Tan Li: Moja iseljenička priča

Godine 2010. tehnolog Tan Li je na TEDGlobal konferenciji prikazala jedan novi i revolucionarni interfejs, a sada na pozornici TEDWomen priča jednu vrlo ličnu priču o tome kako je sa bakom, majkom i sestrom izbegla iz Vijetnama i izgradila novi život u Australiji.

Kako da vam ispričam u 10 minuta

o vezama žena 3 različite generacije,

i kako je neverovatna snaga tih veza

obeležila život

četvorogodišnje devojčice

koja je u grčevitom zagrljaju sa svojom sestrom,

majkom i bakom

provela pet dana i noći

u jednom brodiću usred Kineskog mora

pre više od 30 godina.

Veze koje su obeležile život te devojčice

nisu je nikada više napustile.

Ta devojčica danas živi u San Francisku

i priča vam ovu priču.

Ova priča još uvek nema kraj.

Ona je kao još nedovršen mozaik.

Volela bih da vam opišem neke delove mozaika.

Zamislite prvi deo:

čoveka koji spaljuje svoje životno delo.

On je pesnik i dramski pisac,

čovek čiji je ceo život bio

zasnovan na želji za slobodom i

ujedinjenjem njegove domovine.

Zamislite ga dok komunisti ulaze u Sajgon,

suočenog sa činjenicom da je

ceo njegov životni trud bio uzaludan.

Reči koje su mu tako dugo bile bliske, postadoše tuđe.

Povukao se u tišinu.

Umro je slomljen istorijom.

To je bio moj deda.

Nisam ga upoznala za života.

Ali naši životi su mnogo više nego zbir sećanja.

Baka nije dozvolila da zaboravim njegov život.

Dužnost mi je bila da ne prihvatim uzaludnost

i da naučim lekciju da

iako je istorija pokušala da nas slomi,

mi smo izdržali.

Drugi deo mozaika

je brodić koji u ranu zoru

tiho klizi u more.

Moja majka, Mai, je imala 18 godina

kad joj je umro otac.

Već je bila u ugovorenom braku,

i gajila dve male devojčice.

Ceo njen život se sveo na jedan zadatak:

izbeći sa ostatkom porodice

i početi novi život u Australiji.

Ona nije ni pojmila

mogućnost neuspeha.

Posle četiri godine života nalik romanu,

brodić je skliznuo u more

kamufliran kao za ribolov.

Svi odrasli su bili svesni rizika.

Najveća opasnost su bili gusari,

silovanje i smrt.

Kao i ostali odrasli na brodu

moja majka je nosila bočicu otrova.

Da su nas zarobili, prvo bismo ga popile

sestra i ja, a onda ona i moja baka.

Moja prva sećanja su sa tog broda -

postojan zvuk motora,

pramac koji zaronjava u svaki talas,

ogroman i prazan horizont.

Ne sećam se gusara koji su napali više puta,

i bili prevareni neustrašivošću

ljudi sa našeg broda.

Ne sećam se ni kad je motor zamro

i nije se mogao šest sati pokrenuti.

Ali se sećam svetlosti sa naftne platforme

pored obale Malezije

i mladića koji se onesvestio i umro,

za njega je kraj puta stigao prerano.

Sećam se prve jabuke koju sam ikad okusila,

koju su mi darovali radnici na platformi.

Nijedna jabuka posle nije imala isti ukus.

Posle tri meseca u izbegličkom kampu,

stigli smo u Melburn.

Sledeći deo mozaika je o

četiri žene iz tri generacije koje zajedno

zasnivaju novi život.

Smestili smo se u Futskraju,

radničkom predgrađu

šarolikog imigrantskog stanovništva.

Za razliku od sređenih četvrti srednje klase,

za koje nisam ni znala da postoje,

u Futskraju nije bilo povlašćenih.

Širili su se mirisi sa raznih strana sveta.

Ljudi su se sporazumevali nesigurnim

i isprekidanim engleskim jezikom

i jedno im je bilo zajedničko:

svi su počinjali ispočetka.

Moja majka je prvo radila na farmama,

a onda u jednom automobilskom pogonu,

duple smene šest dana nedeljno.

Uspela je da nađe vreme da nauči engleski

i savlada rad na kompjuteru.

Bili smo siromašni.

Novac je prebrojavan do poslednje pare,

ali nikada nije zafalio za dodatne časove

engleskog i matematike, iako je to značilo

da nam je često ponešto nedostajalo,

najčešće nova odeća -

uvek smo dobijale nešto već nošeno.

Dva para čarapa za školu,

kako se ne bi videle rupe.

Školska kecelja do članaka,

jer je morala da istraje šest godina.

I čuli su se retki ali uvredljivi

komentari o "žutaćima"

i poneki grafit:

„Azijati, vratite se kući.“

Vratiti se... kojoj kući?

Nešto se u meni ledilo,

pojavilo se seme jedne odluke i

tihi glas u meni je rekao: "I vas ću prevazići."

Mama, sestra i ja smo

spavale u istom krevetu.

Mama je svako veče dolazila iscrpljena,

ali uvek bismo pričale jedna drugoj kako

nam je prošao dan i slušale

baku kako radi po kući.

Mama je imala noćne more

uvek o onom putovanju brodom,

i ja sam bila zadužena da bdim i

probudim je kad započnu.

Uspela je da otvori radnju za računare,

a posle se školovala za kozmetičarku

i otvorila je još jednu firmu.

Klijentkinje su joj pričale o svojim muževima

koji nisu uspeli da se prilagode novom životu,

i postali ogorčeni i nepopustljivi,

i o deci razapetoj između dva sveta.

Tražili smo sponzore i zajmove.

Osnivali centre za pomoć.

Živela sam u dva paralelna sveta.

U prvom sam bila tipična azijska studentkinja,

koja je stalno od sebe zahtevala više.

U drugom sam bila upletena u

nesigurne živote obeležene

nasiljem, drogom i izolacijom.

Ali mnogima smo vremenom uspeli da pomognemo.

Za taj trud sam, kao apsolventkinja prava

bila izabrana za mladu Australlijanku godine.

Nagrada je bila katapult

ka sledećem deliću mozaika

koji se nije baš dobro uklapao.

Anonimna Tan Li iz Futskraja je sada

postala Tan Li, aktivistkinja za izbeglice,

pozivana da govori na mestima za koje

nikad nije čula i u kuće kakve

nije ni sanjala da postoje.

Nisam znala ništa o protokolima.

Nisam znala da koristim pribor za jelo.

Nisam znala da razgovaram o vinu.

Nisam ni o čemu znala da razgovaram.

Žudela sam da se vratim u rutinu i udobnost

života u anonimnom predgrađu -

tamo gde bi baka, mama i dve ćerke

završavale dan kao i prethodnih 20 godina,

pričom o tome kako je im protekao dan

i odlazile da spavaju

sve tri još uvek u istom krevetu.

Rekla sam mami da ne mogu više.

Podsetila me je da mi je isto godina kao njoj

kad smo se ukrcale na onaj brod.

"Ne mogu" nikad nije bila opcija.

"Stisni zube i uradi to" rekla je,

"i nemoj da budeš ono što nisi."

Nastavila sam da pričam o nezaposlenosti i obrazovanju,

o nebrizi za marginalizovane i obespravljene.

Što sam otvorenije govorila,

sve češće su me zvali da govorim.

Sretala sam ljude različitih životnih puteva,

i mnogi od njih su radili ono što vole,

idući do granica mogućnosti.

Iako sam već diplomirala, shvatila sam

da mi pravnička karijera nije dovoljna.

Morao je da postoji još jedan deo mozaika.

Shvatila sam takođe da

nije problem biti autsajder,

neko ko je tek stigao,

neko nov -

i ne samo da nije problem,

nego da može da bude prednost,

možda je to bio poklon onog broda.

Zato što biti insajder može lako

da znači prihvatanje granica,

i olako prelaženje preko

predrasuda sopstvenog zavičaja.

Sad kad sam dovoljno dugo van mog ličnog

udobnog kutka, znam da svet ide nagore,

ali ne onako kako se pribojavamo.

Mogućnosti kojih do tada nije bilo

su sada dobijale podršku.

Postojala je neka nova energija,

nezaustavljiv optimizam,

čudna mešavina skromnosti i smelosti.

Tako da sam poslušala svoju intuiciju

i okupila oko sebe malu grupu ljudi

za koju je etiketa "nije moguće"

predstavljala neodoljiv izazov.

Cele jedne godine nismo ništa zaradili.

Na kraju svakog dana napravila bih veliki

lonac čorbe koju bismo zajedno jeli.

Radili smo do kasno u noć.

Većina naših ideja su bile lude,

ali neke su bile briljantne,

i uspeli smo da se probijemo.

Odlučila sam da se preselim u Ameriku

posle samo jedne posete.

Opet moja intuicija.

Tri meseca kasnije sam se preselila,

i avantura se nastavila.

Pre nego što završim volela bih

da vam kažem nešto o mojoj baki.

Ona je odrasla u vreme kad je

konfučijanizam bio socijalna norma

i lokalni mandarin je bio osoba od značaja.

Život se nije menjao vekovima.

Otac joj je umro ubrzo nakon njenog rođenja.

Majka ju je odgajala sama.

U sedamnaestoj je postala druga žena

mandarina čija ju je majka tukla.

Nije imala podršku muža,

i izazvalo je senzaciju to što ga je

izvela pred sud gde je zastupala samu sebe,

i još veću senzaciju kad je spor i dobila.

(Smeh)

(Aplauz)

"Nije moguće" se dokazalo kao pogrešno.

Bila sam pod tušem u jednoj hotelskoj sobi u Sidneju

u momentu kad je umrla

u Melburnu, 1000 kilometara daleko.

Pogledala sam kroz staklo kabine

i videla je kako stoji sa druge strane.

Znala sam da je došla da se oprosti.

Par minuta kasnije pozvala me je mama.

Nakon nekoliko dana,

otišle smo u budistički hram u Futskraju

i sedele pored njenog kovčega.

Pričale smo joj priče

i uverile je da smo još uvek uz nju.

U ponoć je došao monah i

rekao da mora da zatvori kovčeg.

Mama nas je zamolila da joj dodirnemo ruku

i upitala monaha:

"Kako to da joj je ruka tako topla,

a ostatak tela tako hladan?"

"Zato što ste je držali ceo dan," rekao je.

"Niste je pustili ni za trenutak."

Ako ima snage u našoj porodici,

nose je žene.

Gledajući odakle smo došle i kako nas je

život oblikovao, sada možemo da vidimo

da bi nas muškarci koje bismo

eventualno srele, usporili na našem putu.

Olako bismo prihvatile poraz.

Sada bih volela da imam svoju decu,

i razmišljam o onom brodu.

Ko bi to poželeo nekom svom?

Ali zazirem od privilegija,

od lagodnosti,

od povlastica.

Da li smem da ih ostavim na pramcu

broda koji hrabro uranja u talase,

nošen sigurnim ritmom motora,

ka široko otvorenom horizontu

u kome, pak, nema garancija?

Ne znam.

Ali kada bih mogla to da im dam,

a da znam da će to sigurno da prebrode,

svakako bih.

(Aplauz)

Trevor Nilson: Samo da znate, Tanina mama

je danas sa nama, sedi u petom redu.

(Aplauz)