Zašto je statistika fascinantna: mi smo brojevi | Alan Smit | TEDxExeter

Koliko zapravo znate o mestu u kome živite? Alan nam pokazuje koliko nas podaci mogu zbuniti s obzirom na očekivanja. Na tom putu, razbija mit o tome da postoje dva tipa ljudi, oni kojima „dobro ide matematika“ i oni kojima „ne ide“.

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Godine 2003,

vlada Ujedinjenog Kraljevstva
je sprovela istraživanje.

Bilo je to istraživanje koje je merilo
nivo numeričke pismenosti

u populaciji.

Šokiralo ih je otkriće

da je, od svakih 100 radno sposobnih
odraslih osoba u zemlji,

njih 47 bilo ispod prvog nivoa
numeričke pismenosti.

Numerička pismenost prvog nivoa -
to su niži rezultati

potrebni za sertifikat
o srednjoškolskom obrazovanju.

To je sposobnost baratanja razlomcima,
procentima i decimalama.

Ova cifra je stoga izazvala
mnogo uznemirenosti u vladi.

Politika je izmenjena,

sprovedena su ulaganja,

a zatim su 2011. godine
ponovo sproveli istraživanje.

Da li onda možete da pogodite
šta se dogodilo sa ovim brojem?

Popeo se na 49.

(Smeh)

Zapravo, kada sam izveštavao
o ovoj cifri u Fajnenšel tajmsu,

jedan naš čitalac se našalio i rekao:

„Ova cifra je šokantna
samo za 51 odsto populacije.“

(Smeh)

Ipak mi se više svidela
reakcija jednog školarca

kada sam predstavljao
ovu informaciju u jednoj školi,

koji je podigao ruku i rekao:

„Kako znamo da i osoba
koja je smislila taj broj

nije jedna u tih 49 posto?“

(Smeh)

Dakle, očigledno je da postoji problem
sa numeričkom pismenošću,

jer su ovo važne životne veštine

i mnoge promene koje želimo
da uvedemo u ovom veku

podrazumevaju da postanemo
sigurniji sa brojevima.

To nije samo engleski problem.

Organizacija za ekonomsku saradnju
i razvoj je objavila izvesne brojke

posmatrajući numeričku pismenost mladih,

i predvodi SAD -

približno 40 posto mladih u SAD-u
ima nizak nivo numeričke pismenosti.

Engleska je, takođe, tu negde,

ali postoji sedam zemalja OECD-a
sa brojkama iznad 20 odsto.

To je problem, jer ne mora da bude tako.

Ukoliko pogledate deo
skroz na kraju ovog grafikona,

možete videti da Holandija i Koreja
imaju jednocifrene brojeve.

Dakle, definitivno postoji
problem numeričke pismenosti

kojim želimo da se pozabavimo.

Koliko god da su korisne ovakve studije,

mislim da rizikujemo da nehotice
smestimo ljude u jednu od dve kategorije,

da postoje dve vrste ljudi:

oni kojima brojevi odgovaraju,
koji umeju sa brojevima,

i ljudi koji ne umeju.

Ono o čemu pokušavam da govorim ovde danas

je da verujem da je to lažna dihotomija.

To nije nepromenljivo grupisanje.

Smatram da ne morate imati
užasno visok nivo numeričke pismenosti

da bi vas inspirisali brojevi,

i da to treba da bude polazna tačka
za putovanje pred nama.

Jedan od načina na koje možemo
započeti to putovanje, za mene,

je sagledavanje statistike.

Prvi sam koji će priznati
da statistika donekle ima

problem sa imidžom.

(Smeh)

To je deo matematike

koji čak ni matematičari ne vole naročito,

jer, dok se ostatak matematike
potpuno svodi na preciznost i sigurnost,

statistika je gotovo suprotna tome.

Zapravo, i sȃm sam kasno prešao
u svet statistike.

Da ste pitali moje profesore
sa osnovnih studija

za koja dva predmeta je najmanje verovatno
da se istaknem u njima nakon univerziteta,

rekli bi vam da su to statistika
i kompjutersko programiranje,

a ipak, eto me, i uskoro ću vam pokazati
neke statističke grafike

koje sam programirao.

Šta je inspirisalo tu promenu u meni?

Šta me je navelo da pomislim
da je statistika zapravo nešto zanimljivo?

Radi se o tome da se statistika
zapravo odnosi na nas.

Ako pogledate etimologiju reči statistika,

to je nauka bavljenja podacima

o državi ili zajednici u kojoj živimo.

Dakle, statistika se odnosi
na nas kao grupu,

a ne kao na pojedince.

Mislim da, kao društvene životinje,

delimo fascinaciju prema načinu
na koji se kao pojedinci odnosimo

prema našim grupama,
prema nama jednakima.

Statistika je na ovaj način najmoćnija

kada nas iznenadi.

Neka zaista divna istraživanja
je nedavno sprovela

organizacija Ipsos MORI
poslednjih nekoliko godina.

Vrlo su zanimljive stvari uradili.

Sproveli su ispitivanje
na preko 1 000 odraslih u Britaniji

i upitali: „Na svakih 100 osoba
u Engleskoj i Velsu,

koliko njih su muslimani?“

Prosečan odgovor iz ovog istraživanja,

koji je trebalo da zastupa
celu populaciju,

bio je 24.

To je ono što su ljudi mislili.

Britanci misle da su 24 osobe
od svakih 100 u zemlji muslimani.

Zvanične brojke otkrivaju
da je ta cifra oko pet.

Dakle, postoji veliko odstupanje
između onoga što mislimo, naše percepcije,

i stvarnosti koju iznosi statistika.

Smatram da je to zanimljivo.

Šta bi moglo biti to što stvara
takvu pogrešnu percepciju?

Bio sam toliko oduševljen ovom studijom

da sam počeo da iznosim pitanja
u prezentacijama, pozivao sam se na nju.

Održao sam prezentaciju

u školi za devojčice
„Sv. Pavle“ u Hamersmitu

i imao sam publiku prilično sličnu ovoj,

osim što se sasvim sastojala
od devojčica viših razreda.

Pitao sam: „Devojke,

šta mislite, koliko tinejdžerki
britanska javnost smatra

da zatrudni svake godine?“

Šokirale su se kada sam rekao

da britanska javnost misli
da 15 od svakih 100 tinejdžerki

zatrudni svake godine.

Imale su svako pravo da budu ljute,

jer sam zapravo morao
da se približim 200 tački

da bih obojio jednu,

shodno onome što nam govore
zvanični brojevi.

Baš kao i sa numeričkom pismenošću,
ovo nije samo engleski problem.

Ipsos MORI je proširio istraživanje
širom sveta poslednjih godina.

Tako, kada su upitali Saudijske Arape:

„Na svakih 100 odraslih osoba
u vašoj zemlji,

koliko njih je
prekomerne težine ili gojazno?“

Prosečan odgovor Saudijskih Arapa
bio je nešto više od četvrtine.

To su mislili.

Tek nešto više od četvrtine odraslih
je prekomerne težine ili gojazno.

Zvanične cifre zapravo pokazuju
da je taj broj bliži tri četvrtine.

(Smeh)

Dakle, još jednom, veliko odstupanje.

Obožavam ovu - pitali su u Japanu,
postavili su pitanje Japancima:

„Na svakih 100 japanskih stanovnika,

koliko njih živi u ruralnim područjima?“

Prosek je bio podela na 50-50,
nešto više od polovine.

Mislili su da 56 od svakih 100 Japanaca
živi u ruralnim područjima.

Zvanična cifra je sedam.

Dakle, izuzetna odstupanja
i iznenađujuća za neke,

ali ne iznenađuju ljude
koji su pročitali delo

Danijela Kanemana, na primer,
ekonomiste i dobitnika Nobelove nagrade.

On i njegov kolega Amos Tverski
proveli su godine istražujući razdor

između onog što ljudi opažaju i realnosti,

činjenicu da su ljudi zapravo
prilično loši intuitivni statističari.

Postoji mnogo razloga za to.

Individualna iskustva, naravno,
mogu uticati na našu percepciju,

ali i mediji koji izveštavaju
o stvarima koje su izuzeci,

češće nego o onome što je normalno.

Kaneman je imao fin način
da govori o tome.

Rekao je: „Možemo biti slepi
za očigledno“ -

dakle, grešimo u brojevima -

„ali možemo biti slepi
za naše slepilo u vezi sa time.“

A to ima ogromne posledice
za donošenje odluka.

U statističkoj kancelariji,
dok se sve ovo dešavalo,

mislio sam da je to zaista zanimljivo.

Rekoh, ovo je očigledno globalni problem,

ali možda geografija
ovde predstavlja problem.

Sva ta pitanja su se odnosila
na to koliko dobro poznajete svoju zemlju.

U ovom slučaju, to je koliko dobro
poznajete 64 miliona ljudi.

Ne baš dobro, ispostavilo se.
Ne umem ja to.

Stoga sam dobio ideju,

a to je bilo da razmišljam
o istoj ovakvoj vrsti pristupa,

ali da razmišljam o njemu
u vrlo lokalnom smislu.

Da li je ovo lokalno?

Ako preformulišemo pitanje i kažemo

koliko dobro poznajete
svoje lokalno područje,

da li će odgovori biti išta tačniji?

Tako sam osmislio kviz

koliko dobro poznajete svoj kraj.

To je jednostavna veb-aplikacija.

Unesete poštanski broj

i zatim vam postavlja pitanja
na osnovu popisnih podataka

za vašu lokalnu teritoriju.

Veoma sam promišljeno ovo dizajnirao.

Želeo sam da je učinim otvorenom
za najširi mogući opseg ljudi,

ne samo za 49 posto
koji mogu da pogode projeve.

Želeo sam da se svi pozabave njome.

Pri dizajnu kviza,

bio sam inspirisan izotipovima

Ota Nojrata iz '20-ih i '30-ih godina.

To su metode predstavljanja brojeva

korišćenjem ponavljanja ikona.

Brojevi su tu, ali sede u pozadini.

Zato je to sjajan način
predstavljanja količine

bez pribegavanja korišćenju termina
kao što su „procenat“,

„razlomci“ i „razmera“.

Evo kviza.

Postavka kviza je takva

da imate ikonice koje se ponavljaju
tu na levoj strani

i mapu koja vam pokazuje oblast
o kojoj vam postavljamo pitanja

na desnoj strani.

Postoji sedam pitanja.

Za svako pitanje je moguć odgovor
između nule i stotine,

a na kraju kviza dobijate
ukupan rezultat između nule i stotine.

A pošto je ovo TEDxExeter,

mislio sam da bacimo pogled na kviz

za prvih nekoliko pitanja o Egzeteru.

Tako je prvo pitanje:

„Na svakih 100 ljudi,
koliko njih je uzrasta ispod 16 godina?“

Ja uopšte ne poznajem dobro Egzeter,
pa sam morao da pogađam,

ali daje vam predstavu
o tome kako ovaj kviz funkcioniše.

Prevučete klizač
da biste označili svoje ikonice,

zatim samo kliknete „pošalji“
da biste odgovorili,

i napravimo animaciju razlike
između vašeg odgovora i stvarnosti.

Ispostavilo se da sam dao
prilično lošu pretpostavku: pet.

A sledeće pitanje?

Ono pita koji je prosečni uzrast,

dakle, uzrast od koga je polovina
populacije mlađa,

a polovina populacije je starija.

Pomislio sam da je 35 -
to mi zvuči sredovečno.

(Smeh)

Zapravo, u Egzeteru,
to su neverovatno mlade godine,

a ja sam potcenio uticaj
univerziteta u ovoj oblasti.

Pitanja postaju sve teža
dok prolazite kroz njih.

Ovo pita o vlasništvu nad kućama.

Od svakih 100 domaćinstava,

koliko njih je u posedu
uz hipoteku ili kredit?

Ovde sam se ograničio ulog,

zato što nisam hteo
da omašim odgovor za više od 50.

(Smeh)

Zapravo, pitanja postaju teža

jer kada ste u nekom okruženju,
kada ste u nekoj zajednici,

stvari poput godina - postoje naznake
da li je stanovništvo mlado ili staro.

Možete to videti samo razgledajući oblast.

Nešto poput vlasništva nad kućama
je mnogo teže videti,

pa se okrećemo svojim heuristicima,

sopstvenim pristrasnostima

o tome koliko ljudi mislimo
da poseduje svoje domove.

Istina, kada smo objavili ovaj kviz,

popisni podaci na kojima je zasnovan
bili su već stari nekoliko godina.

Imali smo onlajn aplikaciju
koja omogućava da unesete poštanski broj

i dobijete statistiku godinama unazad.

Prema tome, na neki način,

ovo je bilo pomalo zastarelo
i ne nužno novo.

Ali me je interesovalo da vidim
kakvu reakciju bismo mogli dobiti

pretvaranjem podataka u igru
na način na koji smo to postigli,

korišćenjem animacije

i poigravanjem činjenicom da ljudi
imaju sopstvena predubeđenja.

Ispostavilo se da je reakcija

bila veća nego što sam se nadao.

Dugo je bila moja ambicija
da srušim statistički veb-sajt

zbog potražnje javnosti.

(Smeh)

Ova veb-adresa sadrži reči
„statistika“, „gov“ i „uk“,

što su tri najmanje omiljene reči
u jednoj veb-adresi.

Iznenađujuće je da je veb-sajt pao

u 15 do 10 noću,

jer su se ljudi zapravo bavili
ovim podacima dobrovoljno,

koristeći svoje lično vreme.

Bilo je veoma zanimljivo videti

da imamo oko četvrtine miliona ljudi

koji igraju kviz u okviru
od 48 sati od njegovog pokretanja.

To je izazvalo ogromne diskusije
na internetu, na društvenim medijima,

kojima su u velikoj meri dominirali

ljudi koji su se zabavljali
sa svojim zabludama,

što je nešto najbolje
čemu sam se mogao nadati,

u neku ruku.

Takođe mi se dopala činjenica da su ljudi
počeli da ga šalju političarima.

Koliko dobro poznajete oblast
koju tvrdite da zastupate?

(Smeh)

Potom, samo za kraj,

ako se vratim na one dve vrste ljudi,

pomislio sam da bi bilo zanimljivo videti

kako bi ljudi kojima dobro idu brojevi
prošli na ovom kvizu.

Za nacionalnog statističara
Engleske i Velsa, Džona Pulindžera,

očekivali biste da će dobro proći.

Dobio je 44 za sopstveni kraj.

(Smeh)

Džeremi Paksmen - doduše,
posle čaše vina - 36.

Još gore.

To vam samo pokazuje
da brojevi mogu inspirisati sve nas.

Sve nas mogu iznenaditi.

Tako veoma često govorimo o statistici

kao o nauci o nesigurnosti.

Misao sa kojom ću se danas rastati od vas

je da je statistika zapravo nauka o nama.

Zato bi trebalo da budemo
fascinirani brojevima.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)