Moj život kao umetničko delo

Ormar Danijela Lizmora je verovatno malo drugačiji od vašeg - njegova odeća je napravljena od raznih materijala, od konzervi piva i plastičnih kristala do dijamanata, kraljevske svile i 2 000 godina starog rimskog prstenja. U svom zapanjujućem govoru Lizmor deli viziju koja stoji iza njegove razrađene kolekcije i istražuje kako je to živeti život kao umetničko delo. „Svi su u stanju da stvore svoje remek-delo”, kaže on, „trebalo bi da probate nekad.”

Moj dan počinje kao i vaš.

(Smeh)

Kada se probudim ujutro,

proverim svoj telefon

i onda popijem kafu.

I tek tad moj dan zaista počinje.

Možda ne baš kao vaš, jer ja živim
svoj život kao umetničko delo.

Zamislite sebe u ogromnoj kutiji za nakit

sa svim divnim stvarima
koje ste videli u svom životu.

Sada zamislite da je vaše telo platno,

a sa tim platnom

vam je zadatak da stvorite remek-delo

koristeći sadržaj
svoje ogromne kutije za nakit.

Jednom kada stvorite svoje remek-delo,

možete pomisliti: „Oh, to sam ja stvorio.

Ovo sam ja danas.”

Zatim uzimate ključeve od kuće,

izlazite na vrata u stvaran svet,

možda idete javnim prevozom
do centra grada...

Verovatno šetate ulicama
ili čak idete u kupovinu.

To je moj život, svakog dana.

Kada izađem iz kuće,

ta umetnička dela su ja.

Ja sam umetnost.

Od kako sam odrastao, živim kao umetnost.

Živeći kao umetnost sam postao svoj.

Odrastao sam u malom selu
Filonglej u Engleskoj,

koje je zadnji put pomenuto
u Knjizi strašnog suda,

dakle, takav je mentalitet.

(Smeh)

Othranili su me baba i deda

koji su bili preprodavci antikviteta,

tako da sam odrastao
okružen istorijom i divnim stvarima.

Imao sam najneobičniju
kutiju sa kostimima.

I kao što možete da pretpostavite,
sve je počelo tada.

Preselio sam se u London kada mi je bilo
17 godina kako bih postao model.

Zatim sam krenuo da studiram fotografiju.

Nisam baš bio zadovoljan sobom u to vreme,

pa sam uvek tražio beg iz stvarnosti.

Proučavao sam dela Dejvida Lašapela

i Stivena Arnolda,

fotografa koji su osmislili
i stvorili svetove

koji su mene obarali s nogu.

Tako sam jednoga dana odlučio
da pređem sa površnog sveta mode

na površni svet umetnosti.

(Smeh)

Odlučio sam da živim svoj život
kao umetničko delo.

Provodim sate, ponekad
i mesece praveći stvari.

Moj omiljeni alat je ziherica,
kao što je ova -

(Smeh)

Nikada nisu dovoljno velike.

(Smeh)

I svoje materijale koristim
iznova i iznova,

znači, recikliram sve što koristim.

Kada se oblačim, rukovodim se bojom,
teksturom i oblikom.

Retko kad imam temu.

Pronalazim prelepe stvari
iz svih delova sveta,

i postavljam ih na 3D tapiserije

preko osnovnog sloja
koji mi pokriva celo telo -

zato što nisam zadovoljan svojim telom.

(Smeh)

Pitam sebe: „Da li treba nešto da skinem

ili da stavim nešto?

Možda 100 komada?”

Nekada to i uradim.

Garantujem vam da nije suviše neudobno -

pa, samo malkice -

(Smeh)

Možda me ponekad ubode ziherica

dok pričam sa vama,

pa odskočim -

(Smeh)

Obično mi treba
nekih 20 minuta da se spremim,

što mi niko živi ne veruje.

Ali to je istina -

ponekad.

Ovo je moja verzija majice i farmerica.

(Smeh)

Kada se oblačim, gradim kao arhitekta.

Pažljivo uklapam stvari
dok ne osetim da tu pripadaju.

Zatim, mnogo ideja dobijam
kroz lucidne snove.

Ja u stvari zaspim
da bih dobio neku ideju,

i naučio sam sebe da se probudim
kako bih ih zapisao.

Nosim stvari dok se ne raspadnu,

a tada im dajem novi život.

Zlatno odelo, na primer -

odelo koje sam nosio
u poseti parlamentu u Londonu.

Napravljeno je od oklopa,
šljokica i izlomljenog nakita,

i bio sam prva osoba
koja je nosila oklop u parlamentu

još od kako ga je Oliver Kromvel
zabranio u 17. veku.

Stvari ne moraju biti skupe
da bi bile lepe.

Pokušajte da napravite odela od kesa
za smeće ili smeća koje nađete na ulici.

Nikad se ne zna,

možda završe na stranicama Voga.

Postoji preko 6 000 predmeta
u mojoj kolekciji,

od 2 000 godina starog rimskog prstena
do drevnih budističkih predmeta.

Verujem u deljenje onoga što radim
i onoga što imam sa drugima,

tako da sam odlučio da napravim
umetničku izložbu

koja trenutno putuje
po muzejima širom sveta.

Ona sadrži čitavu armiju mene -

skulpture u prirodnoj veličini,
kao što možete videti iza mene,

evo ovde - one su moj život, stvarno.

One su kao 3D tapiserije
mog postojanja života kao umetnost.

Sadrže plastične kristale
pomešane sa dijamantima,

konzervama piva i kraljevskom svilom,
u jednom izgledu.

Dopada mi se to što posmatrač
ne može nikada da pretpostavi

šta je original, a šta falsifikat.

Meni je važno da istražujem
i prikazujem kulture kroz moje radove.

Odeću koristim
kao sredstvo za istraživanje

i uvažavanje ljudi iz svih delova sveta.

Nekad ljudi pomisle
da sam zabavljač ili transvestit.

Nisam.

Iako moj život izgleda kao predstava,

on to nije.

Veoma je realan.

Ljudi reaguju na mene kao
i na svaku drugu vrstu umetničkog dela.

Mnogi ljudi su oduševljeni
i zainteresovani.

Neki ljudi idu oko mene,
buljeći, stidljivi u početku.

Onda mi priđu i kažu da vole
ili da apsolutno mrze ono što radim.

Nekada odgovorim, a nekada pustim
da umetnost govori sama.

Najviše me nervira kada ljudi
žele da pipnu umetničko delo.

Ali razumem.

Ali kao i kod savremene umetnosti,

mnogi ljudi su isključivi.

Neki su kritični,

drugi su uvredljivi.

Mislim da to dolazi
iz straha od različitosti -

od nepoznatog.

Postoji toliko reakcija na ono što radim,

da sam naučio da ih
ne prihvatam kao nešto lično.

Nikada nisam živeo
kao Danijel Lizmor, kao osoba.

Živim kao Danijel Lizmor, umetničko delo.

I suočavam se sa svim preprekama
kao umetničko delo.

Može biti teško...

pogotovo ako vaša garderoba
zauzima kontejner od 12 metara,

tri prostorije u magacinu
i 30 kutija iz Ikee -

(Smeh)

ponekad može biti jako teško ući u kola,

a ponekad -

na primer, jutros nisam uspeo
da prođem kroz vrata kupatila,

pa je to bio problem.

(Smeh)

Šta znači biti svoj?

Ljudi to stalno govore,

ali šta to uistinu znači,

i zbog čega je to važno?

Kako se život menja kada odaberete
da budete svoji bez pardona?

Suočavao sam se sa pobedama i porazima
živeći svoj život kao umetnost.

Smeštali su me u privatne avione

i leteo sam širom sveta.

Moj rad je bio prikazan
u prestižnim muzejima,

i imao sam prilike -

to su moji baka i deka, uzgred,

oni su me othranili,

a eno i mene -

(Smeh)

(Aplauz)

Dakle, smeštan sam u privatne avione,
leteo sam širom sveta,

pa opet nije bilo lako

jer sam povremeno bio beskućnik,

na mene su pljuvali,

bio sam zlostavljan, nekad svakodnevno,

podvrgnut maltretiranju
celog svog života,

odbačen od strane nebrojeno mnogo ljudi,

i bio sam izboden.

Ali ono što je najviše bolelo

jeste kada sam završio na listi
„najgore obučenih”.

(Smeh)

Može biti teško biti svoj,

ali ja sam otkrio da je to najbolji način.

Eno najgore obučenog.

(Smeh)

Kako kaže citat:
„Svi ostali su već zauzeti.”

Shvatio sam da je smelost
koncept koji možete da odaberete.

Shvatio sam da je autentičnost
neophodna i moćna.

Pokušao sam da provodim vreme
kao drugi ljudi.

Nije uspelo.

To iziskuje veliki napor, ne biti svoj.

Imam nekoliko pitanja za sve vas.

Ko ste vi?

Koliko verzija sebe imate?

A konačno pitanje je:

da li ih sve koristite u svoju korist?

Istina je da je svako sposoban
za stvaranje svog umetničkog dela.

Trebalo bi da pokušate nekad.

Prilično je zabavno.

Hvala vam.

(Aplauz i ovacije)