju ženu

i čija priča se ne završava dobro.

Dok sam promovisala roman u Nigeriji,

jedan novinar, fini čovek
sa dobrim namerama,

rekao mi je da želi da me posavetuje.

Ko je Nigerijac ovde, sigurna sam da zna

koliko su ljudi rado spremni
da daju savete koje im niko ne traži.

Rekao mi je kako ljudi pričaju
da je moj roman feministički

i njegov savet meni -
a klimao je glavom tužno dok je pričao -

bio je da ne treba
da nazivam sebe feministkinjom

zato što su to žene koje su nesrećne

jer ne mogu da nađu muža.

(Smeh)

Tako da sam rešila da nazovem sebe
„srećnom feministkinjom“.

Potom mi je jedna školovana Nigerijka
rekla da feminizam nije u našoj kulturi,

da feminizam nije afrički,

i da ja nazivam sebe feministkinjom

zato što su me zavele
„zapadnjačke knjige“.

Što me je zabavljalo,

zato što su mnoge od mojih prvih knjiga
bile izričito nefeminističke.

Mislim da sam pročitala sve romane
izdanja Mils i Bun koji su izdati

pre nego što sam napunila 16 godina.

Svaki put kada sam pokušala
da pročitam knjige

koje nazivaju „feminističkim klasicima“,

bilo mi je dosadno,
i mučila bih se da ih dovršim.

U svakom slučaju,
pošto feminizam nije bio afrički,

rešila sam da se sada nazivam
„srećnom afričkom feministkinjom“.

U nekom trenutku, bila sam
srećna afrička feministkinja

koja ne mrzi muškarce,
koja voli sjaj za usne

i koja nosi štikle zbog sebe,
a ne zbog muškaraca.

(Smeh)

Naravno, sve ovo je bilo šaljivo,

ali ta reč feministkinja
ide sa toliko tereta, negativnog tereta.

Mrziš muškarce, mrziš bruseve,

mrziš afričku kulturu, i slično tome.

A evo moje priče iz detinjstva.

Kada sam bila u osnovnoj školi,

moja nastavnica je na početku polugodišta
rekla da će dati test razredu

i onaj ko bude imao najbolji rezultat
biće kontrolor razreda.

A biti kontrolor razreda
je bila velika stvar.

Kada si kontrolor razreda,

treba da zapisuješ
imena onih koji prave nered -

(Smeh)

što je imalo svojih čari.

Ali nastavnica bi ti takođe dala
da držiš štap u ruci

dok se šetaš okolo i nadgledaš
one koji prave nered u razredu.

Naravno, nije bilo dozvoljeno
koristiti štap.

Ali to je bio uzbudljiva prilika
za mene sa devet godina.

Veoma sam želela
da budem kontrolor razreda

i dobila sam najbolji rezultat na testu.

Tada je, na moje iznenađenje, nastavnica
rekla da kontrolor mora da bude dečak.

Zaboravila je da to razjasni ranije

jer je pretpostavila da je to očigledno.

(Smeh)

Drugi najbolji rezultat
na testu je imao dečak,

i on bi bio kontrolor.

Ono što je bilo još interesantnije
je da je dečak bio nežna duša

i nije bio zainteresovan
da nadgleda razred sa štapom,

dok sam ja bila puna ambicije da to radim.

Ali bila sam žensko, a on je bio muško,
pa je postao kontrolor razreda.

Nikad nisam zaboravila ovu situaciju.

Često grešim kada mislim

da je nešto što je očigledno meni
isto tako očigledno i drugima.

Uzmimo za primer
mog dobrog prijatelja Luija.

Lui je sjajan čovek naprednih shvatanja,

a kada bismo razgovorali, rekao bi mi:

„Ne znam šta tačno misliš kada kažeš
da je drugačije ili teže ženama.

Možda u prošlosti, ali ne sada.“

Nisam razumela kako Lui
ne vidi ono što je tako očigledno.

Onda smo jedne večeri, u Lagosu,
Lui i ja izašli sa prijateljima.

Za ljude koji ne znaju puno o Lagosu,

postoji ta divna karakteristika Lagosa,

razbacani ljudi punih energije
koji bleje izvan ustanova

i na veoma dramatičan način
vam pomažu da parkirate kola.

Bila sam impresionirana
naročitim teatralnim nastupom

čoveka koji nam je našao
mesto za parkiranje te večeri.

Tako da, kad smo izlazili,
odlučila sam da mu dam bakšiš.

Otvorila sam torbu, gurnula ruku,

izvukla novac koji sam zaradila
radeći moj posao,

i dala ga tom čoveku.

A on, ovaj čovek koji je bio
veoma zahvalan i srećan,

uzeo je novac od mene,

pogledao je u Luija

i rekao: „Hvala, gospodine!“

(Smeh)

Lui me je pogledao iznenađeno i upitao me:

„Zašto se meni zahvaljuje?
Ja mu nisam dao novac.“

Tada je Lui počeo da shvata.

Čovek je mislio da je novac
koji sam imala ipak došao od Luija.

Zato što je Lui muškarac.

Muškarci i žene su različiti.

Imamo drugačije hormone,
imamo drugačije seksualne organe,

imamo drugačije biološke sposobnosti.

Žene mogu da rode decu, muškarci ne.

Bar ne još uvek.

(Smeh)

Muškarci imaju testosteron
i uopšte su fizički jači od žena.

Postoji malo više žena
nego muškaraca na svetu,

oko 52% svetske populacije su žene.

Ali muškarci zauzimaju
većinu pozicija moći i statusa.

Pokojna kenijska dobitnica
Nobelove nagrade za mir,

Vangari Matai,

je to jednostavno opisala kada je rekla:

„Kako se penješ ka vrhu,
tamo je sve manje žena.“

U skorašnjim američkim izborima, sve vreme
smo slušali o zakonu Lili Ledbeter,

i ako zanemarimo lepo,
zvučno ime ovog zakona,

tu se zapravo radilo o muškarcu i ženi

koji rade isti posao,
isto su kvalifikovani,

a muškarac je plaćen više,
zato što je muškarac.

Tako da, u bukvalnom smislu,
muškarci vladaju svetom,

i ovo je imalo smisla pre hiljadu godina

jer su ljudska bića tada živela u svetu

u kome je fizička snaga bila
najvažnija karakteristika za opstanak.

Veći izgledi su bili
da će fizički jača osoba da bude vođa,

a generalno gledano,
muškarci su fizički jači.

Naravno, ima dosta izuzetaka.

(Smeh)

Ali danas živimo
u potpuno drugačijem svetu.

Veći su izgledi
da vođa bude ne fizički jača,

već kreativnija, inteligentnija,
inovativnija osoba,

a ne postoje hormoni za te osobine.

Muškarac može biti inteligentan,
kreativan i inovativan kao i žena.

Evoluirali smo,

ali mi se čini da naše ideje o polu nisu.

Pre nekoliko nedelja, ušetala sam u foaje
jednog od najboljih nigerijskih hotela.

Razmišljala sam da kažem ime hotela,
ali shvatila sam da ne treba to da uradim.

Stražar na vratima me je zaustavio
i postavljao mi neprijatna pitanja,

zato što automatski pretpostavljaju

da je Nigerijka koja ulazi
u hotel sama seksualna radnica.

A uzgred, zašto se ovi hoteli
usredsređuju na navodnu ponudu,

a ne na potražnju za seksualnim radnicama?

U Lagosu, ja ne mogu da idem sama
u mnoge „ugledne“ barove i klubove.

Jednostavno te ne puštaju
ako si žena i sama,

moraš da budeš u pratnji muškarca.

Svaki put kada uđem u nigerijski restoran
sa nekim muškarcem,

konobar pozdravi njega i ignoriše mene.

Konobari su proizvod -

(Smeh)

Na ovo su neke žene pomislile:
„Da! To sam mislila!“

Konobari su proizvod društva koje ih uči
da su muškarci važniji od žena.

Znam da konobari nemaju lošu nameru,

ali jedno je znati to intelektualno,
a sasvim drugo osećati emocionalno.

Svaki put kada me ignorišu,
osećam se nevidljivo,

osećam se uzrujano.

Želim da im kažem da sam ja
isto toliko ljudsko biće kao i muškarac,

da sam isto toliko vredna priznanja.

Ovo su male stvari,
ali ponekad male stvari bole najviše.

Ne tako davno, napisala sam članak
o tome šta znači biti mlada žena u Lagosu,

i jedan poznanik mi je rekao:
„Toliko je ljutito.“

Naravno da je ljutito.

(Smeh)

Ja jesam ljuta.

Pol ovako kako funkcioniše danas
je ozbiljna nepravda.

Svi bismo trebali da budemo ljuti.

Ljutnja ima dugu istoriju
donošenja pozitivnih promena;

ali, pored toga što sam ljuta,
takođe imam i nadu.

Zato što duboko verujem
u sposobnost ljudskih bića

da učine sebe boljim
i poprave sebe nabolje.

Pol je važan svuda u svetu,

ali želim da se usredsredim
na Nigeriju i Afriku uopšteno,

zato što je to ono što poznajem,
i ono gde je moje srce.

Želim da zatražim danas
da počnemo da sanjamo

i planiramo drugačiji svet,
pravedniji svet,

svet srećnijih muškaraca i srećnijih žena
koji će više biti ono što zapravo jesu.

A počećemo ovako:

Moramo da vaspitavamo
svoje ćerke drugačije.

Moramo da vaspitavamo
i svoje sinove drugačije.

Činimo lošu uslugu dečacima
načinom na koji ih vaspitavamo;

gušimo humanost dečaka.

Definišemo muškost na skučen način.

Muškost postaje jedan čvrst, mali kavez,
i stavljamo dečake unutar tog kaveza.

Učimo dečake da se plaše straha.

Učimo dečake da se plaše
slabosti, ranjivosti.

Učimo ih da maskiraju svoju pravu prirodu,

zato što moraju da budu,
nigerijski rečeno, „jaki muškarci“.

U srednjoj školi, dečak i devojčica,
oboje tinejdžeri, sa istim džeparcem,

izašli bi i uvek bi se od dečaka
očekivalo da plati,

da dokaže svoju muškost.

A onda se pitamo zašto će dečaci
pre da ukradu novac od roditelja.

Šta ako bi i dečaci i devojčice

bili vaspitani tako da ne povezuju
muškost sa novcem?

Šta ako stav ne bi bio
„dečak mora da plati“

već „ko god ima više novca
treba da plati?“

Naravno, zbog te istorijske prednosti,

danas će pre muškarci i imati više,

ali ako počnemo
da vaspitavamo decu drugačije,

onda za pedeset, sto godina,

dečaci više neće imati taj pritisak
da moraju da dokažu muškost na taj način.

Ali ubedljivo najgora stvar
koju učinimo muškarcima,

primoravajući ih da osećaju
da moraju da budu jaki,

je to da ih ostavimo sa veoma slabim egom.

Što više muškarac oseća
da mora da bude „jak muškarac“,

njegov ego postaje slabiji.

A onda činimo još goru uslugu devojčicama

jer ih vaspitavamo da udovoljavaju
slabom egu muškarca.

Učimo devojčice da se ustežu,
da umanjuju sebe.

Kažemo devojčicama:
„Možeš da imaš ambicije, ali ne previše.“

(Smeh)

„Treba da težiš tome da budeš uspešna,
ali ne previše uspešna,

u suprotnom, bićeš pretnja muškarcu.“

Ako ti donosiš novac u vezi sa muškarcem,

treba da se pretvaraš da nije tako,

posebno u javnosti,

u suprotnom, oduzećeš mu muškost.

Ali, šta ako preispitamo
samu tu pretpostavku?

Zašto bi uspeh žene bio pretnja muškarcu?

Šta ako odlučimo
da jednostavno odbacimo taj izraz,

a mislim da ne postoji izraz
koji više mrzim od „oduzimanja muškosti“.

Jedan nigerijski poznanik
me je jednom pitao da li sam zabrinuta

da bi muškarci mogli da me se plaše.

Nisam uopšte bila zabrinuta.

Tačnije, nije mi padalo na pamet
da budem zabrinuta

zato što muškarac
koji bi mogao da me se plaši

je upravo onaj muškarac
za kog ja nisam zainteresovana.

(Smeh)

(Aplauz)

Ipak, bila sam zatečena ovim.

Zato što sam žensko,
od mene se očekuje da težim braku.

Očekuje se da donosim svoje životne odluke

uvek imajući u vidu da je brak najvažniji.

Brak može biti dobra stvar;

on može biti izvor radosti,
ljubavi i uzajamne podrške.

Ali zašto učimo devojčice da teže braku,

a ne učimo dečake to isto?

Poznajem ženu
koja je odlučila da proda kuću

jer nije želela da uplaši
muškarca koji bi je mogao oženiti.

Poznajem neudatu ženu u Nigeriji koja,
kada ide na konferencije,

nosi burmu jer, kako kaže,

želi da joj drugi učesnici konferencije
„ukažu poštovanje“.

Poznajem mlade žene
koje su pod tolikim pritiskom

od strane porodice, prijatelja,
čak i na poslu, da se udaju,

da su primorane da naprave užasne izbore.

Ženu u određenim godinama koja je neudata

naše društvo uči da to vidi
kao veliki, lični neuspeh.

A za muškarca u određenim godinama
koji je neoženjen

jednostavno mislimo
da nije stigao da napravi izbor.

(Smeh)

Lako je reći:

„Da, ali žene mogu
da kažu 'ne' svemu ovome.“

Ali realnost je teža i komplikovanija.

Svi smo mi društvena bića.

Usvajamo ideje iz naše socijalizacije.

Čak i rečnik koji koristimo kada govorimo
o braku i vezama, pokazuje ovo.

Rečnik braka je često rečnik posedovanja,
pre nego rečnik partnerstva.

Koristimo reč „poštovanje“

kada mislimo na nešto
što žena ukazuje muškarcu,

ali često ne kao nešto
što muškarac pokazuje ženi.

Muškarci i žene u Nigeriji bi rekli -
ovo je izraz koji me veoma zabavlja -

„Uradio sam to zbog mira u braku.“

Kada muškarci to kažu,

to je obično nešto
što ionako ne bi trebali da rade.

(Smeh)

Ponekad to kažu svojim prijateljima,

to je nešto što kažu prijateljima
na neki nežno ogorčeni način.

Znate, nešto što konačno dokazuje
koliko su muževni, potrebni, voljeni.

„Moja žena kaže da ne mogu
da idem u klub svake noći,

tako da, zbog mira u braku,
idem samo vikendom.“

(Smeh)

A kada žena kaže:
„Uradila sam to zbog mira u braku“,

ona obično priča o odricanju
od posla, sna, karijere.

Učimo žene da je u vezi
kompromis ono što je svojstveno ženama.

Podižemo devojčice da gledaju
jedna na drugu kao na konkurenciju -

ne u poslu ili u dostignućima,
što mislim da može da bude dobra stvar,

već u pogledu pažnje muškaraca.

Učimo devojčice da ne mogu
da budu seksualna bića

na isti način kao i dečaci.

Ako imamo sinove, ne smeta nam
da znamo o njegovim devojkama.

Ali momci naših ćerki? Bože sačuvaj.

(Smeh)

Ali, naravno, u pravo vreme,

očekujemo od tih devojčica da dovedu
pravog muškarca koji će biti njihov muž.

Nadgledamo devojčice,
veličamo ih zbog nevinosti,

ali ne veličamo dečake zbog nevinosti,

a uvek sam se pitala kako tačno
to treba da funkcioniše zato što...

(Smeh)

(Aplauz)

Mislim, gubljenje nevinosti
je obično proces koji uključuje...

Skoro je jedna mlada žena
višestruko silovana

na univerzitetu u Nigeriji;

mislim da neki znaju za to.

Odgovor mnogih mladih Nigerijaca,
i muškaraca i žena,

je bio nešto slično ovome:

„Da, silovanje je pogrešno.

Ali šta jedna devojčica radi
u sobi sa četiri dečaka?“

Ukoliko zanemarimo
užasnu nehumanost takve reakcije,

ovi Nigerijci su podizani
tako da misle o ženi kao suštinski krivoj,

i podizani su da očekuju
toliko malo od muškaraca

da je ideja o muškarcima kao divljacima,
bez ikakve kontrole, nekako prihvatljiva.

Učimo devojčice da se stide.

„Skupi noge.“ „Pokrij se.“

Činimo da se osećaju kao da su,
samim tim što su ženskog pola,

već krive za nešto.

Tako da devojčice porastu u žene
koje ne vide da imaju želje.

Porastu u žene koje ućutkuju same sebe.

Porastu u žene koje ne mogu
da kažu šta zaista misle,

i porastu -

to je najgora stvar
koju učinimo devojčicama -

porastu u žene koje od pretvaranja
naprave umetnost.

(Aplauz)

Poznajem ženu koja mrzi kućne poslove,
jednostavno ih mrzi,

ali se pretvara da ih voli,

zato što je naučila da,
da bi bila „dobar materijal za udaju“,

ona mora da bude - da upotrebim
tu nigerijsku reč - dobra „domaćica“.

A onda se udala,

i nakon nekog vremena porodica njenog muža
počela je da se žali kako se promenila.

(Smeh)

Zapravo, ona se nije promenila,
samo se umorila od pretvaranja.

Problem sa polom je da on propisuje
kakvi treba da budemo

umesto da prepozna kakvi jesmo.

Zamislite koliko bismo bili srećniji,
slobodniji da budemo ono što zaista jesmo,

kada ne bismo imali taj teret
u vidu očekivanja od pola.

Dečaci i devojčice se,
neosporno, biološki razlikuju,

ali socijalizacija preuveličava razlike

i onda postaje proces
koji se samoostvaruje.

Uzmimo za primer kuvanje.

Danas, pre će žene raditi kućne poslove
nego muškarci - kuvanje i čišćenje.

Ali zašto je to tako?

Da li je to zato što su se žene
rodile sa genom za kuvanje?

(Smeh)

Ili zato što su tokom godina prilagođavane
tako da vide kuvanje kao njihovu ulogu?

U stvari, htela sam da kažem da su žene
možda stvarno rođene sa genom za kuvanje

dok se nisam setila
da je većina poznatih kuvara na svetu,

kojima dajemo fensi titulu
„glavnog kuvara“, u stvari muškarci.

Nekada sam se ugledala na moju baku,
koja je bila sjajna žena,

i pitala se kakva bi ona bila da je imala
iste prilike kao muškarci u odrastanju.

Danas, postoji mnogo više prilika za žene
nego što ih je bilo u vreme moje bake

zbog promena u politici, promena u zakonu,
što je sve veoma važno.

Ali ono što je još važnije je
naš stav, naš način razmišljanja,

ono u šta verujemo i šta cenimo kod pola.

Šta ako bismo se pri podizanju dece
fokusirali na sposobnosti umesto na pol?

Šta ako bismo se pri podizanju dece
fokusirali na interesovanja umesto na pol?

Poznajem porodicu koja ima ćerku i sina,
a oboje su sjajni u školi i divna deca.

Kada je dečak gladan,
roditelji kažu devojčici:

„Idi i spremi nudle za svog brata.“

(Smeh)

Devojčica ne voli nešto preterano
da sprema nudle,

ali je devojčica,
tako da mora da to uradi.

Šta ako bi roditelji, od početka,

učili i dečaka i devojčicu
da spremaju nudle?

Kuvanje je inače veoma korisna veština
koju bi dečaci trebalo da imaju.

Nikad mi nije imalo smisla
zašto bi prepustili tako presudnu stvar,

sposobnost da nahranimo sebe -

(Smeh)

u rukama drugih.

(Aplauz)

Poznajem ženu koja ima
istu diplomu i isti posao kao i njen muž.

Kada dođu kući sa posla,
ona radi većinu kućnih poslova,

što mislim da je tako u većini brakova.

Ali što me je začudilo u njihovom slučaju,
je da kad god bi muž promenio bebi pelenu,

ona bi mu rekla „hvala“.

Šta ako bi ona videla ovo
kao nešto sasvim normalno i prirodno

da on, u stvari, i treba
da se stara o svom detetu?

(Smeh)

Pokušavam da se odučim
od mnogih lekcija o polu

koje sam usvojila dok sam odrastala.

Ali ponekad se i dalje osećam ranjivo
kada se suočim sa očekivanjima o polu.

Prvi put kada sam držala čas pisanja
na postdiplomskim studijama,

bila sam zabrinuta.

Ne zbog materijala
koji je trebalo da predajem

zato što sam to dobro pripremila,
i predavala bih ono što volim da predajem.

Umesto toga, brinula sam šta da obučem.

Želela sam da me shvate ozbiljno.

Znala sam da ću, zato što sam žensko,
morati samim tim da dokažem koliko vredim.

A bila sam zabrinuta,
ako izgledam previše ženstveno,

da me neće shvatiti ozbiljno.

Zapravo sam želela da stavim
sjaj za usne i obučem suknju,

ali odlučila sam da to ne uradim.

Umesto toga, obukla sam veoma ozbiljno,
veoma muškobanjasto i grozno odelo.

(Smeh)

Jer tužna istina je da,
kada je u pitanju izgled,

muškarci su standard, oni su merilo.

Kada se muškarac sprema
za poslovni sastanak,

on ne brine da li izgleda previše muževno

i da li će zbog toga
da bude uzet zdravo za gotovo.

Kada se žena sprema za poslovni sastanak,

ona mora da brine
da li izgleda previše ženstveno,

šta to govori o njoj
i da li će biti shvaćena ozbiljno.

Volela bih da tog dana
nisam obukla to odvratno odelo.

Zapravo, izbacila sam ga iz ormana.

Da sam tada bila ovoliko sigurna u sebe
koliko sam sada, da budem ono što jesam,

moji studenti bi imali
još više koristi od mog predavanja,

zato što bih se osećala prijatnije

i bila bih ispunjenija
i mnogo više ono što zapravo jesam.

Izabrala sam da se više ne izvinjavam
za svoju ženskost i za svoju ženstvenost.

(Aplauz)

Želim da me cene
u celokupnoj mojoj ženskosti

zato što to zaslužujem.

Razgovor o polu nije lak.

Kako za muškarce tako i za žene,

pokrenuti priču o polu
ponekad znači naići na direktan otpor.

Mogu da pretpostavim
da neki ljudi ovde sada misle u sebi:

„Žene, verne samoj sebi?“

Neki od muškaraca ovde možda sada misle:

„Dobro, sve ovo je interesantno,
ali ja ne mislim tako.“

A upravo to je deo problema.

To što mnogi muškarci
ne razmišljaju aktivno o polu

ili ne primećuju pol,
je deo problema o polu.

To što mnogi muškarci kažu,
kao moj prijatelj Lui,

da je sve u redu sada,

i mnogi muškarci
ne čine ništa da to promene.

Ako si muškarac i uđeš u restoran sa ženom

i konobar pozdravi samo tebe,

zar ti ne pada na pamet da pitaš konobara:

„Zašto nisi pozdravio i nju?“

Zato što pol može da bude -

(Smeh)

Zapravo, možda smo zašli
u dužu verziju ovog govora.

S obzirom na to da razgovor o polu
može da bude neprijatan,

postoje veoma laki načini
da se prekine taj razgovor.

Tako će neki ljudi spomenuti
evolucionu biologiju i majmune,

kako se, znate, ženski majmuni
klanjaju muškim majmunima, i slično.

Ali poenta je da mi nismo majmuni.

(Smeh)

(Aplauz)

Majmuni takođe žive na drvetu
i jedu crve za doručak, a mi to ne činimo.

Neki ljudi će reći:
„Pa, jadni muškarci, i njima je teško.“

To je tačno.

Ali to nije ono što -

(Smeh)

Ali ovaj razgovor nije o tome.

Pol i klasa predstavljaju
različite vrste ugnjetavanja.

Zapravo, ja sam naučila mnogo toga
o sistemima ugnjetavanja

i kako oni mogu da budu slepi
jedni za druge, razgovarajući sa crncima.

Jednom sam razgovarala
sa crncem o polu i on mi je rekao:

„Zašto moraš da kažeš
'moje iskustvo kao žena'?

Zašto ne može da bude
'tvoje iskustvo kao ljudsko biće'?“

Ovo je bio isti muškarac koji je često
govorio o svom iskustvu kao crnac.

Pol je bitan.

Muškarci i žene
doživljavaju svet različito.

Pol određuje način
na koji doživljavamo svet.

Ali mi možemo da promenimo to.

Neki ljudi će reći:

„Ali žene imaju stvarnu moć,
suštinsku moć.“

Za one koji nisu Nigerijci,
suštinska moć je izraz

koji pretpostavljam
da znači nešto slično tome

kao žena koja koristi svoju seksualnost
da bi dobijala usluge od muškaraca.

Ali suštinska moć nije moć uopšte.

Suštinska moć znači da žena
jednostavno ima dobru osnovu

da s vremena na vreme iskoristi tuđu moć.

Onda, naravno, moramo da se zapitamo

šta kada je taj neko loše volje,
bolestan ili impotentan.

(Smeh)

Neki ljudi će reći da naša kultura nalaže
da žena bude podređena muškarcu.

Ali kultura se stalno menja.

Imam prelepe nećakinje bliznakinje
koje imaju 15 godina i žive u Lagosu.

Da su se rodile pre sto godina,
bile bi odvedene i ubijene.

Zato što je to bila naša kultura,
kultura je bila da se blizanci ubijaju.

Pa šta je onda svrha kulture?

Mislim, tu je ono dekorativno - ples...

ali kultura je u stvari
i u očuvanju i produženju vrste.

U mojoj porodici,

ja sam dete koje najviše interesuje
priča o tome ko smo,

naša tradicija,
znanje o zemlji naših predaka.

Moja braća nisu zainteresovana kao ja.

Ali ja ne mogu da učestvujem,
ne mogu da idem na plemenske sastanke,

ne mogu da imam reč.

Zato što sam žensko.

Kultura ne čini ljude, ljudi čine kulturu.

Tako da ako je stvarno tačno -

(Aplauz)

Tako da ako je stvarno tačno

da celokupno čovečanstvo žena
ne čini našu kulturu,

onda treba da ih učinimo našom kulturom.

Veoma često se setim
svog dragog prijatelja,

Okolome Maduevesija.

Neka on i svi ostali koji su preminuli
u toj nesreći Sosolisa, počivaju u miru.

Pamtićemo ga svi mi koji smo ga voleli.

Bio je u pravu onog dana pre mnogo godina
kada me je nazvao feministkinjom.

Ja jesam feministkinja.

A kada sam tog dana potražila reč
u rečniku, ovo je pisalo:

„Feminista: osoba koja veruje
u socijalnu, političku

i ekonomsku jednakost među polovima.“

Moja čukunbaka, iz priča koje sam čula,
je bila feministkinja.

Pobegla je iz kuće muškarca
za kog nije želela da se uda

i na kraju se udala
za onog koga je izabrala.

Odbijala je, bunila se, dizala svoj glas

kad god je osećala da joj je uskraćen
pristup, zemlja, i tome slično.

Moja čukunbaka nije znala
za reč „feministkinja“,

ali to ne znači da ona to nije bila.

Više nas bi trebalo
da povrati pravo na tu reč.

Moja definicija feministe je:

feminista je muškarac ili žena

koji kaže -

(Smeh)

(Aplauz)

Feminista je muškarac ili žena koji kaže:

„Da, postoji problem sa polom
onako kako je to danas,

i moramo da ga rešimo.

Moramo da učinimo stvari boljim.“

Najbolji feminista kog poznajem
je moj brat Kene.

On je takođe ljubazan,
zgodan, predivan muškarac,

i veoma je muževan.

Hvala vam.

(Aplauz)