Ljubavna pesma za usamljene proste brojeve

Poetsko-scenski izvođač (i student matematike) Hari Bejker, ispreda nam ljubavnu pesmu o svojim omiljenim brojevima - usamljenim, željnim ljubavi prostim brojevima. Nemojte otići pre nego što vam ovaj šarmantni pesnik izvede još dve živahne, inspirativne pesme.

Ja se zovem Hari Bejker.
Hari Bejker se zovem ja.

Kad bi i ti zvao se Hari Bejker,
onda zvao bi se isto kao ja.

(Smeh)

Ovo je kratak uvod.

Da, ja sam Hari.

Studiram matematiku. Pišem poeziju.

Pa sam mislio da počnem
ljubavnom pesmom o prostim brojevima.

(Smeh)

Ova pesma se zove "59".

Mislio sam da je nazovem
"Ljubav u udarnom terminu".

Zbog te reakcije, nisam je tako nazvao.

(Smeh)

Dakle, "59".

59 se budi na pogrešnoj strani kreveta.

Shvata da mu je sva kosa iza jednog uveta.

Za manje od minuta shvata
da je to zbog načina na koji je spavao.

Pronalazi odeću i oblači se.

Ne može da odoli
da ne baci pogled u ogledalo i oduševi se.

Kako izgleda skockano po bokovima,
a ipak nemar oseti se.

I dok baca pogled kroz prozor
vidi prizor božanstven,

šezdesetku preko puta.

Šezdesetka beše bajna.

Savršeno podrezanih zanoktica,
prikladno odevena.

Nikad bez takta, nit gruba akta.

Nenadmašna, uvek tačna,
kao kec na deset dobitačna,

al' na izgled nehajno odlična.

59 je želeo da joj kaže
da zna njen omiljeni cvet.

Mislio je na nju svakog trena,
svakog minuta, svakog časa.

Ali znao je da neće ići,
nikada mu neće biti devojka.

Jer premda živi preko puta,

oni nisu ista sorta.

Dok se 59 divio zaokruženoj
šezdesetkinoj figuri,

šezdesetka ga nije smatrala parom.
(Smeh)

Jedan od njegovih omiljenih filmova
beše "101 dalmatinac".

Njoj se više sviđao nastavak.

Maštao je o tome
da su poput ukletih ljubavnika.

Da mogu da prevaziđu sve što ih
sparuje i rasparuje, jer su par.

Ona se je pak držala strogih načela
što majka je na nju prenela:

ono što deli, ne izjednačava.

Iako se ponekad osećao glupo i kao budala

jer pokušavao je da voli devojku
koju kontroliše glupa mama.

Trebalo je da ga teši prosta suma.

Oduzmi 59 od 60 i ostaće ti jedan samo.

Konačno nakon dva meseca
pokunjeno što je išao,

61 dan kasnije, 61 je našao.

Izgubio je ključeve,
a roditelji mu kući ne behu.

Pa je jednom posle škole,
ušao u njenu kuću.

Primetivši da su se brojevi
na vratima malčice klimali,

pitao se zašto se nikad pre nisu upoznali.

Ulazeći, vilice mu se u čudu razdvojiše.

61 je kao 60, samo malo više. (Smeh)

Imala je lepše oči
i osmeh koji je hrabrio,

i stil kao njegov, skockan al' nehajan.

I kod nje je sve bilo u neurednim hrpama,

Ni njena majka nije marila
ako joj prijatelji duže ostanu.

Jer bila je njemu nalik,
voleo je njen lik.

Cenio je da bi joj bio drag,
kad bi znala da mu je draga.

I ovaj put bilo je drugačije.
Mislim, devojka je bila čarna.

Pa se osmelio da je pita za cifre.

Rekla je: "Ja sam 61."
Nasmešio se, rekavši: "Ja sam 59."

Danas mi je zaista bilo bajno,

Pa sutra, ako želiš,
možeš kod mene da svratiš.

Reče: "Naravno."

Volela je da razgovara
s nekim jednako neobičnim.

Pristala je na prvi neslužbeni sastanak.

Na kraju on se spremio svega minut ranije,

ali to nije bilo važno
jer ona je došla minut kasnije.

I od tog trena,
nisu prestajali da ćaskaju,

da voleli su "Iks faktor",
da imaju dva faktora,

da to nije važno,
izgledali su bolje kao osobenjaci.

Do kraja noći znali su
da im je suđeno da budu zajedno.

A jednoga dana dok je govorila
o oholoj šezdesetci,

Primetila je da 59 izgleda pometeno.

Pocrveneo je, zaljubljenost priznao:

"To je nešto najbolje što se nije desilo
jer je do nas dovelo."

61 beše pametna, vidite,
nesklona ljubomori,

Pogleda ga u oči i reče mu, nadasve nežno:

"Ti si 59, ja sam 61, naš zbir je
duplo veći nego što će 60 ikada biti."

(Smeh)

Tada suze ispuniše oči 59,

Beše srećan što ima
tako jedinstvenu devojku pored sebe.

Rekao joj je samu definiciju
prostog stanja:

samo s jednom i samim sobom
njegovo se srce deli,

a ona je bila ta kojoj želeo je
da podari srce svoje,

rekla je da oseća isto to
i da sada zna da su filmovi polu tačni.

Jer to nije prava ljubav,
to je samo primerak,

kada se radi o pravoj ljubavi,
oni su savršeno prost uzorak.

Živeli!

(Aplauz)

To je bila prva pesma koju sam napisao

i napisao sam je za poetsko veče
o prostim brojevima - (Smeh) -

za koje se ispostavilo da je
takmičenje u poeziji o prostim brojevima.

A ja sam postao pobednik
poetskog takmičenja o prostim brojevima,

ili kako ja volim da kažem: prostak.
(Smeh)

Evo kako sam otkrio
nešto što se zove pesnički slemovi,

a ako ne znate šta je pesnički slem,

to je format koji je nastao
u Americi pre 30 godina

kao način da se obmanu ljudi
da dođu na poetske događaje,

tako što bi dodali uzbudljivu reč
kao što je slem na kraju.

(Smeh)

Svaki izvođač dobije tri minuta za nastup,

a nasumično izabrani ljudi iz publike
podižu table s ocenama,

tako da svako završi sa nekim rezultatom,

a to je bilo značajno

jer je, na neki način, srušilo zid
između izvođača i publike

i učvršćivalo je vezu sa slušaocem.

Takođe je značilo i da možete da pobedite.

Ako osvojite pesnički slem,
postajete slem šampion

i možete da se pretvarate da ste rvač,

a ako izgubite, možete da kažete: "Molim?
Poezija je subjektivna umetnička forma,

ne idu cifre uz to."

(Smeh)

No meni se svidelo
i počeo sam da idem na slemove,

i postao sam slem šampion u Britaniji

i pozvan sam na
Svetsko pesničko prvenstvo u Parizu.

To je bilo neverovatno.

Došli su ljudi iz celog sveta,
govorili su na svojim maternjim jezicima

da bi ih ocenilo
pet stranaca iz Francuske.

(Smeh)

Ja sam nekako pobedio, što je bilo sjajno,

i to mi je omogućilo da putujem svetom,

ali to takođe znači
da je ova sledeća stvar,

tehnički najbolja pesma na svetu.

(Smeh)

Dakle...

(Aplauz)

Prema mišljenju pet stranaca iz Francuske.

Ovo su "Papirni ljudi".

Ja volim ljude.

Voleo bih kad bi bili papirni ljudi.

Bili bi purpurni papirni ljudi.
Možda hopa-cupa purpurni papirni ljudi.

Pravi hopa-cupa purpurni papirni ljudi.

"Kako da poduprete
hopa-cupa purpurne ljude?"

Čujem vaše vapaje. Pa ja...

Ja bih prosto podupro prave
hopa-cupa purpurne papirne ljude

sa pravim spajalicama
za hopa-cupa purpurne ljude,

ali pre bih pripremio prikladne
lepke za svaki slučaj,

drski lepak u stiku
za slučaj da papir sklizne.

Jer bih mogao da napravim
hopa-cupa metropolu.

Ali ne bih se bavio
politikom purpurnih papirnih ljudi.

Papirni političari s providnom politikom,

izneverenim obećanjima
bez prikladnih izvinjenja.

Imali bi malenog papirnog mene.
I malenog papirnog tebe.

I gledali bi papirni TV,
a sve bi bilo kao nacrtano.

(Smeh)

Gledali bi hopa-cupa papirne repere
što repuju o svojim papirnim pucama

ili bi gledali papirne kurire
zaglavljene u gužvi na A4 putu.

(Smeh) Papir.

Bila pi papirna princeza Kejt,
ali svi bi buljili u papirnu Pipu,

i sve bi nas bilo strah
ubice Džeka Papirnog Trboseka,

jer papirna propaganda
propagira ljudske predrasude,

na papiru štampaju slike
fotogeničnih terorista.

Maleni papirni ja. I maleni papirni ti.

A u hopa-cupa populaciji
i ljudski problemi iskaču.

Imali bi pompezni papirni parlament
što držao bi se po strani,

i koji bi ignorisao proteste
zbog silnih podrezivanja papira,

a onda bi mirne papirne proteste
razneli na papirne komadiće

topovi za konfete kojima
upravlja preventivna policija.

I da, i dalje bi postojale papirne pare,
pa bi bilo i pohlepe za papirom,

a papirne kasice prasice
trpale bi preko svojih potreba,

kupovali bi potpuri
da zapapre svoje papirne posede,

dok drugi žive u bedi
i niko ih pravilno ne ceni.

Prava ekonomija bede,
gde su mnogi zapravo u bedi,

no dok njihove potrebe ignorišu,
novac troše na velike ratove.

Origami armije
prave za papirne avione planove

a mi ostajemo u ropstvu
sopstvenih papirnih okova,

ali još veći sram je
da izgleda kako sve uvek isto ostaje,

menjaju se samo oni na vlasti
koji biraju krivce,

prozivaju po imenima,
zaboravljajući da su to ljudska imena,

jer na kraju krajeva
sve se svodi na ljude.

Ja volim ljude.

Jer čak i kad izgledi na kob mirišu

jedino su ljudi u stanju da nas inspirišu,

a na papiru, teško je reći
kako svi mi to podnosimo.

Ali na dnu Pandorine kutije još ima nade,

a ja se i dalje nadam jer verujem u ljude.

Ljude poput mojih bake i deke.

Koji su svakoga dana otkad sam se rodio

odvojili, svakog jutra,
vreme da se mole za mene.

To je tačno 7892 dana
da neko pazi da budem u redu

i to je divno.

Ljude, kao moja tetka
koja pravi predstave sa zatvorenicima.

Ljude koji su sposobni za istinski oprost.

Ljude, poput proganjanih Palestinaca.

Ljude koji zanemare svoje potrebe
da bi tebi ulepšali život

i ne očekuju ništa za uzvrat.

Vidite, ljudi su potencijalno moćni.

Samo zato što oni na vlasti
izigravaju žrtve,

ne moramo da se povinujemo tom sistemu.

A papirna populacija nije drugačija.

Imamo malog papirnog mene.
I malog papirnog tebe.

A u hopa-cupa populaciji
i ljudski problemi bi iskočili,

no i kad bi se ceo svet raspao
mi bismo i dalje opstali.

Jer smo ljudi.

Hvala vam.

(Aplauz)

Mnogo vam hvala.
Imam vremena za još jednu.

Poezija je za mene vrhunski oblik
iskazivanja ideja bez ograničenja.

Kada sam počinjao,

inspirisali su me ljudi predivnim pričama

i razmišljao sam, kao bezbrižni
osamnaestogodišnjak, da je to prirodno

da mogu da stvaram te svetove kojima
sam mogao da prenesem svoja iskustva

i snove i verovanja.

Divno je danas biti ovde, pred svima vama.

Hvala vam što ste došli.

Da niste došli,

ovo bi izgledalo
kao jučerašnja tonska proba.

(Smeh)

Ovako je zabavnije.

Poslednja pesma se zove "Sunčano dete".

Mnogo vam hvala na pažnji.

Ostareli sunčev sjaj
beše ponosan na svoje sunce,

I dan mu je bio obasjan
što gledao je dečaka kako jurca

Ne zbog svega što je bilo,
niti problema kojih više nema,

Već da je uprkos svemu
njegova narav ostala vedra.

Nije uvek bilo ovako.

Nekada je pokušavao da skrije svoj sjaj.

Vidite, svaka zvezda
ima tegobne periode,

potrebna je jasnija svetlost
da ih vodi kroz tamu.

Ako se vratimo do trenutka
kad rođen je u maglini,

znamo da ga nikada
nisu običnim smatrali,

Imao je nekakvu auru,

Recimo, ne baš kao Midin dodir,

Ali čemu god bi se primakao
kao da je bronzano postajalo,

Da, ovo sunce su jedni
voleli više od drugih,

Beše to slučaj Josifa,
njegovog plašta od snova i braće

Jer štrčanje u gomili
ima svoje prednosti i mane,

A zavist stvara neprijatelje
među zasenjenima,

Poput Ljudi senka,

E sad, Ljudi senke
nisu voleli Sunčano dete,

Jer je osvetljavalo mračna dela
koja počinili su Ljudi senke,

A kada je sijao, pokazivao je
mesta gde su se Ljudi senke skrivali,

Pa su Ljudi senke smislili
opaki plan da ga se otarase,

Prvo su ismevali njegove sunčane pege,

Obarajući njegove snove s neba,
njihove reči bile su meci,

tu da ga podsete da nije naročito kul

I da se ne uklapa
s popularnom decom u školi.

Govorili su da mu je glava u oblacima
i da će ga vratiti na Zemlju.

U suštini, iz ništavila je nastao
i toliko je i vredeo,

Nikada neće poći na fakultet da uči.

Jedini stepen koji će mu ostati
su opekotine trećeg stepena

Svi koji su mu se suviše primakli,

rekli su da je isuviše bistar,

Zato ga niko u oči nije pogledao nikad,

Njegov sud je postao zamagljen

Kao i nebo, od suznih isparenja

kada je sunce zaplakalo.

Jer Sunčano dete je bilo bistra,
topla osoba,

A iznutra je divlje gorelo

Ranjeno uvredama i psovkama
senovitog sveta,

oni su rečima bušili njegovu dušu
ostavljajući pukotine,

I kako je njegovo srce okoštavalo,
iskra mu je tamnila,

Svako dobacivanje
hladilo je njegov plamen,

Mislio je da će ga voleti
ako mu svetlost zatamni

No bili su zaokupljeni govoreći munji
da je očajan strelac,

Nije u potpunosti shvatao
o čemu su govorili,

Pa je pustio da mu njihove reči
pomrače sjaj,

Pao je u stanje zvezde usamljenika,
kao Teksas

I osećao se kao da su ga
udarili u solarni pleksus.

No tada se pojavila
Malena gospođica Sunčica

Pevajući svoju omiljenu pesmu
o tome da smo rođeni jaki,

I ne moraš se pretvarati da bi se uklopio,
samo budi ono što jesi,

jer svi smo mi zvezde u duši.

Malena gospođica Sunčica beše prava vatra,

Onaj tip devojke, koju kad gledaš

zaboravljaš svašta nešto,

Ali njemu se nije dalo da zaboravi nju,

Čim je ugledao, njen lik
mu se urezao u mrežnjaču,

Nije bila s ovog sveta
i prihvatila je njega,

Bilo je nešto u njoj
zbog čega je uvek znao da je blizu,

Ništa nije bilo mračno kako se činilo
i da sanja bi se odvažio,

Od senki nije bilo ni traga;
kada bila je blizu on je zračio,

Oči bi mu se ozarile,
kako ne može da se odglumi

Kad bi se nasmešila, njeni zraci
su brisali kao žilet oštre reči mržnje

Dali su jedno drugom nadimke,
"Strava zvezda" i "Sunce žarko",

I vremenom je nestala
šteta koju uzrokovale su senke,

Bila je jedna u septilion,
i bila je briljantna,

Mogla je od najhladnokrvnijih reptila
da stvori vatrene rumenke,

volele su je milijarde,
od Čileanaca do Brazilaca,

I naučila je Sunčano dete
šta je smisao otpornosti.

Rekla je: "Sva tama ovog sveta

ne može da ugasi plamen jedne sveće

Pa kako, dovraga, da se izbore
s tvojim sjajem?

Samo ti ga možeš zatamniti,
i ni nebo te tu ne može ograničiti,

zato ućutkaj zanovetala plamom."

Ako su oči prozori duše,
ona je razmakla zavese

I pustila svetlost kroz rane.

U univerzumu nepočinstva,
ove zvezde su se držale zajedno,

Iako dani postaše noći,
sećanja opstaše zauvek,

Šta god rekao meteorolog, biće sve u redu,

Jer čak i iza oblaka,
ovo dete je i dalje sjalo.

Da, Sunčano dete beše bistra, topla osoba,

A iznutra je divlje gorelo,

Obuhvaćeno plamenom,
nadahnutim širom galaksija

Zbog devojke koja mu je pokazala veru.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)