Нађите свој глас против родног насиља

Овај говор почиње личном причом о сексуалном насиљу коју ће можда бити тешко послушати. Али како каже грађанка и новинарка Мира Виџајан: причање о тешким, табу темама је почетак промене. Виџајанова користи дигиталне медије да искрено прича о свом искуству сексуалног насиља у својој родној Индији, и позива друге да ураде исто то.

Причати о оснаживању је чудно,

зато што када причамо оснаживању,

оно што највише утиче на нас су приче.

Желим да почнем свакодневном причом.

Како је заиста бити млада жена у Индији?

Последњих 27 година сам провела

у Индији, живела у три мања града,

два велика града,

и имала сам неколико искустава.

Када сам имала 7 година,

приватни учитељ који је долазио кући

да ме учи математику, ме је злостављао.

Ставио би руку испод моје сукње.

Ставио би руку испод моје сукње и рекао ми

да зна како да учини да се осећам добро.

Са 17 година, дечак из моје школе

је проследио имејл

са детаљним описом сексуално агресивних

ствари које може да ми ради

зато што нисам обраћала пажњу на њега.

Са 19 година, помогла сам пријатељици

чији су је родитељи натерали

да се уда за старијег човека

да побегне из изопаченог брака.

Са 21 годином, када смо пријатељица и ја

шетале улицом једно поподне,

мушкарац је спустио панталоне

и мастурбирао пред нама.

Дозивале смо људе да нам помогну,

али нико није дошао.

Са 25, када сам шетала кући једно вече,

два мушкарца на мотору су ме напала.

Провела сам две ноћи у болници

опорављајући се од шока и повреда.

Током свог живота, гледала сам жене -

породицу, пријатеље, колеге -

како проживљавају ова искуства,

и ретко причају о томе.

Просто речено, живот у Индији није лак.

Али данас вам нећу причати о овом страху.

Причаћу вам о занимљивом путу

где ме овај страх одвео.

Дакле, оно што се десило једне ноћи

у децембру 2012. године

ми је променило живот.

Млада девојка, студенткиња од 23 године,

ушла је у аутобус у Њу Делхију са другом.

У аутобусу су била шесторица младића

које можда срећете сваки дан у Индији,

а хладни извештаји оног што је следило

су се понављали опет и опет

у индијским и интернационалним медијима.

Девојка је силована више пута,

насилно чак и тупим штапом,

претучена, уједана, и остављена да умре.

Њеном пријатељу су везали уста, напали га,

и онесвестили ударцем.

Она је умрла 29. децембра.

У то време док су се овде многи од нас

припремали за дочек Нове године,

Индија је утонула у таму.

По први пут у нашој историји,

мушкарци и жене у градовима широм Индије

су се пробудили за ужасном истином

о стварном стању жена у земљи.

Сада, као многе друге девојке,

ја сам била потпуно ужаснута.

Нисам могла да верујем
да се нешто попут овог

може десити у престоници.

Била сам бесна и фрустрирана,

али пре свега,

осетила сам се потпуно беспомоћно.

Али стварно, шта да радиш, зар не?

Неки пишу блогове, неки игноришу,

неки се прикључе протестима.

Ја сам радила све од тога.

У ствари, то су сви радили

пре две године.

Медији су били пуни прича

о свим ужасним делима на које су

мушкарци у Индији били способни.

Упоређивани су са животињама,

сексуално потиснутим зверима.

Заправо, овај догађај је био

тако стран и незамислив

у умовима Индије

да је одговор од индијских медија,

јавности и политичара доказао једну ствар:

нико није знао шта да ради.

И нико није желео да буде одговоран за то.

Заправо, било је неколико
неосетљивих коментара

који су створени у медијима

од истакнутих људи

као одговор на сексуалну насилност

према женама уопште.

Тако да је прво изговорио

члан парламента,

друго је изговорио духовни вођа,

а треће је заправо адвокат бранилац

када се девојка борила за свој живот

и умрла.

Као жена, гледајући ово дан за даном,

уморила сам се.

Као писац и актвиста
за равноправност полова,

писала сам опширно о женама,

али овај пут схватила сам
да је другачије,

зато што је део мене схватио

да сам и ја део те девојке,

и одлучила сам да желим
да променим ову ситуацију.

Тако сам урадила нешто спонтано, брзо.

Учланила сам се у платформу
грађанског новинарства

названу iReport,

и снимила сам видео причајући

о ситуацији у Бангалору.

Причала сам о томе како се осећам,

причала сам о реалности на теренима,

и причала сам о фрустрацији
живота у Индији.

За неколико сати, блог је широм подељен,

а коментари и мишљења су стизала

из целог света.

Тог тренутка, неколико ствари
ми је пало на памет.

Прво, технологија је увек при руци

за многе младе жене попут мене.

Друго, као и ја, многе младе жене

једва је користе да изразе своје ставове.

Треће, схватила сам по први пут

да је мој глас битан.

Наредних месеци,

пратила сам низ догађаја у Бангалору

за које није било места
у традиоционалним вестима.

У Кубон парку, великом парку у Бангалору,

срела сам се са више од 100 младих

када је дошла група младића,

обучених у сукње да докажу како одећа

не позива на насиље.

Када сам извештавала о овим догађајима,

осетила сам да имам снагу,
осетила сам као да имам канал

за ослобађање свих емоција које су у мени.

Присуствовала сам маршу градске већнице

док су студенти држали знак са натписима

"Убијте их, обесите их."

"Ово не бисте урадили
својим мајкама или сестрама."

Отишла сам на бдење са свећама

где су се грађани окупили заједно

да причају отворено
о проблему сексуалног напаствовања,

и снимила сам много блогова

као одговор на то колико је била
забрињавајућа ситуација

у Индији тог тренутка.

["Ја сам рођена са сестрама и рођаком које сада живе у градовима и иностранству и оне никада нису нису причале или се жалиле о својим дневним проблемима као што ти кажеш"]

Сада, реакције су ме збуниле.

Док су поруке подршке
стизале из целог света,

било и злих порука.

Тако су ме неки звали лицемерном.

Неки су ме звали жтрвом,
апологетом силовања.

Неки су чак рекли
да имам политички мотив.

Али овај један коментар описује

оно о чему данас причамо.

Али сам убрзо сазнала да то није било све.

Колико код се осећала оснажено

новом слободом коју ми је дало

ово грађанско новинарство,

нашла сам се у непознатој ситуацији.

Негде прошлог августа,
улоговала сам се на фејсбук

и гледала сам новости на почетној страни,

када сам приметила линк

који су делили моји пријатељи.

Кликнула сам на линк, то ме је одвело

до извештаја који је поставила Американка

Михаела Крос.

Назив извештаја био је:

"Индија: Прича коју никад не желите чути."

У овом извештају,
она је описала из прве руке

своје суочавање са
сексуалним узнемиравањем у Индији.

Написала је: "Не постоји начин
да се припремите за очи,

очи које сваки дан гледају

моје тело са таквим правом,

без икакве промене на лицу

без обзира да ли сам срела
њихов поглед или не.

Шетајући до пиљара или кројача,

гледали су ме тако оштро

да су откидали од мене део по део."

Назвала је Индију рајем за путнике
и паклом за жене.

Рекла да су је уходили, пипали,

и мастурбирали у њеном присуству.

Касно те вечери,
извештај се проширио интернетом.

Био је у вестима широм света.

Сви су причали о томе.

Имао је преко милион прегледа,

хиљаде коментара и дељења,

и ја сам затекла као сведок

веома сличне ствари.

Медији су били ухваћени
у овом зачараном кругу

мишљења и излива,

без икаквог епилога.

Те ноћи, док сам седела питајући се

како треба да одговорим,

нашла сам се испуњена сумњом.

Видите, као писац,
пришла сам том проблему

као посматрач,

као Индијка, осетила сам
срамоту и сумњичавост,

и као активиста, гледала сам
на то као бранилац права,

али као грађанин новинар,

изненада сам се осетила веома рањиво.

Мислим, овде је била, млада жена

која користи канал да прича

о свом искуству као и ја,

и опет се нисам осетила задовољно.

Видите, нико вам никада неће рећи

да право оснажење долази
од тога да дајете себи

дозволу да мислите и реагујете.

Оснажење се углавном користи као да је то

идеал, прелеп резултат.

Када причамо о оснаживању, ми често

причамо о давању људима приступ нечему,

дајемо им приступ стварима.

Али, ствар је у томе,
оснажење је емоција.

То је осећање.

Први корак ка оснажењу

је да дате себи ауторитет,

кључ ка независној вољи,

и за све жене свуда,

без обзира ко смо и одакле смо,

ово је најтежи корак.

Плашимо се звука свог гласа,

јер то значи признање,
али то је оно што нам даје

снагу да променимо своју околину.

У овој ситуацији где сам суочена

са много различитих реалности,

нисам знала како да судим,

зато што нисам знала шта то значи за мене.

Плашила сам се да судим
зато што нисам знала шта ће бити

ако не подржим
исто гледиште као ова девојка.

Нисам знала шта би то значило за мене

ако будем изазвала нечију истину.

Али ипак, било је једноставно.

Морала сам да донесем одлуку:

Треба ли да причам о томе
или да останем тиха?

Након дугог размишљања,

снимила сам видео блог као одговор,

и рекла Михаели, дакле,

да постоје различите стране Индије,

и такође сам покушала да објасним

да ће ствари бити у реду

и изразила сам жаљење због оног
са чим је морала да се суочава.

Неколико дана касније,
позвана сам да причам

уживо са њом,

и по први пут, досегла сам до ове девојке

коју никад нисам срела,
која је била јако далеко,

али са којом сам се ипак осетила блиско.

Од када је овај извештај угледао светло,

више младих људи него икад

разговарало је о сексуалном
узнемиравању на кампусу,

а универзитет који је Михаела похађала

јој је давао сву помоћ
која јој је требала.

Универзитет је чак предузео мере

да обучи студенте и опреми их

вештинама које им требају

да се суоче са изазовима
попут злостављања,

и по први пут, нисам се осетила усамљено.

Видите, ако сам нешто научила

као активни грађанин новинар

протеклих неколико година,

то је наша изричита невољност
као друштва да нађемо

путеве где ће се наши гласови
чути, издвојити.

Не схватамо да док држимо став,

не радимо то само као појединци,

већ и за наше заједнице,

наше пријатеље, наше вршњаке.

Многи од нас кажу
да су женама ускраћена права,

али истина је, често,

жене саме одбијају своја права.

У скором истраживању у Индији,

95% жена које раде у ИТ-ју

авијацији, болницама и кол-центрима,

кажу да се не осећају сигурно
када се враћају кућама саме

након посла у касним часовима или увече.

У Бангалору, одакле сам ја,

овај број је 85%.

У сеоским срединама у Индији,

ако је судити по нечему,

по силовањима банди у Бадауну
и нападима киселином

у Одиши и Алигархи,

стварно морамо да реагујемо што пре.

Не схватите ме погрешно,

изазови са којима ће се жене суочити

у причању својих прича су стварни,

али ми морамо да почнемо са трагањем

и да покушамо идентификовати медије

да учествују у нашем систему,

а не само да слепо гонимо медије.

Данас, више жена него икад

бране свој став

и преиспитују владу Индије,

и ово је резултат те храбрости.

Овде је шестоструко повећање код жена

у пријављивању узнемиравања,

а влада је донела

амандман члана Кривичног права 2013,

да би заштитила жене
од сексуалног злостављања.

На крају овог говора,

само желим да кажем

да знам да многи од нас
у овој просторији имају тајне,

али хајде да проговоримо.

Пустите да се боримо против срамоте
и причамо о томе.

То може бити темељ, заједница,

ваши вољени,
кога год и шта год одаберете,

али хајде да причамо.

Истина је, крај овог проблема

почиње са нама.

Хвала вам.

(Аплауз)