Slavljenje prirodne kose

Šajen Kohrejn ispituje ulogu koju je tekstura kose igrala u istoriji ljudi koji su crne rase u Americi - od proizvoda za ispravljanje kose na bazi toplote u eri posle građanskog rata do hiljada žena danas koje su odlučile da prekinu da jure za konvencionalnim standardima lepote i da počnu da prihvataju svoju prirodnu kosu. „Ovo je više od frizure“, Kohrejn kaže. „Ovo je o tome da se bude dovoljno hrabar da se ne poklekne pred pritiskom tuđih očekivanja.“

Ja sam sa južne strane Čikaga

i u sedmom razredu sam imala
najbolju drugaricu koja se zvala Dženi

koja je živela
na južnozapadnoj strani Čikaga.

Dženi je bila bela,

i ako znate bilo šta
o podeljenoj demografiji Čikaga,

znate da nema mnogo crnih ljudi

koji žive na južnozapadnoj strani Čikaga.

Ali je Dženi bila moja drugarica

i mi bismo se družile s vremena na vreme
nakon škole i vikendima.

I tako smo jednog dana
bile u njenoj dnevnoj sobi,

pričale o stvarima
koje se tiču trinaestogodišnjakinja

i Dženina mlađa sestra Rozi
je bila u sobi sa nama

i sedela je iza mene,
igrala se mojom kosom,

a ja nisam mnogo razmišljala
o tome šta ona radi.

Ali tokom pauze u razgovoru,

Rozi me je potapšala po ramenu.

Rekla je: „Mogu li da te pitam nešto?“

Ja sam rekla: „Da, Rozi. Naravno.“

„Jesi li ti crna?“

(Smeh)

Svi u sobi su se sledili.

Tišina.

Dženi i Rozina mama nije bila daleko.

Bila je u kuhinji, načula je razgovor

i bila je prestravljena.

Rekla je: „Rozi! Ne možeš
da postavljaš ljudima takva pitanja.“

A Dženi je bila moja drugarica
i znam da joj je bilo veoma neprijatno.

Bilo mi je pomalo žao nje,
ali zapravo se nisam uvredila.

Shvatila sam da nije Rozina krivica
što u deset kratkih godina na zemlji,

živeći na južnozapadnoj strani Čikaga,

nije bila stopostotno sigurna
kako izgleda crna osoba.

To je fer.

Ali ono što me je više iznenadilo,

tokom sveg ovog vremena koje sam provela
sa porodicom Dženi i Rozi -

družila se sa njima,

igrala se sa njima,

čak fizički dolazila u kontakt sa njima -

sve dok Rozi nije dotakla moju kosu,

nije joj palo na pamet
da me pita da li sam crna.

To je bio prvi put da sam shvatila

koliko veliku ulogu
tekstura moje kose igra

u potvrđivanju moje etničke pripadnosti,

ali i da će odigrati ključnu ulogu
u načinu na koji me vide drugi u društvu.

Garet A. Morgan i Madam Sidžej Voker

bili su pioniri industrije za negu
crnačke kose i lepotu ranih 1900-tih.

Oni su poznati kao pronalazači
krema za kosu sa hemijskom osnovom

i alatki za ispravljanje kose

dizajniranih da trajno
ili delimično trajno

promene teksturu crnačke kose.

Često kada razmišljamo
o istoriji crnih ljudi u Americi,

mislimo na užasna dela i brojne nepravde

koje smo iskusili kao obojeni ljudi
zbog boje naše kože,

kada je zapravo u Americi
nakon građanskog rata

kosa afroameričkog muškarca ili žene

bila poznata kao „karakteristika
koja odaje“ status crnca,

više nego boja kože.

I pre nego što su oni bili važan deo

multimilijarderske industrije
za negu kose,

naše oslanjanje na sredstva i proizvode

kao što su kreme
za ispravljanje kose ili prese

više je bilo vezano
za naš opstanak i napredak kao rase

u postrobovlasničkoj Americi.

Tokom godina, navikli smo se na ovu ideju

da ravnija i duža kosa
znači i bolja i lepša.

Postali smo opsednuti kao kultura

ovom idejom da imamo
ono što volimo da zovemo

„dobra kosa“.

Ovo suštinski znači:

što su opuštenije lokne, to je bolja kosa.

I dopustili smo da ove
institucionalizovane ideje

formiraju lažan smisao za hijerarhiju

koji će odrediti šta će se smatrati
dobrom vrstom kose,

a šta neće.

Što je još gore, dopustili smo
ovim lažnim ideologijama

da napadnu percepciju nas samih,

a i dalje nastavljaju da inficiraju
naš kulturni identitet

kao afroameričkih žena danas.

I šta smo mi uradile?

Išle smo u frizerski salon
na šest do osam nedelja,

obavezno,

da izložimo svoje lobanje
teškim hemikalijama za ispravljanje

počevši vrlo rano -

ponekad osam, 10 -

što će dovesti do gubitka kose,

ćelavosti,

ponekad čak i opekotina na lobanji.

Mi pržimo svoju kosu na temperaturama
od 230 stepeni Celzijusovih ili više

gotovo svakodnevno,

kako bismo održali ravnu kosu.

Ili jednostavno prekrivamo svoju kosu
perikama ili umecima,

a korenu dopuštamo da diše
jedino kada smo same,

kada niko ne zna
šta se zapravo događa tamo ispod.

Usvojile smo ovu praksu
u sopstvenim zajednicama,

pa tako nije ni čudo
zašto danas tipična idealna slika

profesionalne crne žene,

naročito u korporativnoj Americi,

često izgleda ovako,

radije nego ovako.

A zasigurno ne izgleda ovako.

U septembru ove godine,

federalni sud je doneo odluku
da je u skladu sa zakonom

da kompanija diskriminiše
zapošljavanje osobe

ukoliko on ili ona nosi dredove.

U tom slučaju,

menadžerka za zapošljavanje
u Mobilu u Alabami

zvanično govori:

„Ne kažem da su tvoji neuredni,

ali...

znaš na šta mislim.“

Pa, o čemu je pričala?

Da li je mislila da su ružni?

Ili možda su samo previše afrocentrični

i crnački za njen ukus.

Ili možda nema veze sa afrocentričnošću

i više je samo u vezi sa tim
što je previše „urbano“

za profesionalnu sredinu.

Možda se iskreno brinula
da izgledaju „strašno“

i da će zastrašiti klijente
i njihovu bazu mušterija.

Sve ove reči su one
koje se prečesto dovode u vezu

sa stigmom koja se kači
za prirodne frizure.

I to...

to mora da se promeni.

Godine 2013,

belačka studija koju je objavio
Deloitov liderski centar za inkluziju,

ispitala je 3 000 pojedinaca
na izvršnim pozicijama

u vezi sa prekrivanjem na radnom mestu

u pogledu izgleda, stavova,
pripadnosti i udruživanja.

Razmatrajući prekrivanje izgleda,

studija je pokazala

da 67% obojenih žena
prikriva na radnom mestu

svoj izgled.

Od ukupnog broja ispitanih
koji su priznali prikrivanje svog izgleda,

82% je reklo da je donekle
do izuzetno važno

za njih da čine to
kako bi profesionalno napredovali.

Ovo je Ursula Berns.

Ona je prva afroamerička žena

koja je direktorka kompanije
na listi Fortune 500 -

kompanije Ziroks.

Poznata je po prepoznatljivom izgledu,

ovom koji vidite ovde.

Kratka, lepo skraćena,
dobro ošišana afrička frizura.

Gospođa Berns je ono što volimo
da zovemo „prirodna devojka“.

Ona utabava put i pokazuje šta je moguće

za afroameričke žene koje se trude
da se popnu na korporativnoj lestvici,

ali i dalje žele da nose prirodne frizure.

Ali danas većina afroameričkih žena

koje mi i dalje posmatramo
kao vođe, ikone i uzore,

i dalje biraju ravnu kosu.

Možda je to zato što one tako žele -

ovo je iskreno ono
kako se one osećaju najbolje -

ali možda -

a mogla bih da se kladim -

deo njih oseća kao da to moraju

da bi dostigle nivo uspeha
koji imaju danas.

Postoji pokret za prirodnu kosu
koji se širi zemljom

i takođe u nekim mestima u Evropi.

Milioni žena ispituju
šta znači prelazak na prirodnu kosu

i skraćuju godine i godine
suvih, oštećenih krajeva

kako bi povratile svoje prirodne lokne.

Znam to jer sam ja zagovarala
i bila sam ambasador ovog pokreta

otprilike protekle tri godine.

Nakon 27 godina preterane toplote
i grubih hemikalija,

moja kosa je počela da pokazuje
ekstremne znakove habanja i oštećenja.

Kidala se,

tanjila se,

izgledala je prosto ekstremno
suvo i lomljivo.

Sve te godine jurnjave
za konvencionalnom slikom lepote

koju smo videli ranije

konačno su počele da uzimaju danak.

Želela sam da učinim nešto po tom pitanju

i zbog toga sam započela
ono što sam nazvala „izazov bez toplote“,

gde bih se uzdržala od korišćenja toplote
u stilizovanju svoje kose

tokom šest meseci.

I kao dobar milenijalac,

dokumentovala sam to
na društvenim mrežama.

(Smeh)

Dokumentovala sam dok sam nerado sekla

osam do 10 cm moje voljene kose.

Dokumentovala sam dok sam se borila
da ovladam ovim prirodnim frizurama

i takođe dok sam se borila da ih prihvatim

i da mislim da zapravo izgledaju dobro.

I dokumentovala sam kako je tekstura
moje kose polako počinjala da se menja.

Deljenjem ovog putovanja otvoreno,

naučila sam da nisam jedina žena
koja prolazi kroz ovo

i da zapravo postoje
hiljade i hiljade drugih žena

koje su dugo želele da učine isto.

One bi mi se obratile i rekle bi:

„Šajen, kako si napravila
tu prirodnu frizuru

koju sam videla pre neki dan?

Koji novi proizvod si počela da koristiš

koji je možda malo bolji za moju teksturu

dok počinje da se menja?“

Ili: „Koje su neke
od prirodnih rutina za kosu

koje bi trebalo da počnem da usvajam

da postepeno povratim
zdravlje svoje kose?“

Ali sam takođe shvatila da postoji
veliki broj žena

koje su veoma oklevale
da naprave prvi korak

jer ih je paralisao strah.

Strah od nepoznatog -

kako će one sada izgledati?

Kako će se osećati po pitanju sebe
sa svojim prirodnim frizurama?

I najvažnije od svega za njih,

kako će ih drugi videti?

Tokom poslednje tri godine

brojnih razgovora sa svojim prijateljima

i takođe sa potpunim strancima
sa svih strana sveta,

naučila sam neke veoma važne stvari

o tome kako se afroameričke žene
identifikuju sa svojom kosom.

Kada se osvrnem unazad

ka onoj menadžerki za zapošljavanje
u Mobilu u Alabami,

ja bih rekla: „Zapravo, ne.

Ne znamo o čemu govoriš.“

Ali evo nekoliko stvari koje znamo.

Mi znamo da kada crne žene prihvate
ljubav prema svojoj prirodnoj kosi,

to pomaže da se ukinu generacije učenja

da crno u svom prirodnom stanju nije lepo,

ili da je to nešto što treba
da se sakrije ili prikrije.

Mi znamo da crne žene
izražavaju svoju individualnost

i osećaju se osnaženo

redovnim eksperimentisanjem
sa različitim frizurama.

I takođe znamo da,

kada smo pozvane da nosimo
svoju prirodnu frizuru na radnom mestu,

to ojačava osećanje da nas zasebno cene

i prema tome nam pomaže da se razvijamo
i napredujemo profesionalno.

Ovim završavam.

U vreme rasne i društvene tenzije,

prihvatanje ovog pokreta

i drugih sličnim ovom

pomaže nam da se uzdignemo
iznad granica statusa kvo.

Pa kada vidite ženu sa pletenicama
ili loknama kako joj padaju niz leđa,

ili primetite svoju koleginicu

koja je prestala
da ispravlja kosu za posao,

nemojte prosto da joj priđete i divite se

i pitate je da li možete da je dodirnete -

(Smeh)

Zaista je cenite.

Aplaudirajte joj.

Dođavola, čak joj bacite kosku
ako osetite da to treba da uradite.

Jer ovo -

ovo je mnogo više od frizure.

Ovo je o ljubavi prema sebi
i sopstvenoj vrednosti.

Ovo je o tome da se bude dovoljno hrabar

da se ne poklekne
pred pritiskom tuđih očekivanja.

I o tome da znate da donošenje odluke
da se udaljite od norme

ne definiše ko smo,

već jednostavno otkriva ko smo.

I najzad,

biti hrabar je jednostavnije

kada možemo da računamo
na saosećanje drugih.

Tako da se, nakon danas,

zasigurno nadam
da možemo da računamo na vas.

Hvala vam.

(Aplauz)