Zašto se ljudi pridružuju kultovima? - Janja Lalić (Janja Lalich)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/why-do-people-join-cults-janja-lalich

Danas postoji na hiljade kultova širom sveta. Uopšteno govoreći, kult je grupa ili pokret sa zajedničkom posvećenošću uglavnom ekstremnoj ideologiji koju obično otelotvoruje harizmatični vođa. Međutim, šta tačno razdvaja kultove od drugih grupa - i zašto im se ljudi pridružuju? Janja Lalić opisuje kako kultovi regrutuju i manipulišu njihovim članovima.

Lekcija: Janja Lalić; animacija: Globizco.

Kada je velečasni Džim Džons
1955. osnovao Narodni hram,

malo je onih koji su mogli da zamisle
njegov zastrašujući kraj.

Ovom progresivnom religijskom pokretu
je rasla popularnost i podrška

među nekim od najuvaženijih političara
iz San Franciska.

Međutim, 1977. u sred razotkrivanja
o ispiranju mozga i nasilju,

Džons se preselio
sa nekoliko stotina pristalica

kako bi osnovao džonstaunsku
komunu u Gvajani.

Predstavljajući se kao utopijski raj,
kolonija je više ličila na logor,

a kad je kongresna delegacija
stigla da ispita uslove u koloniji,

Džons je sproveo u delo poslednji plan.

18. novembra 1978,
909 muškaraca, žena i dece je umrlo

nakon što su ih naterali
da popiju otrovan sok "flejvor ejd".

Taj jezivi prizor je od tad
ovekovečen kao sažeti sleng

za jednoumlje i razmišljanje
nalik onom u kultu:

"Popili su 'kul-ejd'."

Danas postoji
na hiljade kultova širom sveta.

Važno je zapamtiti
dve stvari u vezi s njima.

Prvo, nisu svi kultovi religiozni.

Neki su politički,

zasnovani na terapiji,

usmereni na samounapređenje

ili nešto slično.

A uprkos svemu,

nisu sve nove religije
ono što smatramo kultovima.

Pa, šta tačno definiše
naše savremeno razumevanje kultova

i zašto im se ljudi pridružuju?

Uopšteno govoreći,
kult je grupa ili pokret

sa zajedničkom posvećenošću
često ekstremnoj ideologiji

koju obično otelotvoruje
harizmatični vođa.

I, dok malo njih ispadne smrtonosno
kao Džonstaun ili Rajska kapija,

koja je okončana
masovnim samoubistvom 39 ljudi 1997,

većini kultova su zajedničke
neke osnovne karakteristike.

Tipični kult zahteva od svojih članova
visok stepen posvećenosti

i u njemu se održava stroga hijerarhija,

razdvajaju se naivni podržavaoci i regruti

od unutrašnjeg poslovanja.

Oni tvrde da nude odgovore
na najveća životna pitanja

kroz svoje doktrine,

zajedno sa željenim receptom za promenu

koji oblikuje novog člana
u istinskog vernika.

I, najvažnije, koriste i formalne
i neformalne sisteme

uticaja i kontrole
kako bi držali članove u pokornosti,

netolerišući unutrašnja neslaganja
ili spoljnji nadzor.

Možda se pitate
da li se neki od ovih opisa

mogu takođe primeniti
na zvanične religije.

Zapravo, reč "cultus"
je prvobitno opisivala

ljude koji su gajili obožavanje
prema određenim bogovima

izvodeći rituale i održavajući hramove.

Ali vremenom je reč poprimila značenje
prekomerne odanosti.

Mnoge religije su počele kao kultovi,

ali su se integrisale u tkivo
šireg društva kako su rasle.

Moderni kult, nasuprot tome, razdvaja
svoje članove od drugih ljudi.

Umesto svojim članovima da obezbedi
uputstva kako da žive bolje,

kult teži za direktnom kontrolom,

od ličnih i porodičnih veza

do finansijskih dobara
i životnog uređenja.

Kultovi takođe zahtevaju pokornost
ljudskim vođama,

koji su obično ubedljivi ljudi

sa autoritarnim
i narcisoidnim karakteristikama,

a motiviše ih novac, seks,
moć ili sve troje.

Dok vođa kulta koristi sopstvenu harizmu
da privuče prvobitne sledbenike,

dalje proširenje funkcioniše
poput piramidalne sheme,

gde stariji članovi regrutuju nove.

Kultovi su vešti
u prepoznavanju ciljne grupe,

često se usredsređujući na one
koji su novi u nekom mestu

ili koji su nedavno pretrpeli
neki lični ili profesionalni gubitak.

Usamljenost i žudnja za smislom

čine pojedinca podložnim
prijateljskim ljudima koji nude zajednicu.

Proces regrutovanja može da bude suptilan,

ponekad su potrebni meseci
da se uspostavi veza.

Zapravo, više od dve trećine
članova kulta je regrutovao prijatelj,

član porodice

ili kolega s posla

čije je pozivnice teže odbiti.

Kad postanu deo kulta, članove izlažu
raznim oblicima indoktrinacije.

Neki se poigravaju našim prirodnim nagonom

da oponašamo društvena ponašanja
i budemo poslušni.

Druge metode mogu da budu intenzivnije

i da koriste tehnike prisilnog ubeđivanja
koje uključuju: krivicu, stid i strah.

A u mnogim slučajevima,

članovi se svojevoljno
prijavljuju iz želje za pripadanjem

i kako bi stekli obećane nagrade.

Okruženje u kultu
obeshrabruje kritičko razmišljanje

zbog čega je teško formulisati sumnje

dok svi su svi oko vas
primer apsolutne vere.

Iz toga proizlazi unutrašnji konflikt,
poznat kao kognitivna disonanca,

koji vas drži u zarobljeništvu,

dok zbog svakog kompromisa postaje
sve bolnije priznati da ste obmanuti.

I, iako većina kultova
ne vodi svoje članove u smrt,

i dalje mogu da budu štetni.

Opovrgavajući osnosvne slobode:
misli, govora i udruživanja,

kultovi presecaju svojim članovima
psihološki i emotivni rast,

što je naročit problem za decu,

kojoj su uskraćene normalne
razvojne aktivnosti i prekretnice.

Uprkos tome, mnogi članovi kulta
vremenom pronađu izlaz,

bilo sopstvenim razumom,

uz pomoć porodice i prijatelja

ili kad se kult raspadne
zbog spoljnih pritisaka ili skandala.

Mnoge kultove može da bude
teško prepoznati,

a nekima su njihova ubeđenja,
bez obzira na to koliko neobična,

zaštićena pod religijskim slobodama.

Ali kad njihovi rituali
uključuju zlostavljanje,

pretnje,

nezakonite aktivnosti

ili nasilje,

zakon može da interveniše.

Verovanje u nešto ne bi trebalo
da vas košta porodice i prijatelja,

a ako vam neko kaže
da žrtvujete svoje veze

ili moralnost zarad opšteg dobra,

najverovatnije vas iskorišćava
zarad sopstvene dobrobiti.