Нисте сами у самоћи

У проналажењу угодности, као и у смањењу осећаја усамљености, није лоше бити отворен и искрен у вези са својом самоћом, тугом и страхом, рече писац и уметник Џони Сан. У искреном излагању испуњеном властитим илустрацијама, Сан казује како му је причање прича о осећају одбачености помогло да уђе у једну неочекивану заједницу и пронађе мали трачак наде у тами.

Здраво.

Хтео бих да вас упознам са неким.

Ово је Џомни.

Треба да стоји "Џони,"
али је случајно написано са "м,"

ако вас занима,

јер нисмо сви савршени.

Џомни је ванземаљац

који је послат на земљу
са мисијом да проучава људе.

Џомни се осећа изгубљено,
усамљено и далеко је од куће,

а мислим да смо се сви тако осећали.

Барем ја јесам.

Написао сам причу о овоме
ванземаљцу у тренутку у свом животу

када сам се осећао прилично отуђено.

Преселио сам се у Кембриџ
и започео докторат на МИТ-ју

и осећао сам се застрашено и изоловано
као да нигде не припадам.

Али имао сам некакав излаз.

Видите, годинама сам писао шале

и делио их путем друштвених мрежа

и схватио сам да се окрећем
томе све више и више.

Интернет се многим људима
чини као усамљено место.

Може овако изгледати,

велика, бескрајна, пространа празнина

у којој константно дозивате,
али нико никада не чује.

Пронашао сам угодност
у свом обраћању празнини.

Открио сам, у том исказивању
осећања празнини,

да је празнина најзад почела да одговара.

Испоставља се да празнина уопште
није бескрајни усамљени простор

већ простор пун разних људи

који такође пиље у њу
и желе да их неко чује.

Доста лоших ствари је произашло
са друштвених мрежа.

Уопште не покушавам то да оспорим.

Бити на мрежи у било ком тренутку
значи осећати велику тугу

и бес и насиље.

Имате осећај као да је крај света.

У исто време, подељеног сам мишљења

јер не могу да поричем чињеницу
да већину мојих најближих пријатеља

чине људи које сам првобитно
упознао преко интернета.

Мислим да је то делом зато што
се доста људи исповедају

на друштвеним мрежама.

Имате осећај да пишете лични,
интимни дневник

који је у потпуности приватан,

али у исто време желите да га
поделите са целим светом.

Мислим да део тога, уживање у томе

се јавља када доживљавамо
ствари из перспектива људи

који су потпуно другачији од нас,

а то је понекад добра ствар.

На пример, када сам се придуржио Твитеру,

схватио сам да доста људи које сам пратио

прича о менталном здрављу и терапијама

на начине који немају
предрасуде иначе присутне

када о тим проблемима причамо лично.

Преко њих, разговор о менталном
здрављу постао је нормализован

и помогли су ми да схватим да је терапија

нешто што ће и мени помоћи.

Многим људима

звучи застрашујуће идеја да се
о свим овим темама прича

тако јавно и отворено на интернету.

Имам утисак да већина људи
мисли да је велика и страшна ствар

бити на мрежи уколико нисте
савршено и потпуно формирани.

Али мислим да интернет може бити
одлично место ако не знате

и мислим да то можемо
прихватити са узбуђењем,

јер за мене постоји нешто битно
у вези са дељењем својих мана

и својих несигурности
и својих слабих тачака

са другим људима.

(Смех)

Када неко каже да се осећа
тужно или уплашено

или усамљено, на пример,

то мене заправо чини мање усамљеним,

не тако што уклања моју усамљеност

већ тако што ми указује да нисам сам

у усамљености.

Као писцу и као уметнику,

веома ми је стало да ову угодност
осећаја рањивости учиним

колективном, тако да можемо
међусобно да је делимо.

Узбуђује ме испољавање оног унутрашњег,

када узмем она невидљива лична
осећања којима не знам имена,

уздигнем их у небеса, доделим им називе

и поделим их са другим људима

у нади да ћу им можда помоћи
да и они пронађу имена за своја осећања.

Знам да то звучи као велика ствар,

али мени је у крајњем интересу
да све ове ствари спакујем

у мале, приступачне пакете,

јер када их можемо сакрити
у овим мањим комадима,

мислим да им је лакше приступити,
мислим да су забавнији.

Мислим да ће нам лакше указати
на заједничку људскост.

То понекад узима облик кратке приче,

понекад облик слатке књиге
илустрација, на пример.

А понекад узима облик

блесаве шале коју ћу
објавити на интеренту.

На пример, пре пар месеци,
предложио сам идеју о апликацији

за сервис шетања паса

где се пас појави пред вашим вратима,
а ви треба да изађете из куће

и да прошетате.

(Смех)

Ако у публици има креатора апликација,

молим вас потражите ме после.

Или, волим да поделим сваки пут
када осећам анксиозност око слања имејла.

Када у имејлу ставим "Најбоље,"

то значи "Покушавам најбоље што могу,"

што значи "Молим вас не мрзите ме,
стварно покушавам најбоље што могу!"

Или мој одговор
на класично пробијање леда:

Када бих могао на вечеру са неким,
живим или мртвим, ишао бих.

Веома сам усамљен.

(Смех)

Открио сам да када овако нешто
обајвим на интернету,

реакције су веома сличне.

Људи се скупе да би се смејали,

делили то осећање

и затим нестали истом брзином.

(Смех)

Да, остављајући ме поново самог.

Али мислим да ова мала окупљања
могу понекад бити веома значајна.

На пример, када сам завршио
архитектонску школу

и преселио се у Кембриџ,

поставио сам ово питање:

"Са колико људи у свом
животу сте већ обавили

ваш последњи разговор?"

Помислио сам на сопствене
пријатеље који су се одселили

у друге градове или чак и у друге државе,

и колико би ми тешко било
да са њима останем у контакту.

Други људи су почели да одговарају
и деле своја искуства.

Неко је споменуо члана породице
са којим је имао свађу.

Неко је споменуо вољену
особу која је преминула

брзо и неочекивано.

Неко други је споменуо
своје школске пријатеље

који су се такође одселили.

Али онда је нешто заиста лепо
почело да се догађа.

Уместо да само мени одговарају,

људи су почели да одговарају једни другима

и почели су међусобно да причају
и да деле своја искуства

и да теше једни друге

и да охрабрују једни друге
да контактирају тог пријатеља

са којим се дуго нису чули

или тог члана породице
са којим су имали свађу.

На крају смо створили
ту малу микро-заједницу.

Та група подршке се формирала

од свакаквих људи који су се удружили.

Мислим да сваки пут
када нешто објавимо на интернету,

сваки пут кад то урадимо, постоји шанса

да се ове мале микро-заједнице формирају.

Постоји шанса да се свакаква
различита створења

удруже и скупе.

Понекад, у ђубрету интернета,

можете пронаћи сродну душу.

Понекад се то налази у читању одговора

и коментара и тражењу одговора
који је прилично љубазан

или проницљив или духовит.

Понекад се то налази када запратите неког

и видите да вас је тај неко већ запратио.

А понекад се то налази када гледате
неког кога уживо познајете

и видите ствари које ви пишете
и ствари које они пишу

и схватите да имате толико
заједничких интереса

и то вас зближава.

Понекад, ако имате среће,

упознаћете другог ванземаљца.

[када се два ванземаљца пронађу
на чудном месту,

више се осећају као код куће]

Такође сам и забринут јер, као што знамо,

интернет у већини случајева није такав.

Сви знамо да у већини случајева,

интернет изгледа као место
где једни друге погрешно схватамо,

где се међусобно сукобљавамо,

где има свакакве забуне,
вриске, вике, дреке

и стиче се утисак да свега има превише.

Изгледа хаотично

и не знам како да склопим
лоше делове са добрим,

јер као што знамо и видимо,

лоши делови нас стварно могу повредити.

Имам утисак да су платформе помоћу
којих приступамо овим просторима на мрежи

дизајниране или нестручно или са циљем

да омогуће узнемиравање и злостављање,
да пропагирају дезинформације,

да омогуће мржњу и говор мржње
и насиље које из њега проистиче,

а ниједна од платформи
које се тренутно користе

не чини довољно
да се на то укаже и поправи.

Али ипак, и вероватно нажалост,

и даље сам привржен овим просторима
на мрежи као и већина других,

јер понекад изгледа као да су сви тамо.

Осећам се блесаво

и понекад глупо

зато што ценим ове мале тренутке
људске повезаности у овим временима.

Али увек сам поступао по замисли

да ти мали тренуци људскости нису сувишни.

Они уопште не представљају бег од света

већ представљају разлоге зашто
приступамо тим просторима.

Они су важни и кључни,
они потврђују и дају нам живот.

Они представљају та ситна,
привремена светилишта

која нам указују да нисмо
усамљени колико смо мислили.

Тако да да, иако је живот
безвезе, сви су тужни

и сви једног дана умру -

[види. живот је лош. сви су тужни

Сви ћемо умрети, али већ сам купио
овај надувани дворац за скакање,

'оћеш ли ми се придружити]

Мислим да надувани метафорични
дворац за скакање у овом случају

представља у ствари наше односе
и нашу повезаност са другим људима.

И тако једне вечери,

када сам се осећао прилично усамљено
и безнадежно у вези света,

викнуо сам празнини,

усамљеној тами.

Рекао сам: "У овом тренутку,
улажење на друштвене мреже

ми одаје утисак као да држим
нечију руку на крају свету."

Овога пута, уместо одговора празнине,

појавили су се људи

који су почели да ми одговарају
и затим међусобно да разговарају

и тако се полако формирала
ова мала заједница.

Сви су се удружили
да би се држали за руке.

У овим опасним и несигурним временима,

усред свега око нас,

мислим да треба да се држимо заједно.

Знам да је то мала ствар
сачињена од малих тренутака,

али мислим да је то мали трачак наде

у свој тој тами.

Хвала вам.

(Аплаиз)

Хвала вам.

(Аплауз)