Zašto žrtve nasilja u porodici ne odu | Lesli Morgan Štajner | TEDxRainier

Lesli Morgan Šrajner bila je "ludo zaljubljena" u čoveka koji ju je svakodnevno zlostavljao i doveo njen život u opasnost. Štajner priča mračnu priču svoje veze, ispravljajući krivu sliku koju mnogi ljudi imaju o žrtvama nasilja u porodici i objašnjavajući kako možemo da pomognemo da se prekine ćutanje.

Danas sam ovde da bih govorila
o jednom uznemiravajućem pitanju

na koje je odgovor
podjednako uznemiravajući.

Moja tema su tajne nasilja u porodici,

a pitanje kojim ću se baviti

je pitanje koje svako od nas
redovno postavi:

zašto ona i dalje ostaje?

Zašto bi ijedna žena ostajala
sa muškarcem koji je bije?

Nisam psihijatar, socijalni radnik,

niti ekspert za nasilje u porodici.

Ja sam samo žena sa pričom.

Imala sam 22 godine.
Tek sam diplomirala na Harvardu.

Preselila sam se u Njujork
zbog svog prvog posla

pisca i urednika magazina Seventeen.

Imala sam svoj prvi stan,

imala sam svoju prvu kreditnu karticu

i imala sam jednu veliku tajnu.

Moja tajna je bila da mi je čovek

koga sam smatrala srodnom dušom

držao ovaj napunjeni pištolj uz glavu

mnogo, mnogo puta.

Čovek koga sam volela najviše na svetu

držao mi je pištolj uz glavu
i pretio da će me ubiti

više puta nego što mogu da se setim.

Ovde sam da vam ispričam priču
o jednoj ludoj ljubavi,

o jednoj psihološkoj zamci
prerušenoj u ljubav,

zamci u koju milioni žena
i čak i nekoliko muškaraca

upadaju svake godine.

Možda je to i vaša priča.

Ne izgledam kao tipična žena
koja je preživela porodično nasilje.

Diplomirala sam engleski na Harvardu

i imam titulu mastera iz marketinga
Poslovne škole Vorton.

Veći deo karijere provela sam
radeći za kompanije

koje su među 500 najboljih u Americi,

uključujući Džonson i Džonson,
Lio Barnet i Vašington post.

U braku sam skoro 20 godina
sa svojim drugim mužem

i imamo troje dece.

Imam psa, crnog labradora
i vozim kombi Honda Odisej.

(Smeh)

Dakle, moja prva poruka za vas
jeste da se nasilje u porodici

dešava svima -

bez obzira na rasu, religiju,
prihod, obrazovanje.

Ono je svuda.

Moja druga poruka je da svi misle

da se nasilje u porodici dešava ženama,

da je to problem žena.

A to nije baš tako.

Preko 85 procenata zlostavljača
su muškarci, a ova vrsta nasilja

se dešava isključivo u prisnim,
međuzavisnim, dugoročnim vezama,

drugom rečju, u porodici,

a to je poslednje mesto gde bismo želeli
ili očekivali da se susretnemo s nasiljem,

upravo zbog toga je nasilje u porodici
toliko zbunjujuće.

Rekla bih da sam
poslednja osoba na planeti

koja bi ostala s muškarcem koji je bije,

ali sam u stvari bila veoma uobičajena
žrtva zbog svojih godina.

Imala sam 22 godine, a u Americi

su žene između 16 i 24 godine

u tri puta većoj opasnosti
da postanu žrtve porodičnog nasilja

od žena druge starosti

i preko 500 žena i devojaka ove starosti

u Americi svake godine ubiju
njihovi partneri,

momci i muževi koji ih zlostavljaju.

Ja sam takođe bila veoma uobičajena
žrtva zato što nisam znala ništa

o nasilju u porodici, znacima upozorenja
ili obrascima ponašanja.

Konora sam upoznala jedne hladne,
kišne, januarske noći.

Seo je pored mene u njujorškom metrou

i započeo razgovor.

Rekao mi je dve stvari.

Prva je bila da je i on upravo završio

jedan od najprestižnijih univerziteta
u Americi

i da trenutno radi u jednoj
veoma impresivnoj banci na Volstritu.

Ali ono što je na mene ostavilo
najveći utisak prilikom tog prvog susreta

bilo je to što je bio pametan i zabavan

i što je izgledao kao dečko sa sela.

Imao je velike obraze, nalik jabukama

i kosu boje pšenice

i delovao je jako fino.

Jedna od najpametnijih stvari
koje je Konor uradio od samog početka

bila je da stvori iluziju da sam ja
dominantan partner u našem odnosu.

Na početku je ovo radio

obožavajući me.

Počeli smo da izlazimo
i on je voleo sve u vezi sa mnom,

to što sam bila pametna,
što sam išla na Harvard,

moju strast ka pomaganju tinejdžerkama
i strast prema svom poslu.

Želeo je da zna sve o mojoj porodici,

detinjstvu, snovima i nadama.

Konor je verovao u mene,
kao pisca i kao ženu,

na način na koji niko drugi do tada nije.

On je takođe stvorio magičnu
atmosferu poverenja među nama

poveravajući mi svoju tajnu

da ga je kao dečaka,
od njegove četvrte godine,

zverski i neprestano fizički zlostavljo

njegov očuh

i da je to zlostavljanje
postalo toliko loše

da je morao da napusti školu
u osmom razredu

iako je bio veoma pametan

i skoro 20 godina proveo je
gradeći svoj život iznova.

To je bio razlog zašto su mu diploma
jednog od najprestižnijih univerziteta,

posao na Volstritu
i njegova blistava budućnost

toliko značili.

Da ste mi rekli

da će ovaj pametan, zabavan,
osećajan čovek koji me je obožavao

jednog dana odlučivati
da li ću se šminkati ili ne,

koliko će biti duga moja suknja,

gde živim, šta radim,

ko su mi prijatelji i gde provodim Božić,

ismejala bih vas,

jer nije bilo ni znaka
nasilničkog ponašanja ili kontrolisanja

ili besa u Konoru na početku.

Nisam znala da je prva faza

u bilo kom odnosu
koji uključuje nasilje u porodici

zavođenje i šarmiranje žrtve.

Takođe nisam znala
da je drugi korak izdvajanje žrtve.

Konor nije došao kući
jednog dana i izjavio:

"Znaš, sve ovo s Romeom i Julijom
što smo imali je bilo super,

ali moram da krenem dalje

i sada ću da te odvojim
od društva i zlostavljam" - (Smeh) -

moram da te odvedem iz ovog stana

gde komšije mogu da te čuju kako vrištiš

i iz ovog grada
gde imaš prijatelje i porodicu

i kolege koje mogu da vide modrice."

Umesto toga, Konor je došao kući
u petak uveče jednog dana

i rekao mi da je taj dan
napustio svoj posao,

svoj posao iz snova,

i rekao je da je učinio to zbog mene,

jer se sa mnom osećao
toliko sigurno i voljeno

da nije više morao
da se dokazuje na Volstritu

i da sada samo želi da napusti grad,

ode daleko od svoje disfunkcionalne
porodice koja ga je zlostavljala

i preseli se u mali grad u Novoj Engleskoj

gde će započeti svoj život sa mnom.

Poslednje što sam želela da uradim
bilo je da napustim Njujork

i svoj posao iz snova,

ali sam mislila da se ljudi žrtvuju
zarad svoje srodne duše,

pa sam pristala i napustila posao

i Konor i ja smo napustili
Menheten zajedno.

Nisam imala pojma
da me čeka jedna luda ljubav,

da sam upravo ušetala
u pažljivo isplaniranu

fizičku, finansijsku i psihološku zamku.

Sledeći korak u porodičnom nasilju

je uvođenje straha od nasilja

i osmatranje reakcije.

I tu su na scenu došli pištolji.

Čim smo se preselili
u Novu Englesku - znate,

ono mesto gde je Konor
trebalo da se oseća sigurnim -

kupio je tri pištolja.

Jedan je držao u pretincu u kolima.

Drugi je držao pod jastukom
u našem krevetu,

a treći je sve vreme
nosio sa sobom u džepu.

I rekao je da su mu ta tri pištolja
bila potrebna

zbog traume koju je preživeo kao dečak.

Bili su mu potrebni
da bi se osećao zaštićeno.

Ali ti pištolji su u stvari
bili poruka za mene,

da je, iako nije podigao ruku na mene,

moj život svakog minuta,
svakog dana bio u smrtnoj opasnosti.

Konor me je prvi put fizički napao

pet dana pre našeg venčanja.

Bilo je 7 sati ujutru
i još sam bila u spavaćici.

Radila sam na svom kompjuteru
pokušavajući da završim honorarni tekst

i nervirala sam se

i Konor je iskoristio moj bes kao izgovor

da obe svoje ruke stavi oko mog vrata

i stegne toliko jako da nisam mogla
ni da dišem ni da vrištim

i držao me je tako

udarajući mi glavu o zid iznova i iznova.

Pet dana kasnije, deset modrica
na mom vratu je tek izbledelo

i obukla sam venčanicu svoje majke

i udala sam se za njega.

Uprkos onome što se desilo,

bila sam sigurna
da ćemo živeti srećno do kraja

jer sam ga volela i on me je mnogo voleo.

A njemu je bilo veoma, veoma žao.

Bio je pod velikim stresom zbog venčanja

i zbog toga što ćemo postati porodica.

Bio je to izolovani incident

i nikada me više neće povrediti.

Uradio je to još dva puta
na našem medenom mesecu.

Prvi put sam vozila pokušavajući
da pronađem skrivenu plažu

i izgubila sam se,

udario mi je glavu
tolikom jačinom sa strane

da mi je glava nekoliko puta udarila

u prozor s druge strane.

Nekoliko dana kasnije,
u povratku sa medenog meseca,

iznervirao se zbog saobraćaja

i bacio mi je hladan Big Mek u lice.

Konor je nastavio da me bije
jednom ili dva puta nedeljno

sledeće dve i po godine našeg braka.

Grešila sam kada sam mislila da sam jedina

i sama u ovoj situaciji.

Jedna od tri žene u Americi

je žrtva nasilja u porodici ili uhođenja
u nekom trenutku života.

Centar za kontrolu bolesti
tvrdi da je 15 miliona dece

zlostavljano svake godine, 15 miliona.

Dakle, u stvari,
bila sam u veoma dobrom društvu.

Da se vratim na sopstveno pitanje:

zašto sam ostala?

Odgovor je jednostavan.

Nisam znala da me zlostavlja.

Iako je prislanjao napunjen pištolj
uz moju glavu,

gurao me niz stepenice,

pretio da će ubiti našeg psa,

izvukao ključ iz brave
dok sam vozila autoputem,

prosuo mi mlevenu kafu po glavi

dok sam se oblačila za razgovor za posao,

nikada za sebe nisam pomislila
da sam zlostavljana žena.

Umesto toga, bila sam veoma jaka žena,

zaljubljena u čoveka sa velikim problemima

i bila sam jedina osoba na planeti

koja je mogla da pomogne Konoru
da se suoči sa svojim demonima.

Drugo pitanje koje svako pita je:

zašto ona prosto ne ode?

Zašto nisam otišla?
Mogla sam da odem u bilo kom trenutku.

Za mene, ovo je najtužnije i najbolnije
pitanje koje ljudi postavljaju,

zato što mi žrtve znamo nešto
što vi uglavnom ne znate:

neverovatno je opasno
napustiti zlostavljača.

Zato što je krajnji korak
u šablonu porodičnog nasilja

da muškarac ubije ženu.

Preko 70 procenata ubistava
u slučaju porodičnog nasilja

dešava se nakon što je žrtva okončala vezu

i izvukla se

jer tada zlostavljač
nema više šta da izgubi.

Drugi ishodi su dugoročno uhođenje,

čak iako se zlostavljač ponovo oženi;

odbijanje pristupa
finansijskim sredstvima;

manipulacija sistema porodičnog suda

kako bi se zastrašili žrtva i njena deca,

koju uobičajeno sudije prisiljavaju

da bez nadzora provode vreme

s čovekom koji je tukao njihovu majku.

Ali i dalje, mi pitamo,
zašto ona prosto ne ode?

Ja sam uspela da odem,

zbog jednog konačnog,
sadističkog prebijanja

koje je pobedilo moje poricanje.

Shvatila sam da će čovek
koga sam toliko volela

da me ubije ako mu to dozvolim.

Nisam više ćutala.

Rekla sam svima:

policiji, komšijama,

mojim prijateljima i porodici,
potpunim strancima

i danas sam ovde,
zato što ste mi svi vi pomogli.

Imamo običaj da stvaramo
stereotipe o žrtvama

kao što su grozne titule,

samodestruktivne žene, oštećena roba.

Pitanje: "Zašto ona ostaje?"

za neke ljude istovremeno znači:
"Ona je kriva što ostaje",

kao da žrtve namerno biraju
da se zaljube u muškarce

odlučne da ih unište.

Ali od objavljivanja "Lude ljubavi"

čula sam stotine priča muškaraca i žena

koji su se takođe izvukli,

i naučili neprocenjivu životnu lekciju
iz onoga što se desilo

i koji su iznova izgradili svoje živote
- radosne, srećne živote -

kao radnice, žene i majke,

bez nasilja u životu, kao i ja.

Ispostavilo se da sam ja, u stvari,
veoma uobičajena žrtva porodičnog nasilja

i veoma tipična osoba
koja je preživela to nasilje.

Udala sam se za ljubaznog i nežnog čoveka

i imamo ono troje dece koje sam spomenula.

Imam crnog labradora i mali kombi.

Ono što nikada,

nikada više neću imati,

je da neko ko tvrdi da me voli

drži napunjeni pištolj
prislonjen uz moju glavu.

Možda upravo sada mislite:

"O, ovo je fascinantno",

ili "o, kako je ona bila glupa",

ali sve ovo vreme,
ja sam u stvari govorila o vama.

Obećavam vam da ima nekoliko ljudi

koji me upravo slušaju,

a koji su trenutno žrtve nasilja

ili koji su bili zlostavljani kao deca

ili koji su sami zlostavljači.

U ovom trenutku žrtve zlostavljanja
mogu biti vaša ćerka,

vaša sestra, vaš najbolji prijatelj.

Uspela sam da okončam
svoju ludu ljubavnu priču

time što više nisam ćutala.

I ne ćutim ni danas.

Ovo je moj način da pomognem
drugim žrtvama

i to je poslednja stvar
koju ću tražiti od vas.

Govorite o onome što ste čuli ovde.

Zlostavljanje uspeva samo u tišini.

Vi imate moć da okončate
nasilje u porodici

prostim otkrivanjem činjenice
da ono postoji.

Nama žrtvama su svi potrebni.

Potrebno nam je da svako od vas shvati

tajne porodičnog nasilja.

Isterajte zlostavljanje na svetlost dana
tako što ćete pričati o njemu

s vašom decom, vašim saradnicima,

prijateljima i porodicom.

Predstavite preživele kao divne ljude,
vredne ljubavi,

sa budućnošću pred njima.

Prepoznajte rane znake nasilja

i savesno se umešajte,

sprečite i pokažite žrtvama
bezbedan izlaz.

Zajedno možemo naše krevete,

trpezarijske stolove i naše porodice

da napravimo bezbednim i mirnim oazama
koje bi to i trebalo da budu.

Hvala vam.

(Aplauz)