Odvažna ideja da se zamene političari

Cezar Idalgo ima radikalan predlog za popravljanje našeg manjkavog političkog sistema: automatizujmo ga! U ovom provokativnom govoru, opisuje hrabru ideju da se zaobiđu političari, osnaživanjem građana da stvaraju personalizovane zastupnike veštačke inteligencije koji će direktno da učestvuju u demokratskim odlukama. Istražite novi način donošenja kolektivnih odluka i proširite svoje razumevanje demokratije.

Da li je do mene,

ili ovde ima i drugih ljudi

koji su malo razočarani u demokratiju?

(Aplauz)

Pogledajmo neke brojke.

Ako pogledamo širom sveta,

prosečna izlaznost
na predsedničkim izborima

u proteklih 30 godina

je bila svega 67 procenata.

Ako pođemo do Evrope

i pogledamo ljude koji su učestvovali
na parlamentarnim izborima EU,

prosečna izlaznost na tim izborima

je svega 42 procenta.

Pođimo sad u Njujork,

i pogledajmo koliko je ljudi glasalo
na poslednjim izborima za gradonačelnika.

Otkrićemo da se svega 24 procenta
ljudi pojavilo na glasanju.

To znači da kad bi se i dalje
prikazivali „Prijatelji”,

Džoi i možda Fibi
bi se pojavili na glasanju.

(Smeh)

I ne možete da ih krivite,
jer je ljudima dosta političara.

I ljudima je dosta drugih ljudi
koji koriste podatke koje su oni stvorili

da bi razgovarali
sa prijateljima i porodicom,

kako bi usmeravali
političku propagandu na njih.

Međutim, radi se o tome
da ovo nije novina.

Danas ljudi koriste lajkove
radi ciljane propagande ka vama,

a nekad su koristili poštanski broj,
vaš pol ili vaš uzrast,

jer je ideja ciljanja ljudi
u svrhe političke propagande

stara koliko i politika.

A razlog zašto je ta ideja prisutna

je zato što demokratija
ima osnovnu ranjivost.

A radi se o ideji zastupnika.

U principu, demokratija je mogućnost
da ljudi vrše vlast.

U praksi, međutim, moramo
da delegiramo tu moć zastupniku

koji može da vrši vlast za nas.

Taj zastupnik je usko grlo,

ili slaba tačka.

To je mesto koje biste ciljali,
ako želite da napadnete demokratiju,

jer možete da kontrolišete demokratiju
bilo kontrolisanjem tog zastupnika

ili kontrolisanjem načina
na koji ga ljudi biraju.

Veliko pitanje glasi:

da li je ovo kraj istorije?

Da li je ovo najbolje što možemo

ili zapravo postoje alternative?

Neki ljudi su razmišljali o alternativama,

a jedna od zamisli u opticaju
je zamisao o direktnoj demokratiji.

Radi se o zamisli zaobilaženja
političara u potpunosti,

gde ljudi direktno glasaju o pitanjima,

direktno glasaju za predloge zakona.

Međutim, ova ideja je naivna,

jer ima previše stvari
koje bismo morali da biramo.

Ako pogledate 114. kongres SAD-a,

videćete da je Predstavnički dom

razmatrao preko 6 000 predloga zakona,

Senat je razmatrao
preko 3 000 predloga zakona,

a odobrili su preko 300 zakona.

To bi bile brojne odluke

koje bi svaka osoba morala
nedeljno da donese,

o temama o kojima malo znaju.

Dakle, imamo veliki problem
sa kognitivnim opsegom

ako ćemo da razmišljamo o direktnoj
demokratiji kao mogućoj alternativi.

Pa neki ljudi razmatraju ideju
tečne demokratije ili fluidne demokratije,

a to je ideja da date punomoć
za vašu političku moć nekome,

ko može tu punomoć dati nekom drugom,

da biste na kraju stvorili
veliku mrežu pratilaca

u kojoj se na kraju nalazi
nekolicina ljudi koja donosi odluke,

u ime svih njihovih pratilaca
i pratilaca tih pratilaca.

Međutim, ni ova ideja ne rešava
problem kognitivnog opsega,

i iskreno, prilično je slična
ideji da imate zastupnika.

Zato ću ja danas da budem
malo provokativan,

pa ću vas pitati:

šta ako bismo umesto pokušavanja
da zaobiđemo političare,

pokušali da ih automatizujemo?

Ideja automatizacije nije nova.

Pokrenuta je pre više od 300 godina,

kada su francuski tkači
odlučili da automatizuju razboj.

Pobednik tog industrijskog rata
je bio Žozef-Mari Žakard.

On je bio francuski tkalac i trgovac

koji je spojio razboj sa parnim motorom

kako bi napravio automatski razboj.

Sa tim automatskim razbojima
on je pridobio kontrolu.

Sada je mogao da pravi materijale
koji su složeniji i prefinjeniji

od onih koji su pravljeni ručno.

Međutim, pobedom u tom industrijskom ratu

postavio je i temelje nečemu
što će postati obrazac automatizacije.

Način na koji automatizujemo stvari
u proteklih 300 godina

je oduvek bio isti:

prvo identifikujemo potrebu,

potom napravimo oruđe
da zadovoljimo potrebu,

poput razboja u ovom slučaju,

a potom izučavamo
kako ljudi koriste to oruđe

da bismo automatizovali korisnika.

Tako smo prešli sa mehaničkog razboja

na automatski razboj,

a za to nam je bilo potrebno
hiljadu godina.

Bilo nam je potrebno svega sto godina

da korstimo isti scenario
da automatizujemo automobil.

Međutim, radi se o tome da je ovaj put

automatizacije nekako stvarna.

Ovo je snimak koji je moj kolega
iz Tošibe podelio sa mnom.

On pokazuje fabriku
koja proizvodi poluprovodničke diskove.

Čitava fabrika je robot.

Nema ljudi u fabrici.

A roboti će uskoro da napuste fabrike

i da postanu deo našeg sveta,

deo naše radne snage.

Dakle, moj dnevni posao

je zapravo stvaranje oruđa koja integrišu
podatke celokupnih država

kako bismo na kraju imali potrebne osnove

za budućnost u kojoj moramo
i da upravljamo tim mašinama.

Međutim, danas nisam ovde
da vam pričam o tim oruđima

koja integrišu državne podatke,

nego sam ovde da govorim
o jednoj drugoj ideji

koja bi nam mogla pomoći u razmišljanju

kako da koristimo
veštačku inteligenciju u demokratiji.

Jer su oruđa koja sam napravio
dizajnirana za izvršne odluke.

To su odluke koje mogu da se donesu
u nekom obliku objektivnosti -

odluke o javnim investicijama.

Međutim, postoje zakonodavne odluke,

a te zakonodavne odluke
zahtevaju komunikaciju među ljudima

koji imaju različite tačke gledišta,

zahtevaju učešće, debatu,

zahtevaju razmatranje.

Dugo vremena smo smatrali da,

kako bismo unapredili demokratiju,
zapravo nam je potrebno više komunikacije.

Pa su sve tehnologije koje smo unapredili
u tom kontekstu demokratije,

bilo da se radi o novinama
ili društvenim mrežama,

pokušale da nam obezbede
više komunikacije.

Ali već smo prošli tu zamku

i znamo da to neće da reši problem.

Jer se ne radi o problemu u komunikaciji,

radi se o problemu kognitivnog opsega.

Ako se radi o problemu
kognitivnog opsega,

dodavanje više komunikacije među ljudima

neće rešiti problem.

Umesto toga će nam biti
potrebne nove tehnologije,

koje će nam pomoći da se rešimo
dela ove komunikacije

kojom smo zatrpani.

Zamislite na primer, malog avatara,

softverskog agenta,

digitalnog cvrčka iz Pinokija, Džiminija -

(Smeh)

koji je u stanju da odgovara u vaše ime.

Ako bismo imali tu tehnologiju,

bili bismo u stanju da se oslobodimo
dela te komunikacije,

i možda pomognemo donošenju
boljih odluka ili odluka većeg obima.

Stvar je u tome da ideja
o softverskim agentima nije nova.

Već ih stalno koristimo.

Koristimo softverske agente

da odlučimo put kojim ćemo
da vozimo do određene lokacije,

koju ćemo muziku slušati,

ili da nam preporuče sledeću knjigu
koju bi trebalo da pročitamo.

Dakle, postoji očigledna ideja u 21. veku

koja je jednako očigledna kao i ideja

da se sastave parni motor
i razboj u Žakardovo vreme.

A ta ideja je kombinovanje direktne
demokratije i softverskih agenata.

Zamislite za trenutak svet

u kome, umesto što imate
zastupnika koji zastupa

vas i milione drugih ljudi,

možete da imate zastupnika
koji zastupa samo vas,

sa vašim nijansiranim
političkim stavovima -

tu čudnu kombinaciju
libertarijanca i liberala,

i možda po nekim pitanjima
malo konzervativca,

a po nekim drugim, vrlo progresivnog.

Današnji političari su paketi
i puni su kompromisa.

Međutim, možete da imate nekoga
ko može da predstavlja samo vas,

ako ste spremni da odustanete od ideje

da je zastupnik ljudsko biće.

Da je taj zastupnik softverski agent,

mogli bismo da imamo senat koji bi imao
onoliko senatora koliko imamo stanovnika.

A ti senatori bi bili u stanju
da čitaju svaki predlog zakona,

i da glasaju o svakom od njih.

Dakle, imamo očiglednu ideju
koju bismo možda želeli da razmotrimo.

Međutim, razumem da u današnje vreme

ova ideja može biti prilično zastrašujuća.

U stvari, razmišljati o robotu
koji dolazi iz budućnosti

da nam pomogne da vodimo države

zvuči zastrašujuće.

Međutim, već smo to doživeli.

(Smeh)

I zapravo je bio prilično fin momak.

Kako bi Žakardova ideja razboja
u ovoj verziji izgledala?

To bi bio veoma jednostavan sistem.

Zamislite sistem u koji se ulogujete
i napravite svoj avatar,

a potom počinjete
da obučavate svog avatara.

Možete da prenesete na vaš avatar
soptvene čitalačke skolonosti,

ili da ga povežete
sa vašim društvenim mrežama,

ili da ga povežete s drugim podacima,

na primer, rešavajući psihološke testove.

Dobra stvar kod ovoga
je ta što nema obmane.

Ne dajete podatke kako biste komunicirali
sa prijateljima i porodicom,

a da se to kasnije koristi
u političkom sistemu.

Pružate podatke sistemu
koji je osmišljen da se koristi

kako bi donosio
političke odluke u vaše ime.

Potom uzmete te podatke
i odaberete algoritam za obuku,

jer se radi o otvorenom tržištu,

u kome različiti ljudi
mogu da prilože različite algoritme

kako bi predvideli kako ćete da glasate
na osnovu podataka koje ste ponudili.

A sistem je otvoren,
dakle, niko ne kontroliše algoritme;

tu su algoritmi koji će biti popularniji
i drugi koji će da budu manje popularni.

Naposletku, možete da revidirate sistem.

Možete da vidite
kako vaš avatar funkcioniše.

Ako vam se dopada,
stavite ga na sistem autopilota.

Ako želite da imate malo veću kontrolu,

možete zapravo da odaberete da vas pitaju
kad god treba da donesu neku odluku,

ili možete da budete negde u sredini.

Jedan od razloga zašto
tako malo koristimo demokratiju

je možda taj što demokratija
ima veoma loš korisnički pristup.

Ako bismo unapredili
korisnički pristup demokratije,

možda bismo mogli da je više koristimo.

Naravno, verovatno imate gomilu pitanja.

Kako da obučavate ove avatare?

Kako da vaši podaci budu bezbedni?

Kako da vaš sistem bude
raspodeljen i podložan reviziji?

Šta je sa mojom bakom koja ima 80 godina

i ne zna kako da koristi internet?

Verujte mi, sva ta pitanja sam čuo.

Kada razmišljate o ovakvoj ideji,
morate da se pazite pesimista,

jer su poznati po tome što imaju
problem za svako rešenje.

(Smeh)

Želim da vas pozovem
da razmišljate o većim idejama.

Pitanja koja sam vam
upravo pokazao su male ideje,

jer se radi o pitanjima
zašto ovo ne bi funkcionisalo.

Velike ideje su:

šta još možemo da uradimo s ovim,

ukoliko bi ovo funkcionisalo?

A jedna od tih ideja je: ko piše zakone?

U početku bismo mogli da imamo
avatare koje već imamo,

koji glasaju za zakone koje su pisali
senatori ili političari

koje već imamo.

Međutim, ako bi ovo proradilo,

mogli biste da napišete algoritam

koji bi pokušao da napiše zakon

koji bi dobio određen procenat podrške,

i mogli biste da obrnete proces.

Možda smatrate da je ova ideja smešna
i da ne bi trebalo to da radimo,

ali ne možete da negirate
da je ova ideja jedino moguća

u svetu u kome su direktna demokratija
i softverski agenti

održivi oblici učešća.

Kako da otpočnemo revoluciju?

Ne započinjemo ovu revoluciju
tarabama ili protestima,

ili zahtevajući od trenutnih političara
da se pretvore u robote.

To neće funkcionisati.

Ovo je mnogo jednostavnije,

mnogo sporije

i mnogo skromnije.

Počinjemo revoluciju stvarajući
proste sisteme poput ovog na fakultetima,

ili u bibliotekama,
neprofitnim organizacijama.

I pokušavamo da shvatimo
sva ta mala pitanja,

te male probleme,

koje ćemo morati da rešimo
da bi ova ideja postala održiva,

kako bi ova ideja postala
nešto čemu možemo verovati.

Kako stvaramo ove sisteme
sa stotinama, hiljadama,

stotinama hiljada ljudi koji glasaju
na načine koji nisu politički obavezujući,

izgradićemo poverenje u ovu ideju,

svet će se promeniti,

a oni koji su mladi, kao moja ćerka danas,

će odrasti.

A kad moja ćerka bude mojih godina,

možda će ova ideja, za koju znam
da danas zvuči sumanuto,

njoj i njenim prijateljima
neće biti sumanuta.

A u tom trenutku,

mi ćemo biti na kraju naše istorije,

ali oni će biti na početku njihove.

Hvala vam.

(Aplauz)