Obećavajući test za otkrivanje raka pankreasa... od jednog tinejdžera

Više od 85% slučajeva raka pankreasa otkrije se kasno, onda kada osoba ima šansu manju od 2% da preživi. Kako je ovo moguće? Džek Andrejka govori o tome kako je napravio obećavajući test za rano otkrivanje raka pankreasa koji je vrlo jeftin, efikasan i neinvazivan - i sve to pre svog 16. rođendana.

Jeste li ikad u svom
životu doživeli trenutak

koji je bio toliko bolan
i zbunjujuć

da ste samo želeli

da saznate što više o njemu
kako bi on imao smisla?

Kada mi je bilo 13 godina,
blizak porodični prijatelj

koji mi je bio poput ujaka

umro je od raka pankreasa.

Kada je bolest udarila
tako blizu mog doma,

znao sam da moram
da saznam više,

pa sam otišao na internet
da nađem odgovore.

Koristeći internet, naišao sam
na mnoštvo statistika

u vezi sa rakom pankreasa,

a ono što sam otkrio šokiralo me je.

Više od 85% svih slučajeva
raka pankreasa

otkrije se kasno,

kada osoba ima šansu
manju od 2% da preživi.

Zašto nam toliko loše ide
otkrivanje raka pankreasa?

Razlog tome je da današnja
moderna medicina

koristi tehniku staru 60 godina.

To znači da je starija
od mog tate.

(Smeh)

Ali takođe, veoma je skupa

i košta 800 dolara po testu.

Pri tome je i veoma
nepouzdana

i ne otkrije 30% slučajeva
raka pankreasa.

Vaš lekar bi morao
da ima ogromnu sumnju

da imate rak kako bi vas
poslao na ovo testiranje.

Saznavši ovo, znao sam
da mora postojati bolji način.

Tako da sam napravio
naučne kriterijume

o tome kakav bi senzor
morao da bude

kako bi efikasno otkrivao
rak pankreasa.

Senzor bi trebalo
da bude jeftin, brz,

jednostavan, osetljiv, selektivan

i minimalno invazivan.

Međutim, postoji razlog
zašto se ovaj test

nije modernizovao preko
6 decenija,

a to je zato što
kada tražimo rak pankreasa,

posmatramo vaš krvotok

koji već u sebi ima
gomilu proteina,

a mi tražimo neku
malecnu razliku

u toj malenoj količini
proteina,

samo tog jednog proteina.

To je skoro nemoguće.

Ipak, ohrabren svojim
tinejdžerskim optimizmom -

(Aplauz) -

posetio sam na internetu
dva najbolja prijatelja jednog tinejdžera,

Gugl i Vikipediju.

Sve što mi treba za domaće zadatke,
dobijam sa ta dva izvora.

I pronašao sam članak

koji je sadržao bazu podataka
sa preko 8.000 raličitih proteina

koji su prisutni kada imate
rak pankreasa.

Tako da sam odlučio
da sebi zadam cilj -

da prođem kroz sve
te proteine i nađem one

koji bi mogli da posluže
kao biomarkeri u raku pankreasa.

A da bih to sebi
malo pojednostavio

odlučio sam da postavim naučne
kriterijume, koji su sledeći:

prvo i osnovno,
morao bi da postoji visok nivo

tog proteina u krvi u svim
slučajevima raka pankreasa

u ranim fazama,
ali samo u slučaju raka.

I tako ja rontam kroz informacije
u ovom ogromnom zadatku

i konačno, iz 4.000-og pokušaja,

kada sam već blizu
gubljenja razuma,

pronađem taj protein.

A ime proteina
koji sam našao

je mezotelin

i on je najobičniji,
vrlo zastupljeni protein,

sem ako, naravno,
imate rak pankreasa,

jajnika ili pluća.

A u tom slučaju, u vašoj krvi
će se nalaziti visok nivo ovog proteina.

Ali takođe, ključno je

da je prisutan u najranijim
fazama bolesti,

onda kada neko ima
skoro 100% šansu

da preživi.

Sada, kad sam pronašao pouzdan protein
koji bih mogao da tražim,

fokusirao sam se na to
da ga zaista i nađem,

a, na taj način,
i rak pankreasa.

Moje otkriće se desilo
na veoma neobičnom mestu,

moguće najneverovatnijem
mestu za inovaciju:

u kabinetu za biologiju
moje srednje škole,

apsolutnom gušitelju inovacije.

(Smeh)
(Aplauz)

Tu sam krišom uneo
članak o nečemu što se zove

nano-cevi od ugljenika i to je duga,
tanka cev od ugljenika

koja je debljine atoma,

a to je 50.000-ti deo prečnika
dlake vaše kose.

Ali i pored ove ekstremno
male veličine,

ove cevi imaju izuzetne
osobine.

One su kao superheroji
nauke o materijalima.

I dok sam na času biologije

ispod stola
krišom čitao ovaj članak,

trebalo je da pratim predavanje

o drugim kul molekulima,
antitelima.

A oni su prilično kul
jer reaguju samo

sa jednim posebnim proteinom,

ali nisu ni izbliza zanimljivi
kao nano-cevi od ugljenika.

Dakle, sedeo sam tako na času

i odjednom mi je sinulo:

mogao bih da kombinujem
ono o čemu sam čitao,

o nano-cevima od ugljenika,

sa onim o čemu je trebalo
da razmišljam, o antitelima.

U osnovi, mogao bih
da prepletem gomilu antitela

u mrežu nano-cevi od ugljenika,

tako da se napravi mreža

koja reaguje samo
sa jednim proteinom,

ali koja bi takođe,
zbog osobina ovih nano-cevi,

promenila svoje električne osobine

u zavisnosti od količine
prisutnog proteina.

Međutim, ima jedna kvaka.

Ove mreže nano-cevi
od ugljenika su izuzetno slabe,

a, pošto su toliko osetljive,
moraju se pridržati.

Zato sam izabrao papir.

Napraviti senzor za rak
od papira

je jednostavno poput pravljenja
čokoladnih keksića,

koje obožavam.

Počnemo sa vodom,
sipamo malo nano-cevi,

dodamo antitela, pomešamo,

uzmemo malo papira,
umočimo ga, osušimo

i možemo da otkrijemo rak.

(Aplauz)

A onda mi je, iznenada,
sinula jedna misao

koja je malo pokvarila
moj neverovatni plan.

Baš i ne mogu da radim
istraživanje o raku

u svojoj kuhinji.

Mojoj mami se to ne bi
baš svidelo.

Umesto toga,
odlučio sam se za laboratoriju.

Zatim sam otkucao budžet,
spisak materijala,

vremenski okvir i postupak

i poslao imejl na adrese
200 profesora

sa Univerziteta Džons Hopkins

i Nacionalnog instituta za zdravlje,

zapravo svima koji su bilo kako
povezani sa rakom pankreasa.

I zavalio sam se čekajući da počnu
da stižu pozitivni odgovori,

koji kažu: "Ti si genije!

Sve ćeš nas spasiti!"

Ali...
(Smeh)

Onda me je dočekala realnost

i u roku od mesec dana,

dobio sam 199 odbijenica
od tih 200 imejlova.

Jedan profesor je čak prošao
kroz čitav moj postupak,

vrlo pažljivo - ne znam
odakle mu vreme za to -

i objasnio mi
zašto je svaki moj korak

najgora greška
koju sam mogao da napravim.

Očigledno je da profesori
nisu imali toliko visoko

mišljenje o mom radu kao ja.

Međutim,
postojalo je i nešto dobro.

Jedan od profesora je rekao:
"Možda bih ja mogao da ti pomognem, mali."

Pa sam se uputio u tom pravcu.

(Smeh)

Jer nikad ne možete
detetu reći "ne".

Tako da sam posle
tri meseca

konačno uspeo da odredim
tačan rok sa ovim tipom.

I odem u njegovu laboratoriju,

sav uzbuđen, a onda sednem

i otvorim usta da progovorim

i pet sekundi kasnije,
on pozove još jednog doktora.

Doktori se sjate
u tu malu prostoriju

i počnu da me
rešetaju pitanjima.

Naposletku smo bili zbijeni
kao sardine.

U prostoriji je bilo 20 doktora,
profesor i ja,

svi nagurani u tu malu kancelariju,

a oni su me rešetali
tom gomilom pitanja

pokušavajući da obore moj postupak.

Kolike su šanse za tako nešto?
Mislim, stvarno.

(Smeh)

Međutim, budući da sam
prošao to ispitivanje,

i odgovorio na sva
njihova pitanja,

a dosta odgovora sam
samo uspešno pogodio,

konačno sam dobio laboratoriju
koja mi je bila potrebna.

Ali sam ubrzo shvatio

da moj, naizgled, sjajan plan

ima oko milion rupa

koje sam u narednih
sedam meseci

pažljivo morao da popunim,
jednu po jednu.

Rezultat je jedan mali
papirni senzor

koji košta tri centa
i deluje za pet minuta.

Ovo čini da je ovaj postupak
168 puta brži,

preko 26.000 puta jeftiniji

i preko 400 puta osetljiviji

od standardnog postupka
za otkrivanje raka pankreasa.

(Aplauz)

Ipak, jedna od najboljih
osobina ovog senzora

je da je približno
stoprocentno tačan

i može da otkrije rak
u najranijim fazama,

onda kada osoba ima šansu
od skoro 100% da preživi.

Tako da bi u sledećih
2-5 godina

ovaj senzor mogao podići stopu
preživljavanja raka pankreasa

sa žalosnih 5,5%

na blizu 100%,

a isto bi učinio
i sa rakom jajnika i pluća.

Ali ne bi se na tome zaustavilo.

Isključujući to antitelo,

mogu da se posmatraju
drugi proteini,

stoga, i druge bolesti.

Potencijalno, bilo koja bolest
koja postoji igde u svetu.

Dakle, od srčanih bolesti

preko malarije, HIV-a, side

pa sve do drugih vrsta raka
- praktično bilo čega.

Tako da jednog dana

svi možemo imati
tog još jednog ujaka,

jednu majku,
jednog brata ili sestru,

možemo imati tog još jednog
voljenog člana porodice,

a naša srca biće oslobođena
tog tereta bolesti

koji dolazi sa rakom
pankreasa, jajnika ili pluća

i potencijalno sa bilo kojom
drugom bolesti.

Sve je moguće
zahvaljujući internetu.

Mogu da se podele teorije

i ne morate
da budete profesor

sa nekoliko diploma
da bi se vaše ideje cenile.

To je neutralan prostor

u kojem vaš izgled,
godine ili pol

nisu bitni.

Računaju se samo vaše ideje.

Za mene, ključ je
u posmatranju interneta

na sasvim novi način

kako biste shvatili
da postoji mnogo više

od postavljanja slika
na kojima ste napućeni.

Mogli biste
da promenite svet.

Znači, ako je
petnaestogodišnje dete

koje nije znalo
ni šta je pankreas

moglo da pronađe novi način
da se otkrije rak pankreasa,

samo zamislite
šta biste vi mogli da uradite.

Hvala vam.

(Aplauz)