Kako se oporaviti od izgaranja u aktivizmu

Kada se osećate sagorelo kao aktivista, koji je najbolji način da se oporavite? Stariji član programa TED Fellow, Jana Burer Tavanije, istražuje moć „igrovizma“ - ugradnje igre i kreativnosti u pokrete koji se zalažu za društvene promene. Pogledajte kako ovaj svestrani pristup može podstaći nove ideje, pokrenuti akciju i ukloniti strah.

Leta 2017. godine,

jednu ženu je ubio partner u Sofiji.

Ova žena koju ćemo zvati V.

trpela je batine više od 50 minuta

pre nego što je umrla.

Narednog jutra,

komšije su rekle novinarima
da su čule njeno vrištanje,

ali se nisu umešali.

Vidite, u Bugarskoj
i mnogim drugim društvima,

nasilje u porodici se obično
smatra za privatnu stvar.

Komšije, međutim, brzo reaguju
na bilo koju drugu vrstu buke.

Hteli smo da razotkrijemo
apsurdnost ovoga i utičemo na to.

Zato smo osmislili eksperiment.

Iznajmili smo stan
odmah ispod stana V. na jednu noć.

U 10 uveče,

Maksim, umetnik u našoj grupi,

seo je za bubnjeve
koje smo sastavili u dnevnoj sobi

i počeo je da udara.

Deset sekundi.

Trideset sekundi.

Pedeset sekundi.

Minut.

Svetlo se upalilo u hodniku.

Minut i 20 sekundi.

Čovek je stajao na vratima,
oklevajući da pritisne zvono.

Minut i 52 sekunde.

Zvono na vratima je zazvonilo.

Zvono koje je moglo da spasi život.

„Udarac.“ je naš projekat
koji istražuje zlokobnu tišinu

koja okružuje porodično nasilje.

Snimili smo eksperiment
i odmah se proširio na internetu.

Naša kampanja je pojačala
glasove preživelih

koji su izneli slične priče onlajn.

Opremila je komšije konkretnim savetima

i mnogi su se obavezali
na preduzimanje akcije.

U zemlji u kojoj svake druge nedelje

zemlja tiho zagrli telo žene

koju ubije partner ili srodnik,

bili smo glasni

i čuli su nas.

Ja sam aktivistkinja

sa strašću prema novinama
u oblasti ljudskih prava.

Vodim globalnu organizaciju
za društveno angažovana kreativna rešenja.

U svom radu razmišljam o tome
kako da ljude podstaknem da im bude stalo

i da deluju.

Ovde sam da bih vam govorila o tome
da kreativne akcije mogu spasiti svet,

kreativne akcije i igra.

Znam da je čudno govoriti o igri
i ljudskim pravima u istoj rečenici,

ali evo zašto je to važno.

Sve više se bojimo
da ne možemo pobediti u ovome.

Kampanje deluju dosadno,

poruke se izgube,

ljudi se slome.

Brojne studije, uključujući i jednu

koju je nedavno objavio
Univerzitet u Kolumbiji,

pokazuju da su izgaranje i depresija
široko rasprostranjeni među aktivistima.

I sama sam bila sagorela
pre nekoliko godina.

U svetu beskrajnih puteva ka napred,

imala sam osećaj
da sam na poslednjoj stanici.

Pa, šta razgrađuje strah,
dosadu i sumornost?

Igra.

Upravo sa ove bine je psihijatar
i istraživač igre, dr Stjuart Braun,

rekao da ništa ne aktivira mozak kao igra

i da suprotnost igri nije rad,

već depresija.

Da bih se iščupala iz svog izgaranja,

rešila sam da pretvorim svoj aktivizam
u ono što danas nazivam „igrovizam“.

(Smeh)

Kada se igramo, drugi žele da se pridruže.

Danas je moje igralište
ispunjeno umetnicima,

tehničarima i naučnicima.

Spajamo discipline
u okviru radikalne saradnje.

Zajedno tražimo nove načine
da ojačamo aktivizam.

Naši ishodi nisu zamišljeni kao razigrani,

ali proces jeste.

Za nas je igra čin otpora.

Na primer, „Udarac.“,
projekat o kome sam prethodno govorila,

je koncept koji su razvili
bubnjar i softverski inženjer

koji se nisu poznavali dva dana
pre nego što su predložili tu ideju.

„Udarac.“ je prvi pobednik
u našem laboratorijskom nizu

u kome smo spajali umetnike i tehnologe
u radu na problemima ljudskih prava.

Drugi pobednički koncepti
uključuju privremenu pekaru

koja podučava o lažnim vestima

pomoću kolačića koji su lepi,
ali groznog ukusa -

(Smeh)

ili društvena igra koja vas stavlja
u ulogu diktatora,

tako da zaista razumete
opseg sredstava i taktika ugnjetavanja.

Napravili smo prvu laboratoriju
samo da testiramo ideju,

da vidimo gde ima nedostataka
i da li možemo da je unapredimo.

Danas smo toliko zaljubljeni u taj format
da sve stavljamo na internet

tako da svako može da proba.

Ne mogu dovoljno da naglasim
korisnost eksperimenata u aktivizmu.

Možemo pobediti samo
ako se ne bojimo da izgubimo.

Kada se igramo, učimo.

Studija koju je nedavno objavio
Univerzitet Stanford

o nauci onoga što podstiče ljude
da im bude stalo

iznova potvrđuje ono što slušamo godinama:

mišljenja se ne menjaju
zbog dodatnih informacija,

već kroz iskustva koja podstiču empatiju.

Tako smo, učeći od nauke i umetnosti,

uvideli da možemo govoriti o globalnim
oružanim sukobima preko sijalica,

ili da se možemo baviti
rasnim nejednakostima u SAD-u

preko razglednica,

ili se pozabaviti nepostojanjem
spomenika ijednoj ženi u Sofiji

tako što ćemo preplaviti grad njima,

i da svim tim delima

možemo pokrenuti dijalog,
razumevanje i direktnu akciju.

Ponekad, kada govorim o preuzimanju
rizika, pokušajima i neuspesima

u kontekstu ljudskih prava,

nailazim na neodobravanje,

pogled koji govori: „Kakva neodgovornost“

ili: „Kakva bezosećajnost.“

Ljudi često pogrešno smatraju
da je igra nemarnost.

Nije tako.

Igra ne čini samo to da jača našu vojsku
i podstiče bolje ideje.

U vremenima bolne nepravde,

igra daje lakoću koja nam je potrebna
da bismo mogli da dišemo.

Kada se igramo, živimo.

Odrasla sam u vreme

kada je bilo kakva igra bila zabranjena.

Život moje porodice bio je slomljen
pod komunističkom diktaturom.

Za moju tetku, dedu, oca,

uvek smo imali dve sahrane:

jednu za njihovo telo,

ali i, godinama pre toga,

jednu za njihove snove.

Neki od mojih najvećih snova
su noćne more.

Imam noćnu moru da će jednog dana
celokupna prošlost biti zaboravljena,

a sa nove odeće će kapati
krv grešaka iz prošlosti.

Imam noćnu moru

da će se jednog dana srušiti
svetionici naše čovečnosti,

nagriženi kiselim talasima mržnje.

Ali znatno više od toga,

imam nadu.

U našim borbama za pravdu i slobodu,

nadam se da ćemo se igrati

i da ćemo videti radost
i lepotu kada se igramo zajedno.

Tako pobeđujemo.

Hvala.

(Aplauz)