Kako da prevaziđemo svoje predrasude? Hrabrim suočavanjem s njima

Naše predrasude mogu biti opasne, čak i smrtonosne - kao što smo videli u slučajevima Majkla Brauna u Fergusonu, u Misuriju i Erika Garnera na Stetn Ajlendu, u Njujorku. Zagovornik raznolikosti, Verna Majers, pažljivo analizira neke podsvesne stavove koje imamo prema skrajnutim grupama. Ona moli sve ljude: priznajte svoje predrasude. A onda se suočite s grupama koje čine da se osećate neprijatno. U ovom duhovitom, strastvenom, važnom govoru ona nam pokazuje kako to da uradimo.

Bila sam na dugom putovanju ovog leta

i divno sam se provela slušajući

"Toplotu drugih sunaca"
neverovatne Izabel Vilkerson.

Ona dokumentuje 6 miliona crnih ljudi
koji su pobegli sa juga od 1915. do 1970.

u potrazi za predahom od sve te butalnosti

i u pokušaju da dobiju
bolju priliku na severu.

Ispunjena je pričama
o žilavosti i briljantnosti

Afroamerikanaca,

i bilo je zaista teško čuti
sve te priče o užasima,

poniznosti i poniženjima.

Naročito je bilo teško čuti
o prebijanjima, spaljivanjima

i linčovanjima crnaca.

Rekla sam: "Ovo je malo teško.

Treba mi pauza. Uključiću radio."

Uključila sam ga i čula:

Ferguson, Misuri,

Majkl Braun,

osamnaestogodišnji crnac,

nenaoružan, ubijen od strane
belog policajca, ležao je mrtav,

krv je curila četiri sata

dok su njegova baka, mala deca
i komšije posmatrali sa užasom,

i pomislila sam,

opet to.

To nasilje, ta brutalnost prema crncima

se dešava već vekovima.

Ista priča. Samo su drugačija imena.

To je mogao da bude Amadu Dialo.

Mogao je da bude Šon Bel.

Mogao je da bude Oskar Grent.

Mogao je da bude Trejvon Martin.

To nasilje, ta brutalnost

je nešto što je deo
naše nacionalne psihe.

Deo je naše zajedničke istorije.

Šta ćemo uraditi povodom toga?

Znate onaj deo nas koji još uvek
prelazi ulicu,

zaključava vrata,

pridržava tašne

kad vidi mlade crnce?

Taj deo.

Mislim, znam da ne pucamo
u ljude na ulici,

ali kažem da se isti
stereotipi i predrasude

koji pokreću ove tragične incidente

nalaze u nama.

Učili smo ih i u školi.

Verujem da možemo da sprečimo
takve incidente,

te Fergusone, da se više ne dešavaju

pomoću gledanja u sebe
i voljom da se menjamo.

Zato, imam za vas poziv na akciju.

Želim da ponudim tri stvari
za razmišljanje danas

kao načine da sprečimo neke nove
Fergusone da se dese ponovo;

tri stvari koje će nam, ja mislim, pomoći

da promenimo našu sliku o mladim crncima;

tri stvari koje će ih, nadam se,
ne samo zaštititi

već i otvoriti im svet
da bi mogli da napreduju.

Možete li to da zamislite?

Možete li zamisliti našu zemlju
koja prihvata mlade crnce,

koja ih vidi kao deo naše budućnosti,
daje im tu vrstu otvorenosti,

tu vrstu milosti koju dajemo
ljudima koje volimo?

Koliko bi bolji bili naši životi?
Koliko bi bila bolja naša zemlja?

Da počnem od prvog.

Moramo da prestanemo da poričemo.

Prestanite da budete dobri ljudi.

Trebaju nam stvarni ljudi.

Ja radim mnogo poslova
u vezi raznolikosti

i ljudi mi prilaze pre početka seminara

i kažu: "Gospođo Raznolika,
drago nam je što ste ovde" -

(Smeh) -

"ali mi nemamo predrasude ni prema kome."

A ja kažem: "Stvarno?

Ja radim ovo svaki dan
i primećujem sve svoje predrasude."

Skoro, dok sam letela avionom,

čula sam glas žene pilota iz zvučnika,

i bila sam toliko uzbuđena.

Pomislila sam: "Mi, žene, razbijamo!

Sad smo i na nebu."

Sve je bilo u redu i onda su
počele turbulencije i truckanje,

i pomislila sam:

"Nadam se da ume da vozi."

(Smeh)

Znam. Da.

Ali nisam čak ni znala
da je u pitanju predrasuda

dok se nisam setila da uvek muškarac vozi

i često ima turbulencija i truckanja,

ali nikad nisam dovodila u pitanje
poverenje u muškog pilota.

Pilot je dobar.

E sad, u ovome je problem.

Ako me pitate eksplicitno, rekla bih:
"Žena pilot - odlično."

Ali, izgleda, kad postane malo rizično,

oslanjam se na predrasudu
koju nisam ni znala da imam.

Znate, brzi avioni na nebu,

hoću muškarca.

To je moj prvi izbor.

Muškarci su moj prvi izbor.

Ko je vaš prvi izbor?

Kome vi verujete?

Koga se plašite?

S kim osećate povezanost?

Od koga bežite?

Reći ću vam šta smo saznali.

Test implicitnih asocijacija,
koji meri podsvesne predrasude,

možete ga naći na internetu.

Pet miliona ljudi ga je uradilo.

Ispostavilo se da je naš prvi izbor
belac. Volimo bele ljude.

Više volimo belce.
Šta pod time podrazumevam?

Kada ljudima pokažu
slike belaca i crnaca,

brže možemo da povežemo

tu sliku, tu belu osobu,
sa pozitivnom pričom,

nego što to možemo
kad pokušamo da povežemo

pozitivno sa crnim licem. I obrnuto.

Kad vidimo crno lice,

lakše nam je da povežemo
crno sa negativnim,

nego belo.

Sedamdeset posto belaca koji rade test
bira belce.

Pedeset posto crnaca koji rade test
bira belce.

Nismo bili tu kad je
došlo do kontaminacije.

Šta da radimo s činjenicom da naš mozak
asocira automatski?

Jedna od stvari koju verovatno
pomislite je:

znate šta,

još više ću biti slep za boju.

Da, to ću da uradim.

Predložiću vam da ne radite to.

Otišli smo do kraja u pokušaju
da promenimo stvari

i da ne primećujemo boju.

Problem nikada nije bio u tome
što primećujemo boju,

već u tome šta činimo
kad primetimo boju.

To je pogrešan ideal.

I dok smo se trudili da ne primećujemo,

nismo bili svesni na koji način
rasne razlike

menjaju mogućnosti ljudi
i sprečavaju ih da napreduju,

a ponekad prouzrokuju i ranu smrt.

U stvari, naučnici nam kažu:
ni slučajno!

Ni slučajno ne budite slepi za boju.

Ono što nam govore je

da buljimo u fenomenalne crne ljude.

(Smeh)

Gledajte ih pravo u lice i zapamtite ih,

jer kad gledamo u fenomenalne
ljude koji su crni,

to nam pomaže da razbijemo

asocijaciju koja se dešava automatski
u našem mozgu.

Šta mislite zašto vam pokazujem
ove lepe crne muškarce?

Bilo ih je mnogo, pa sam morala
da izbacim neke.

Stvar je u tome da

pokušavam da promenim vaše
automatske asocijacije o crncima.

Pokušavam da vas podsetim

da mladi crnci izrastaju
u fenomenalne ljude

koji su promenili naše živote
i učinili ih boljim.

Stvar je u sledećem.

Druga naučna mogućnost

samo privremeno menja
naše automatske pretpostavke,

ali ono što znamo je

da ako uzmete belu osobu
koja je odvratna

i stavite je uz obojenu osobu,

crnu osobu, koja je divna,

onda i to ponekad čini
da razbijemo asocijacije.

Pomislite na Džefrija Damera
i Kolina Pauela.

Samo ih pogledajte.
(Smeh)

Ali tako stoje stvari.
Zato potražite svoje predrasude.

Molim vas, samo ih ne poričite
i potražite podatke

koji će pokazati da su vaši stari
stereotipi, u stvari, pogrešni.

To je bilo prvo, a drugo:

idite ka mladim crncima, umesto od njih.

To nije teško uraditi,

ali je, takođe, jedna od onih stvari

koje treba da budete svesni
i da je radite s namerom.

Pre nekoliko godina,
bila sam na Vol stritu

sa svojom koleginicom.
Ona je stvarno divna.

Radila je sa mnom na raznolikosti,
i ona je obojena, Korejanka.

Izašle smo, bilo je kasno u noć,

i zapitale smo se kuda idemo,
izgubile smo se.

Videla sam neku osobu preko puta
i pomislila: "Super, crnac."

Pošla sam ka njemu bez razmišljanja.

A ona je rekla: "Zanimljivo."

Tip preko puta je bio crnac.

Ja mislim da crnci
uglavnom znaju kuda idu.

Ne znam baš zašto to mislim,
ali tako mislim.

Ona je rekla: "Ti si pomislila:
super, crnac!

a ja: jao, crnac."

Različit smer. Ista potreba,
isti lik, ista odeća,

isto vreme, ista ulica,
različita reakcija.

Rekla je: "Osećam se loše.
Ja sam savetnik za raznolikost.

Imala sam predrasudu prema crncu,
a ja sam obojena. O, bože!"

Rekla sam: "Znaš šta? Opusti se."

Ja se dugo znam sa crnim muškarcima.

(Smeh)

Moj tata je crnac.
Razumete šta hoću da kažem?

Imam sina koji je crnac od 2 metra.
Udata sam za crnca.

Moja veza sa crncima je tako duboka

da prilično dobro mogu
da ocenim ko je taj crnac,

i bio je moj crnac.

Rekao je: "Da, devojke, znam
kuda idete. Odvešću vas tamo."

Predrasude su priče
koje izmišljamo o ljudima

pre nego što ih stvarno upoznamo.

Ali kako ćemo da ih upoznamo,

kad su nam rekli da ih izbegavamo
i da ih se plašimo?

Tražim od vas da idete
ka neprijatnostima.

I ne tražim od vas da
preduzimate sulude rizike.

Samo kažem da napravite popis,

proširite svoje društvene
i profesionalne krugove.

Ko je u vašem krugu?

Ko nedostaje?

Koliko autentičnih odnosa

imate sa mladim crnim ljudima,
muškarcima, ženama,

ili na neki drugi način mnogo različitim
osobama od vas,

od onoga što je "vaš stil", da tako kažem?

Jer, znate šta? Samo pogledajte oko vas.

Možda postoji neko na poslu,
u vašoj učionici, u vašoj crkvi.

Postoji neki mladi crnac tamo.

I fini ste. Kažete: "Ćao!"

Ja kažem da idete dublje, bliže, dalje,
i napravite takve odnose,

prijateljstva, koja će učiniti
da vidite osobu u celosti

i da idete protiv stereotipa.

Znam da vas ima tamo,

znam, jer imam neke
bele prijatelje koji će reći:

"Nemaš pojma koliko sam ja čudan.

Mislim da to meni neće da funkcioniše.

Sigurno ću to uprskati."

Okej, možda. Ali nije cilj da budete
savršeni. Cilj je povezivanje.

I neće vam biti prijatno, ako vam
prethodno ne bude bilo neprijatno.

Samo treba to da uradite.

A mladi crnci, vama kažem da

ako vam neko prilazi iskreno,
prihvatite poziv.

Neće svako da vam pravi probleme.

Potražite one ljude koji
mogu da vide vašu humanost.

Empatija i saosećanje

dolaze od odnosa koje imate
s ljudima različitim od vas.

Nešto zaista moćno i lepo se dešava:

počinjete da shvatate da su oni vi,

da su oni deo vas,
da su oni u vašoj porodici

i onda prestajemo da budemo posmatrači

i postajemo činioci, postajemo pristalice,

i postajemo saveznici.

Zato pobegnite od komfornosti
u nešto veće, svetlije,

jer tako ćemo sprečiti
da se desi neki novi Ferguson.

Tako stvaramo zajednicu

gde svi, a naročito mladi crnci,
mogu da napreduju.

Zato će ova poslednja stvar biti teža,

znam to, ali ću je ipak reći.

Kad vidimo nešto, moramo da imamo
hrabrosti da kažemo nešto,

čak i ljudima koje volimo.

Praznici su, i to je vreme

kad sedimo za stolom
i dobro smo raspoloženi.

Mnogi od nas će biti na odmoru

i morate da slušate razgovore za stolom.

Krenete da govorite stvari kao što su:
"Baba je ekstremista."

(Smeh)

"Ujka Džo je rasista."

Ali mi volimo baku i ujka Džoa.

Znamo da su oni dobri ljudi,
ali ono što govore je pogrešno.

I treba da smo spremni da kažemo nešto,
jer znate ko je još za stolom?

Deca su za stolom.

I pitamo se zašto ove predrasude ne umiru
i prenose se s generacije na generaciju?

Jer ne govorimo ništa.

Moramo biti spremni da kažemo:
"Bako, ne nazivamo ljude više tako."

"Ujka Džo, nije istina
da je on to zaslužio.

Niko to ne zaslužuje."

I treba da budemo spremni

da ne sklanjamo decu od ružnoće rasizma

jer crni roditelji nemaju
luksuz da to urade,

naročito oni koji imaju mlade crne sinove.

Moramo našim mezimcima, našoj budućnosti

da kažemo da imamo sjajnu zemlju
sa neverovatnim idealima,

radili smo naporno
i napravili neki napredak,

ali nismo gotovi.

Još uvek imamo u sebi one stare ideje

o superiornosti, što prouzrokuje

da to ugrađujemo u naše institucije,

u naše društvo i generacije,

i to prouzrokuje očajanje

i nejednakosti i obezvređivanje
mladih crnaca.

Još uvek se borimo, morate da im kažete,

tako što primećujemo i boju

i ličnost mladih crnaca,

i da očekujete od njih

da budu deo snaga promene
u ovom društvu

koje će ustati protiv nepravde
i koje su, iznad svega, voljne

da naprave društvo gde će mladi crnci
biti vrednovani u celini.

Toliko je neverovatnih crnih ljudi,

najneverovatnijih državnika
koji su ikada živeli,

hrabrih vojnika,

sjajnih, vrednih radnika.

To su ljudi koji su moćni propovednici.

Oni su neverovatni naučnici,
i umetnici, i pisci.

Oni su harizmatični komičari.

To su pažljive deke,

brižni sinovi.

Oni su jaki očevi,

i oni su mladi ljudi
sa sopstvenim snovima.

Hvala vam.

(Aplauz)