Način na koji razmišljamo o biološkom polu je pogrešan

Da li ste znali da je skoro 150 miliona ljudi širom sveta rođeno kao interseksualno - sa karakteristikama koje biološki ne odgovaraju standardnoj definiciji muškarca ili žene? (Što je isto kao populacija Rusije.) Kada je imala 10 godina, Emili Kvin je saznala da je interseksualna, i u ovom mudrom, duhovitom govoru, ona priča o neverovatnim lekcijama koje je stekla vođena nesmotrenim očekivanjima društva, o lekarima koji su zahtevali nepotrebne operacije, i zalaže se za sebe i za neverovatnu raznolikost ljudi. (Sadrži sadržaj za odrasle)

[Ovaj govor sadrži sadržaj za odrasle]

Ja imam vaginu.

(Smeh)

Samo sam mislila da treba da znate.

To nekima od vas neće biti iznenađenje.

Izgledam kao žena.

Obučena sam kao žena, valjda.

Stvar je u tome što imam i muda.

I potrebno je dosta hrabrosti

doći ovde i pričati vam
o svojim genitalijama.

Samo malo.

Ne pričam o hrabrosti ili odvažnosti.

Mislim, bukvalno - imam testise.

Baš ovde,

gde većina od vas ima jajnike.

Nisam ni muško ni žensko.

Ja sam interseksualna.

Većina ljudi pretpostavlja
da ste biološki ili muško ili žensko,

ali, stvari su zapravo mnogo složenije.

Možete biti interseksualni
na mnogo načina.

U mom slučaju, to znači
da sam rođena sa XY hromozomima,

koji su vam poznati kao muški hromozomi.

I rođena sam sa vaginom
i testisima unutar tela.

Ne reagujem na testosteron,

pa sam, tokom puberteta, dobila grudi,

ali nikada nisam dobila akne
niti malje, telesnu masnoću.

Možete biti ljubomorni zbog toga.

(Smeh)

Ipak, ja u stvari nemam matericu -

rođena sam bez nje,

tako da ne dobijam menstruaciju,
i ne mogu da imam biološku decu.

Ljude svrstavamo u kategorije
na osnovu njihovih genitalija.

Čak i pre nego što se dete rodi,
pitamo da li je dečak ili devojčica,

kao da je to uopšte važno;

kao da ćete biti manje uzbuđeni zbog bebe

ako nema genitalije koje ste želeli;

kao da ono što je nekome među nogama
govori nešto o ličnosti te osobe.

Da li su dobri, plemeniti, duhoviti?

Pametni?

Šta žele da budu kad odrastu?

Genitalije vam zapravo ne govore ništa.

Ipak, njima definišemo ljude.

U ovom društvu, volimo
da kategorizujemo ljude

i da ih etiketiramo.

To nam, na neki način,
pruža osećaj pripadanja

i uči nas kako da međusobno komuniciramo.

Ali, tu postoji
jedan stvarno veliki problem:

biološki pol nije crn ili beo.

Nalazi se na spektru.

Osim genitalija, vi imate i hromozome,

polne žlezde kao što su
jajnici ili testisi.

Imate i unutrašnje polne organe,

proizvodnju hormona, hormonsku reakciju

i sekundarne polne karakteristike,
kao što je razvoj grudi, malja, itd.

Tih sedam područja biološkog pola
imaju toliko varijacija,

a ipak imamo samo dve opcije:

muško ili žensko.

Što mi je pomalo apsurdno,

jer mi ne pada na pamet
nijedna druga ljudska karakteristika

za koju imamo samo dve opcije:

boja kože, kose, očiju, visina.

Možete imati ili nos A ili nos B,
to je to, nema drugih opcija.

Ako postoje beskrajne mogućnosti
u smislu izgleda tela,

načina razmišljanja,

načina ponašanja,

zar ne bi bilo smisla da postoji
i raznolikost u pogledu biološkog pola?

Da li znate da, osim hromozoma XX ili XY,

možete imati hromozome XX i XY?

Ili možete imati hromozom X više - XXY.

Ili dva više - XXXY.

I tako dalje.

Za „normalne“ ljude
sa XX ili XY hromozomima,

šta to znači?

Ja imam XY hromozome.

Ako bi moj DNK pronašli na mestu zločina -

ne kažem da hoće, ali, znate,
još ćemo videti.

(Smeh)

Ako bi pronašli moj skelet
hiljadama godina od sada,

označili bi me kao muškarca.

Da li je to istina?

Moji testisi bi to rekli.

A šta je sa ostalim delovima?

A šta ako žena ima rak jajnika
i mora da ih otkloni?

Da li se još uvek kvalifikuje kao žena?

Šta je sa interseksualnim ljudima
koji su rođeni bez testisa ili jajnika

ili sa jednim od to dvoje
ili kombinacijom ta dva?

Gde oni spadaju?

Da li morate imati matericu
da biste bili žena?

Mnogo je nas koji smo rođeni bez nje.

I omiljeni deo svih, genitalije:

imate ili jedne ili druge, zar ne?

Ili imate penis od 15 centimentara
koji je tačno ove debljine,

i koji vam štrči iz tela
pod uglom od 90 stepeni,

ili vaginu koja je baš ove širine iznutra

i klitoris oko 1 centimetar
iznad vaginalnog otvora,

i usmine koje izgledaju
baš kako treba da izgledaju,

sudeći po onom porno snimku
koji ste onomad gledali.

Znate kojem.

Ako ste bili sa više
seksualnih partnera u životu,

i ako ih poređate, jednog po jednog,

sigurno ih možete identifikovati
samo prema njihovim genitalijama.

(Smeh)

Razmislite.

Hajde.

(Smeh)

Razumem vas.

Bez osuđivanja.

Samo razmislite.

Svi se razlikuju, zar ne?

I pol i rodna binarnost su toliko
ukorenjeni u našem društvu,

da nikada ne razmišljamo o tome,

već automatski smestimo ljude
u jednu ili drugu kategoriju,

kao da je to u stvari bitno.

Dok vas neko ne natera da se zapitate.

I ako mislite da sam ja izuzetak,
anomalija, autsajder:

interseksualni ljudi čine
dva procenta populacije.

To je isti procenat
kao i prirodno riđokosi ljudi.

To je oko 150 miliona ljudi, otprilike,

što je više nego cela populacija Rusije.

Dakle, nepotrebno je reći da nas je mnogo.

Mi nismo novost ili retkost.

Samo smo nevidljivi.

Postojimo u svakoj kulturi u istoriji.

Ipak, nikada ne pričamo o tome.

U stvari, mnogi ljudi možda ne znaju
da su interseksualni.

Jeste li radili test kariotipa
da utvrdite koje hromozome imate?

A kompletnu krvnu sliku
da utvrdite nivo hormona?

Moj prijatelj je saznao prošle godine,
u 50-im godinama.

Izvršna direktorka interACT-a,

koja je vodeća organizacija za prava
interseksualnih osoba u SAD-u,

je saznala u 41. godini
da je interseksualna.

Njeni lekari su saznali
kada je ona imala 15 godina,

ali joj nisu rekli.

Lagali su je i rekli da ima rak,

jer je to delovalo kao bolja opcija

od saznanja da nije „u potpunosti“ žena.

Ovakve stvari se dešavaju često,

kada interseksualne ljude lažu
ili drže u mraku po pitanju njihovih tela,

što je mnogim ljudima iznenađujuće.

Ali, mi živimo u društvu koje uopšte
ne priča o seksu i telu,

osim kada se rugamo
ili hoćemo da postidimo jedni druge.

Ja sam saznala kada sam imala 10 godina,

i, uglavnom, mi je to bilo u redu.

Nije me stvarno zbunilo;

još uvek sam razvijala
svoje razumevanje sveta.

Tek kada sam odrasla,

shvatila sam da se ne uklapam
u društvena očekivanja,

da tu ne pripadam, da sam abnormalna.

I tada je počeo stid.

Koliko često vidite
da se deca igraju igračkama

koje „ne odgovaraju“ njihovom polu?

Ili da isprobavaju „pogrešnu“ odeću?

Stalno, zar ne?

Deca nemaju pojam o rodnim normama,

ne osećaju stid
zbog onoga što treba da budu

ili onoga što treba
da im se sviđa ili da vole.

Oni ne mare za ove stvari.

Oni ne osete stid
dok im ga mi ne nametnemo.

I mene su doktori lagali.

U 10. godini su mi rekli da ću dobiti rak

ako ne odstranim testise.

I to su mi govorili svake godine.

Čak i danas ima doktora
koji žele da ih uklonim.

Ali za to bukvalno nema razloga.

Ako tipičan muškarac sa XY hromozomima,
kao što ste vi, ima testise,

i jedan nije spušten,

postoji velika šansa
da on postane kancerogen -

ili veća šansa da postane kancerogen.

Potrebna im je termoregulacija.

Oni se spuste da bi se ohladili,

ili se skupe da se ugreju.

Moji ne moraju to da rade.

Ne reaguju na testosteron,
ne proizvode spermu.

Dobro im je baš ovde u mom telu.

Ipak, pošto postoji nedostatak
informacija o interseksualnim osobama,

moji lekari nikada nisu razumeli razliku.

Nikada nisu stvarno razumeli moje telo.

Kada sam postala starija,

još jedan lekar mi je rekao
da moram da operišem vaginu.

Rekla mi je da, dok se ne operišem,
dok me ona ne operiše,

neću moći da jednog dana imam
„normalne“ seksualne odnose sa suprugom.

To su njene reči.

Na kraju nisam uradila operaciju,

i zbog toga sam neverovatno zahvalna.

Nisam ovde da pričam
o svom seksualnom životu.

(Smeh)

Recimo da je on u redu.

(Smeh)

Ja sam u redu, moje telo je u redu.

Zapravo, ne biste mogli da uočite razliku

između mene i nekog drugog
osim ako vam kažem;

ne biste mogli da uočite
da sam interseksualna osim ako vam kažem.

Ali opet, usled nerazumevanja naših tela,

moj lekar nije razumeo razliku.

I, uglavnom, moj seksualni život je okej.

Jedini problem koji iskrsne

je da ponekad seksualne situacije
izazivaju uspomene na to

kako su me lekari neprestano
dodirivali od 10. godine.

Jako sam srećna što sam izbegla -

mislila sam da neću biti emotivna -

jako sam srećna
što sam izbegla fizičku štetu

koja proizilazi
iz ovih nepotrebnih operacija.

Ali nijedna interseksualna osoba
nije oslobođena emotivne štete

koja proizilazi iz života u društvu
koje pokušava da prikrije vaše postojanje.

Većina mojih interseksualnih prijatelja
je imala ove operacije.

Često uklanjaju testise kao što su moji,

iako je rizik od dobijanja raka testisa
niži od rizika od dobijanja raka grudi

kod tipične žene bez predispozicija,
bez istorije raka u porodici.

Ali, ne govorimo ženama
da uklone grudi, zar ne?

Retkost je sresti interseksualnu osobu
koja nije operisana.

Često, ove operacije se izvode kako bi
poboljšale život interseksualne dece,

ali u stvari imaju suprotan efekat,

i izazovu više štete i komplikacija,

i fizički i emotivno.

Ne kažem da su lekari loši ili zli.

Samo živimo u društvu
u kojem neki lekari „popravljaju“

one koji se ne uklapaju
u njihovu definiciju normalnog.

Mi nismo problemi kojima treba rešenje.

Samo živimo u društvu
koje mora biti osvešćeno.

Jedan od načina na koji to radim

je stvaranje bezrodnog
pubertetskog priručnika

koji može da nauči decu
o njihovim telima dok odrastaju.

Ne o telima devojčica ili dečaka -

već samo o njihovim telima.

Često postavljamo nerealna očekivanja
od stvari koja naša tela rade

koje su izvan naše kontrole.

Mislim, ako jedan muškarac može
da ima pravu, raskošnu, hipstersku bradu,

a drugi samo nekoliko dlačica,

šta to govori o tome
ko su oni kao muškarci?

Ništa.

To bukvalno, najverovatnije, samo znači

da njihovi folikuli dlake
drugačije reaguju na testosteron.

Ipak, koliko puta ste čuli da se muškarac
postidi zbog nečega ovakvog?

Zamislite svet u kome bismo mogli
da živimo u društvu

koje nas uči da se ne stidimo

stvari koje naša tela rade ili ne rade.

Želim da promenim način razmišljanja
o biološkom polu u ovom društvu -

što je mnogo.

Mogli biste reći da je kuražno.

(Smeh)

Ali na kraju smo prihvatili
da je zemlja okrugla, zar ne?

Gej ljudima ne dijagnostikujemo
mentalne poremećaje

ili ženama histeriju.

Više ne mislimo da epilepsiju
izaziva đavo, tako da je to okej.

(Smeh)

Mi se stalno menjamo i razvijamo,
što više razumevanja imamo kao društvo.

A biološki pol se nalazi na spektru.

Nije crn ili beo.

Ne samo da bi to saznanje
spasilo interseksualnu decu

fizičke i emotivne štete,

nego bi i pomoglo svima.

Ko od vas se ikada osećao
neprikladno ili posramljeno

jer niste bile dovoljno ženstvene,
jer ste bile previše ženstvene,

jer niste bili dovoljno muževni,
ili ste bili previše muževni?

Stalno posramljujemo ljude
jer se ne uklapaju u kategoriju,

ali realnost je da,

po mom mišljenju, posramljujemo druge
da oni ne bi videli

da se ni mi ne uklapamo u našu kategoriju.

Istina je da se niko ne uklapa,

jer kategorije ne postoje.

Ova binarnost, lažna muško-žensko fasada
je nešto što smo mi stvorili,

sami smo je izgradili.

Ali ne mora da postoji.

Možemo je uništiti.

To je ono što želim da uradim.

Hoćete li mi se pridružiti?

Hvala.

(Aplauz)