Навикните се да вам буде пријатно када вам је непријатно

Лави Ађаји се не боји да каже шта мисли или да буде онај усамљени глас у маси, а ни ви не треба да се бојите. „Ваше ћутање никоме не помаже“, каже списатељица, активисткиња и самопрокламована професионална изазивачица невоља. У овом бистром и веселом говору Ађаји дели три питања која треба себи да поставите ако се двоумите да ли треба да проговорите или да прећутите. Истовремено нас све охрабрује да се навикнемо да нам буде пријатно када нам је непријатно.

Ја сам професионална изазивачица невоља.

(Смех)

Мој посао је да критикујем свет,

лоше системе и људе
који одбијају да буду бољи,

а то радим као списатељица, говорница
и сумњичава Нигеријанка.

(Смех)

Осећам да је моја сврха
да будем ова мачка.

(Смех)

Ја сам особа која гледа друге људе

у фазону: „Морате ово поправити.“

То сам ја.

Желим да оставимо овај свет
бољи него што смо га затекли.

А одлучила сам да изазивам промену

тако што јавно говорим,

тако што ћу бити прва
и тако што ћу бити домина.

Да би домине поређане у низ пале,

једна мора да падне прва,

након чега друге немају избора
него да учине исто.

И та прва домина која падне,

надамо се да је, океј,

следећа особа која ово види
инспирисана да буде домина.

Бити домина за мене
је када јавно говорим

и радим ствари које су заиста тешке,

нарочито онда када је то потребно,

у нади да ће други следити мој пример.

Ево о чему се ради:
ја сам она особа која каже

оно што ви можда мислите,
али се не усуђујете да кажете.

Често људи мисле да смо неустрашиви,

људи који ово раде, да смо неустрашиви.

Нисмо неустрашиви.

Није да се не бојимо последица

или жртве коју морамо да направимо

када говоримо истину пред моћнима.

Дешава се то да осећамо да морамо

јер постоји сувише мало људи на свету

који су спремни да буду та домина,

сувише мало људи
који су спремни да падну.

Не радимо то без страха.

Хајде да сада причамо о страху.

Тачно сам знала шта сам хтела
да будем кад порастем.

Говорила сам: „Бићу докторка!“

Докторка Лави је била мој сан.

Била сам Докторка Плишко
пре него што је она постојала.

(Смех)

И сећам се када сам отишла на факултет,

у првој години је требало
да похађам основе хемије

као главни предмет за студије медицине.

Добила сам прву и последњу шестицу
на својим студијама.

(Смех)

Стога сам отишла
код свог саветника и рекла:

„Океј, хајде да заборавим на медицину

јер ова идеја да будем
докторка неће успети

јер чак ни не волим болнице.

Па...

(Смех)

Сматрајмо само да је то завршено.“

И тог истог семестра
почела сам да пишем блог.

Било је то 2013. године.

Како је један сан нестајао,
други је настајао.

А оно што је био сладак хоби
је постало мој сталан посао

када сам 2010. године изгубила
свој посао у маркетингу.

Ипак, било ми је потребно још две године
да кажем: „Ја сам списатељица.“

Девет година након што сам почела да пишем

пре него што сам рекла:
„Ја сам списатељица“

јер сам се бојала шта ће се догодити

без пензионог фонда,

без: „Како ћу моћи да наставим
да купујем ципеле? То ми је важно.“

(Смех)

Требало ми је толико дуго
да прихватим ову ствар

која је била моја сврха.

И тада сам схватила

да страх има стварну моћ

да нас спречава да радимо и кажемо
ствари које представљају нашу сврху.

И рекла сам: „Знате шта?

Нећу дозволити да страх
управља мојим животом.

Нећу дозволити да ми страх
одрeђује шта радим.“

Онда су се све ове феноменалне
ствари почеле догађати

и домине су почеле да падају.

Када сам схватила: „Океј, 2015. година је.

Напунила сам 30 година.

Ово ће бити моја година
када ћу урадити то без обзира на све.

Активно ћу се посветити
свему што ме плаши.“

Дакле, ован је мој хороскопски знак.

Волим да чврсто стојим на земљи.

Одлучила сам да по први пут
сама одем на годишњи одмор,

и то ван земље, у Доминиканску Републику.

Шта сам урадила на свој рођендан?

Испробала сам зиплајнинг
у шумама Пунта Кане.

А из неког чудног разлога
сам била дотерана.

Не питајте зашто.

(Смех)

Невероватно добро сам се провела.

Такође, не волим
да будем потопљена у воду.

Волим, као што сам рекла,
да будем на чврстом тлу.

Отишла сам у Мексико и пливала сам
са делфинима под водом.

Сјајна ствар коју сам такође
урадила те године,

а што је био мој највећи изазов,

је да сам написала књигу,

„Осуђујем вас: приручник како бити бољи.“

Морала сам да прихватим

(Аплауз)

све везано за писање, зар не?

Да.

Ипак, баш она ствар нетипична за мене
коју сам урадила те године,

која ме је живу престрашила,

била је падобранство.

Само што нисмо искочили из авиона.

Рекла сам: „Урадила сам неке глупости
у животу. Ово је једна од њих.“

(Смех)

Док смо падали ка земљи,

буквално сам остала без даха
гледајући у земљу, и рекла сам:

„Управо сам намерно искочила
из савршено исправног авиона.“

(Смех)

„Шта ми је?!“

Онда сам погледала наниже ка тој лепоти

и рекла: „Ово је најбоља ствар
коју сам могла да урадим.

Ово је била одлична одлука.“

Помислим на тренутке
када треба да обелоданим истину.

Осећам се као да искачем из тог авиона.

Личи на тај тренутак
када сам на ивици авиона

и помислим: „Не треба ово да радиш,“

али онда то ипак урадим
јер схватам да морам.

Седење на ивици тог авиона

и, на неки начин, задржавање
у том авиону ми је пријатно.

Сваки дан када обелодањујем истину

о установама и људима који су већи од мене

и о моралним силама
које су моћније од мене,

осећам се као да искачем из тог авиона.

Ипак, схватам да је пријатност прецењена,

jер ћутати је пријатно.

Остављати ствари
онаквим какве су је пријатно.

А све што је пријатност учинила
је да задржи статус кво.

Морамо се навићи да нам буде пријатно
када нам је непријатно

док обелодањујемо ове непријатне истине
када је то неопходно.

А ја...

(Аплауз)

А ја, ипак, схватам да морам
да обелоданим ове истине

јер ми је искреност веома важна.

Поносим се својим интегритетом.

Правда - не мислим
да правда треба да буде опција.

Правда треба увек да постоји.

Такође верујем у шеа путер
као једну од основних вредности

(Смех)

и верујем да би свет био бољи
да сви више хидрирамо кожу.

Али, осим тога, са свим овим
мојим основним вредностима,

морам да обелоданим истину.

Немам избора у томе.

Ипак, људи као ја,
професионални изазивачи невоља,

не треба да буду једини
који су посвећени да буду ове домине

које увек искачу из авиона

или су први које настрадају.

Људи се толико боје
ових стравичних последица

да не схватају да смо у многим ситуацијама
када уђемо у просторију

једни од најмоћнијих људи
у тој просторији -

можда смо друга или трећа
најмоћнија особа по реду.

Чврсто верујем да је наш посао тада

да пореметимо оно што се дешава.

А ако нисмо најмоћнији

и ако се још двоје таквих удружи,

то нас чини моћнима.

То је налик ангажовању
оне жене на састанку,

знате, оне жене која никако
не може да се искаже,

или када се постарамо да друга особа
која не може да искаже своје мишљење

добије прилику да говори.

Наш посао је да се постарамо
да постоји прилика за то.

Добробит појединца
је одговорност заједнице.

Ако бисмо се побринули за то,
разумели бисмо да,

када нама треба помоћ,

не бисмо морали
толико напорно да је тражимо

ако бисмо се постарали
да помогнемо неком другом.

Постоје времена када ми се чини

да сам се озбиљно
стропоштала и пала у јавности,

као када су ме питали
да говорим на конференцији,

а желели су да сама платим путне трошкове.

Мало сам истраживала и сазнала

да су белци који су говорили
на конференцији били плаћени

и да су им путни трошкови били плаћени.

Белим женама су плаћени путни трошкови.

Од црних жена се, у ствари,
очекивало да плате да би говориле.

И помислила сам: „Шта да радим?“

Знала сам да бих,
ако јавно проговорим о томе,

могла да претрпим финансијски губитак.

Али, такође сам схватила
да моја ћутња никоме не помаже.

Стога сам плашљиво проговорила
о томе у јавности

и друге жене су почеле да причају о томе:

„И ја сам се, такође, сусрела
са оваквом неједнакошћу.“

То је започело причу
о дискриминацији везаној за плаћање

у којој је ова конференција учествовала.

Осећала сам као да сам домина

када сам прочитала узнемирујуће мемоаре
једне јавне личности

и написала чланак о томе.

Знала сам да је та особа моћнија од мене
и да може да утиче на моју каријеру,

али помислила сам: „Морам ово да урадим.

Морам да седнем на ивицу
овог авиона, можда два сата.“

И јесам. Притиснула сам
„Објави“ и побегла сам.

(Смех)

Вратила сам се и затекла виралну објаву,

а људи су говорили:

„О, Боже, толико ми је драго
да је неко напокон ово рекао.“

То је започело причу
о душевном здрављу и самопомоћи

и помислила сам: „Океј. Добро.

Ово што радим, претпостављам
да нечему служи.“

Потом је толико много људи било домина

када причају како су били нападнути
од стране моћних мушкараца.

То је натерало милионе жена
да се придруже и кажу: „И ја.“

Стога, поздрав Тарани Бурк
што је започела овај покрет.

(Аплауз)

Људи и системи рачунају на нашу тишину
да би нас задржали на тачно истом месту.

Видите, бити домина се понекад своди
на то да будете тачно оно што јесте.

Била сам сумњичава од своје треће године.

(Смех)

Ово сам ја када сам напунила три године.

Међутим, била сам
ова девојчица цео свој живот

и осећам да је чак и то била домина,

јер у свету који жели да шетамо унаоколо

као представници самих себе,

бити оно што јеси
може бити револуционарно дело.

А у свету који жели да шапућемо,

бирам да вичем.

(Аплауз)

Када је време да се кажу ове тешке ствари,

питам себе три ствари.

Под један: „Да ли си тако мислила?“

Под два: „Да ли можеш то одбранити?“

Под три: „Да ли си то рекла са љубављу?“

Ако је одговор потврдан на сва три питања,

кажем то и пустим
да се деси шта ће се десити.

То је важно.

Та провера са собом увек ми каже:
„Да, треба ово да урадиш.“

Говорити истину,
говорити промишљену истину,

не би требало да буде револуционарно дело.

Говорити истину моћнима не би требало
да подразумева жртвовање, али тако је.

Међутим, мислим да када би више нас
ово радило за општу добробит,

свет би био бољи него што јесте.

Када већ говорим о општој добробити,

мислим да се обавезујемо
да говоримо истину

да бисмо градили мостове
ка заједничком интересу,

а мостови који нису саграђени
на истини ће се срушити.

Тако да је наш посао,

наша обавеза, наша дужност

да говоримо истину моћнима,
да будемо домина

не само када је тешко -
нарочито када је тешко.

Хвала.

(Аплауз)