Зашто је светлу потребна тама

Архитекта осветљења, Роџер ван дер Хеjд, нуди леп и нов начин гледања на свет - обраћајући пажњу на светло (и мрак). Примери из класичних грађевина илуструју дубоко промишљену визију игре светлости око нас.

Постоји лепа изјава на екрану

која каже: "Светлост ствара амбијент,

светлост ствара осећај простора,

и светлост је такође израз структуре. "

То није моја изјава.

То је наравно рекао Ле Корбизје,

познати архитекта.

А овде можете видети на шта је мислио

у једној од његових предивних грађевина -

храм Нотр Дам ду Хаут Роншан -

у ком ствара осветљење

које је могао направити само зато
што тамо такође постоји тама.

И сматрам да је то суштина

овог 18-минутног говора -

да не постоји добро осветљење

које је добро за наше здравље

без одговарајуће таме.

Дакле, овако бисмо ми обично
осветлили наше канцеларије.

Постоје норме и стандарди

који нам говоре да би светло
требало да буде толико лукса

и велике уједначености.

Овако стварамо уједначено осветљење

од једног зида до другог

у регуларној мрежи лампи.

И то је сасвим другачије

од овога што сам вам управо показао

од рада Ле Корбизјеа.

Када бисмо применили ове норме и стандарде

на Пантеон у Риму,

никад не би изгледао овако,

јер ова прелепа функција светла

која се шири сама од себе

може се само појавити

зато што у тој истој грађевини
постоји и тама.

А исто је мање-више оно
што је Сантиаго Калатрава рекао

када је рекао:, "Светлост,
стварам је у својим грађевинама

ради удобности."

А он није мислио на удобност богате вечере

у односу на један обичан оброк,

већ се односио на удобност

квалитета грађевине за људе.

Сматрао је да можеш гледати у небо

и осетити сунце.

Зато је изградио
те величанствене грађевине

у којима можеш видети небо,

и доживети сунце,

што нам пружа бољи живот
у изграђеном окружењу,

само због значаја осветљења

у свом светлу и у својим сенкама.

Све се своди, наравно, на сунце.

Ова слика сунца може да сугерише

да је сунце нешто лоше и агресивно.

Али не треба заборавити
да сва енергија на овој планети

заправо потиче од сунца.

Светло је само манифестација

те енергије.

Сунце је за динамику, за промене боја,

сунце је за лепоту у нашем окружењу,

као у овој згради -

Велики Музеј у Атланти,

коју је пројектовао
Ренцо Пиано из Италије,

заједно са Аруп Лајтингом,

фантастичним тимом дизајнера осветљења,

који су креирали

врло суптилну модулацију светла
у простору,

одговарајући на понашање сунца споља,

захваљујући овим
предивним отворима на крову.

Зато, на индиректан начин,

можете видети сунце.

То што су урадили,

креирали су један интегрални
грађевински елемент

да би побољшали квалитет простора

који окружује посетиоце музеја.

Створили су сенку

коју можете видети овде,

која у ствари прикрива сунце,

али и прихвата квалитетну светлост
са неба.

Овде можете видети

како су прелепо пројектовали

са макетама

са квантитативним
као и са квалитативним методама

да би дошли до финалног резултата

који је заиста интегрисан и целовит

са архитектуром.

Успут су себи дозволили неколико грешака.

Као што можете видети овде,
постоји директна светлост на поду,

али могли су лако закључити одакле потиче.

И дозвољавају људима у тој згради

да стварно уживају у сунцу,

у добром делу сунца.

А уживање у сунцу

може наравно бити на различите начине.

Може бити овако,

или можда овако, што је доста чудно,

али ово је у 1963. -

посматрање помрачења сунца

у Сједињеним Државама.

А само је мала количина светла горе,

тако да су они нашли
једно интригантно решење.

Ово је, мислим, врло илустративни
приказ онога што покушавам да кажем -

да прелепа динамичност сунца,

доносећи ове нијансе у грађевину,

уноси квалитет у наше изграђено окружење

који заиста побољшава наше животе.

Ово је све о тами

колико је и о светлу, наравно,

јер у супротном
се ова динамика не може видети.

Супротно од прве канцеларије
коју сам вам показао

на почетку говора,

ово је позната канцеларија,
у којој се налази Вајт Груп.

Они су консултанти за "зелену" енергију
или нешто слично томе.

Они стварно раде оно што кажу,

зато што ова канцеларија нема
никакво електрично осветљење.

Само на једној страни има

овај велики, велики прозор

који дозвољава улазак сунчевој светлости

дубоко у простор

и створи квалитет у великом распону
интензитета светлости.

Тако да може бити слабо осветљено,
и ви радите свој посао,

а може бити и добро осветљено
и ви радите свој посао.

Али у ствари људско око

може бити изузетно прилагодљиво

за различите светлосне услове

који заједно стварају окружење

које никад није досадно
и никад није тмурно,

и зато нам помаже
да побољшамо наше животе.

Дугујем вам кратак увод о овом човеку.

Ово је Ричард Кели

који је рођен пре 100 година,

што је разлог због чега га сада помињем,

зато што је нека врста годишњице.

Године 1930. Ричард кели је био прва особа

која је стварно описала

методологију модерног дизајна осветљења.

Он је увео три термина,

који су "фокусни сјај",

"амбијентална луминисценција"

и "игра брилијаната"

кроз веома различите

идеје о светлости у архитектури

које у целини

стварају ово прелепо искуство.

Значи почињете са фокусним сјајем.

Мислио је на нешто овако -

где светлост даје правац простору

и помаже вам да циркулишете.

Или нешто овако,
што је његов дизајн осветљења

за Џенерал Моторс, за салон аутомобила.

Када уђете у тај простор,

осећате се као:
"Опа! Ово је тако импресивно",

баш због ове фокалне тачке,

овог великог извора светлости у средини.

За мене, то је нешто из позоришта,

и на то ћу се вратити мало касније.

Стављање акцента на уметника

помаже вам у фокусирању.

Такође може бити сунчева светлост
која се пробија кроз облаке

и осветљава део земље,

наглашавајући је

у поређењу са пригушеним окружењем.

Или то може бити у малопродаји данас,
у шопингу -

осветљавање производа

и стварање акцената
који вам помажу у сналажењу.

Амбијентална луминисценција
је нешто сасвим друго.

Ричард Кели је то схватао
као нешто бесконачно,

нешто без било каквог фокуса,

нешто где се сви детаљи

у ствари растварају у бесконачности.

И ја то видим као једну врло
удобну врсту светлости

која нам помаже да се опустимо

и медитирамо.

Може такође бити и нешто овако:

Национални музеј науке у Лондону,

где ова плава

грли све изложбе и галерије

у један велики гест.

И коначно, Келијева игра брилијаната.

Као стварна игра линије хоризонта
Хонг Конга,

или можда лустера у опери,

или овде у позоришту,

где је декорација,

шлаг на торти, нешто разиграно,

нешто што је само додатак

архитектонском окружењу, рекао бих.

Ова три различита елемента,

заједно стварају светлосно окружење

које нам помаже да се осећамо боље.

А њих можемо само створити из таме.

И то ћу даље образложити.

И претпостављам да је то Ричард Кели,
овде са леве стране,

објашњавао Лудвигу Мису Ван дер Роху.

А иза њих, видите Сиграм зграду

која је касније постала

икона модерног дизајна осветљења.

У то време, било је ранијих покушаја

и за светлосну терапију.

Овде можете видети фотографију
медицинске библиотеке Сједињених Држава,

где су људи изложени сунцу ради опоравка.

Мало је другачија прича,

ове здравствене стране светлости,

о којој вам данас говорим.

У данашњој савременој медицини,

постоји стварно разумевање светлости

на скоро биохемијски начин.

И постоји идеја

да, када посматрамо ствари,

жута светлост нам највише помаже,

и на њу смо најосетљивији.

Али наш биолошки ритам,

ритам који нам помаже
да смо будни и да спавамо

и да смо опрезни и опуштени
и тако даље, и тако даље,

више покреће плава светлост.

И модификујући количину плаве
у нашем окружењу,

можемо помоћи људима да се опусте
или да буду опрезни,

да заспу, или да остану будни.

И на овај начин,

можда у скорој будућности,

светлост може помоћи болницама

да људима буде боље,

и да се брже опораве.

Можда у авиону,

да превазиђу џет лег.

Можда у школи можемо помоћи деци
да боље уче

зато што се боље концентришу на свој рад.

Можете замислити још доста примена.

Али ја бих волео да говорим даље

о комбинацији

светла и таме

као квалитету у нашем животу.

Даке светлост је, наравно,
такође за друштвену интеракцију -

за остваривање односа

са свим карактеристикама око нас.

То је место око којег се окупљамо

када један другом имамо нешто да кажемо.

И све је о овој планети.

Али када ову планету погледате ноћу,
она изгледа овако.

И сматрам да је ово најшокантнија слика

у мом данашњем излагању.

Зато што сва ова светлост овде

одлази у небо.

Никад не стиже до земље

којој је и намењена.

Никад није у корист људи.

Само квари таму.

Тако да на глобалној скали изгледа овако.

И сматрам да је заиста фасцинантно
ово што можете видети овде -

колика количина светлости одлази у небо

и никад не стиже до земље.

Зато што када гледамо на Земљу
на начин на који би требала да буде,

била би оваква инспиративна слика

где је тама за нашу машту

и за размишљање

и помаже нам да се повезујемо са свим.

Свет се мења,

и урбанизација је велики покретач свега.

Ово сам фотографисао
пре две недеље у Гаунџуу,

и схватио сам да пре 10 година,

није било ових зграда.

То је био много мањи град,

и темпо урбанизације

је невероватан и енорман.

И морамо да схватимо ова главна питања:

како се људи крећу
кроз ове нове урбане просторе?

Како деле своју културу?

Како се боримо са мобилношћу?

И како светлост ту може помоћи?

Зато што су нове технологије,

изгледа у јако интересантној позицији

да доприносе решавању урбанизма

и да нам омогуће боље окружење.

Не тако давно

наше осветљење је постављено

са овим врстама лампи.

И наравно, имали смо халогене лампе
и флуоресцентне лампе

и слично.

Сада имамо ЛЕД,

али овде видите најновију,

и видите како је невероватно мала.

И ово нам заиста пружа
јединствену прилику,

због њене јако мале, мале величине

која нам дозвољава да поставимо светло
тамо где нам је заиста потребно.

И можемо га изоставити
тамо где је непотребно

и где можемо очувати таму.

Дакле, сматрам да је ово
јако интересантан предлог,

и нов начин осветљења
архитектонског простора

имајући на уму наше здравље.

Проблем је у томе што желим да вам
објасним како ово стварно функционише -

ако могу имати четири оваква на мом прсту,

и ви не бисте били у могугућности
да их видите.

Тражио сам од наше лабораторије
да уради нешто поводом тога,

и они су рекли: "Добро, урадићемо нешто".

Направили су за мене највећи ЛЕД на свету

специјално за ТЕDх у Амстердаму.

Дакле ево је.

То је иста ствар коју можете видети тамо -
само 200 пута већа.

Брзо ћу вам показати како ради.

Дакле само да објасним.

Сваки ЛЕД који се данас прави

даје плаво светло.

То није баш пријатно и комфорно.

И из тог разлога,

прекривамо ЛЕД

фосфорним поклопцем.

Фосфор је побуђен плавом светлошћу

и производи светлост која је бела,
топла и пријатна.

И кад му додате сочиво,

светлост можете послати где год пожелите

без икакве потребе да проливате светлост

према небу или било где другде.

Тако да можете сачувати таму
и створити светлост.

То сам само желео да вам покажем

да бисте схватили како функционише.

Хвала.

Можемо да наставимо.

Морамо да преиспитамо начин
на који осветљавамо градове.

Морамо још једном да размислимо

о светлу као решењу које се подразумева.

Зашто су аутопутеви трајно осветљени?

Да ли је то заиста потребно?'

Да ли можемо да будемо селективнији

и да стварамо боља окружења
која ће имати корист и од таме?

Можемо ли бити пажљивији према светлу?

Као овде - ово је у ствари
врло мали светлостни ниво.

Да ли можемо да више ангажујемо људе

у пројектима осветљења које стварамо,

да пожеле да се заиста повежу са тим,
као овде?

Или можемо правити скулптуре

у којима и око којих
је јако инспиративно бити?

Да ли можемо сачувати таму?'

Зато што наћи неко
такво место на Земљи данас

је стварно врло, врло изазовно.

И наћи овакво звездано небо је још теже.

Чак и у океанима, стварамо доста светла

које бисмо такође забранили
за животињски свет

да има много боље здравље.

Познато је да птице селице, на пример,

постају врло дезорјентисане

због ових офшор платформи.

И открили смо да,
када та светла осветлимо у зелено,

птице заиста могу ићи правим путем.

Више нису узнемирене.

И још једном се испоставља

да спектрална осетљивост

је јако овде битна.

У свим овим примерима, сматрам,

да би требало да почнемо
да стварамо светлост из таме,

и користимо таму као платно -

као што је случај код визуелних уметника,

као Едвард Хопер у својој слици,

мислим да постоји доста неизвесности
у овом уметничком делу.

Мислим, када је видим,

почињем да мислим, ко су ови људи?

Одакле су дошли? Куда иду?

Шта се управо догодило?
Шта ће се догађати у наредних пет минута?

И то само оличава све ове приче
и сву ову неизвесност

због светла и таме.

Едвард Хопер је био велики мајстор

у стварању нарације

радећи са светлом и тамом.

И ми можемо учити из тога

и стварати интересантније и инспиративније
архитектонске пределе.

Можемо то радити
у комерцијалним просторима овако.

И даље можете изаћи напоље

и уживати у највећој представи
у универзуму,

а то је, наравно, сам универзум.

Дакле, представљам вам ову
фантастичну, информативну

слику неба,

почевши од центра града,

где можете видети једну
или две звезде и ништа више,

све до руралних средина,

где можете уживати

у овом фантастичном
и прелешпом перформансу

сазвежђа и звезда.

У архитектури исто функционише.

Ценећи таму када дизајнирате осветљење,

стварате интересантнија окружења

која заиста побољшавају наше животе.

Ово је најпознатији пример,

Тадао Андова Црква Светла.

Али такође мислим

на Питер Замторов спа у Валсу,

где светлост и тама,
у јако нежним комбинацијама,

мењају једно друго
да би дефинисали простор.

Или Риџард Мек Кормакову
Јужну метро станицу у Лондону,

где заиста можете видети небо,

иако сте испод земље.

И коначно желим да назначим

да доста инспирације потиче из позоришта.

И сматрам да је фантастично
да данас доживљавамо ТЕDх

у позоришту по први пут,

и сматрам да заиста дугујемо позоришту
једно велико хвала.

Не би била тако инспиративна сценографија

без позоришта.

И сматрам да је позориште место

где заиста побољшавамо живот са светлошћу.

Хвала вам много.

(Аплауз)