Da li smo stvoreni za trčanje?

Kristofer MekDugal istražuje tajne koje stoje iza ljudske želje za trčanjem. Kako je trčanje pomoglo našim dalekim precima da prežive--i koji porivi naših dalekih predaka se to oslikavaju na nama danas? Na konferenciji TEDxPennQuarter, MekDugal nam priča o maratonki zlatnog srca, neverovatnom, ultimativnom trkaču i o skrivenom plemenu u Meksiku koje trči da bi živelo.

Trčanje: to je u principu samo
desna, leva, desna, leva - zar ne?

Mislim, to radimo već dva miliona godina,

tako da bi bilo arogantno da pretpostavim

da imam da vam kažem nešto

što nije bolje rečeno i urađeno
već dugo vremena.

Dobar fenomen koji se javlja
tokom trčanja, koji sam otkrio,

jeste da se nešto čudno dešava

sve vreme u toku trčanja.

Primer koji opravdava ovu tvrdnju:
pre nekoliko meseci,

gledali ste maraton u Njujorku,

i ja vam garantujem da ste videli nešto

što niko nije video pre toga.

Žena iz Etiopije po imenu Derartu Tulu

se pojavila na startnoj liniji.

Ima 37 godina,

nije pobedila ni na jednom
maratonu u poslednjih 8 godina,

a par meseci pre toga

je skoro umrla na porođaju.

Derartu Tulu je bila spremna da odustane
od svega i ostavi sport po strani,

ali je odlučila da će pokušati

da istrči još jednom
za veliku zaradu u jednom danu

u jednom od važnijih događaja,

Njujorškom maratonu.

Samo loše vesti za Derartu Tulu su bile te
da su i neki drugi ljudi imali istu ideju,

a među njima je bila i žena koja je
osvojila zlato na Olimpijskim igrama

i Paula Redklif, koja je pravo čudovište,

najbrža žena u maratonskim trkama
u dosadašnjoj istoriji.

Njen najbolji rezultat zaostaje samo
za 10 minuta za svetskim rekordom

u muškoj kategoriji,

Paula Redklif je u suštini nepobediva.

To su ljudi sa kojima se ona takmiči.

Čuje se pucanj koji označava početak trke,
a ona ne samo da je autsajder,

ona je čak i ispod nivoa
autsajdera u toj trci.

Ali se autsajder poprilično
dobro drži u trci.

I nakon 35 km u trci od 42 km,

Derartu Tulu se nalazi

u vodećoj grupi.

Ovo je momenat kada se
nešto zaista čudno dešava.

Paula Redklif, jedina osoba koja bi

zasigurno mogla da preuzmne
ogromnu nagradu

iz ruku autsajdera Derartu Tutu,

se odjednom hvata za svoju nogu
i počinje da zaostaje.

Mi svi znamo šta da radimo
u ovakvoj situaciji, zar ne?

Udarite je brzo laktom u zube

i krenete šprintom ka završnoj liniji.

Ali Derartu Tulu ne poštuje taj scenario.

Umesto da nastavi sa trkom,

ona zaostaje, i uhvati Paulu Redklif,

govoreći joj: "Hajde.
Hajde sa nama. Možeš ti to."

I na nesreću, Paula Redklif, učini baš to.

Ona dostigne vodeću grupu

i trči ka završnoj liniji.

Ali onda počinje da usporava ponovo.

I po drugi put joj Derartu Tulu
dolazi u pomoć i pokušava da je pokrene.

I u tom trenutku Paula Redklif reče:

"Ja sam završila. Trči."

To je zaista fantastična priča
i mi svi znamo kako se završava.

Ona gubi svoj ček,

ali se vraća kući
sa nečim većim i značajnijim.

Ali Derartu Tulu opet menja scenario.

Umesto da izgubi tu trku,
ona prestiže vodeću grupu i pobeđuje,

osvaja maraton u Njujorku.

i vraća se kući sa ogromnim čekom.

Ovo je priča
od koje vam je toplo oko srca,

ali ukoliko je analizirate
malo detaljnije,

ne možete a da se ne zapitate
šta se zaista u svemu tome dešava.

Ukoliko uočite dva odstupanja
od pravila u jednom biću,

to nije slučajnost.

Ukoliko imate osobu koja ima
razvijeniji takmičarski duh,

ali je pri tome i saosećajnija od svih
ostalih u trci, to nije slučajnost.

Ukoliko ja vidim stvorenje sa plovnim
kožicama na nogama i škrgama,

siguran sam da je adaptirano
na vodene uslove.

A kada vidim osobu takvog srca,
znam da postoji neka veza u svemu tome.

I odgovor na taj fenomen, ja mislim,

se može naći u Bakarnom kanjonu Meksika,

gde živi pleme, povučeno pleme,

koje se zove Tarahumara Indijanci.

Postoje tri vanredne
karakteristike ovog plemena.

Prvo,

oni žive u nepromenjenim uslovima života

već poslednjih 400 godina.

Kada su osvajači došli u Severnu Ameriku,
imali ste dva izbora:

vi se ili borite ili se povlačite.

Maje i Asteci su izabrali da se bore

i to je razlog što danas
nema puno Maja i Asteka.

Tarahumara pleme
je imalo drugačiju strategiju.

Oni su se povukli i sakrili

u lavirintu kanjona sličnom

paukovoj mreži

koje zovemo Bakarni kanjon,

i oni su ostali tamo od 1600-tih godina -

živeći nepromenjenim stilom života.

Druga vanredna karakteristika
Tarahumara plemena

je da oni u dubokoj starosti -
kada imaju 70 do 80 godina -

ne da trče maratone,

oni trče mega-maratone.

Oni ne trče maratone od 42km,

već 160, 240 km u jednom cugu,

i to čak bez ikakvih povreda,
ikavih problema.

Poslednja vanredna
karakteristika Tarahumara

tiče se svih stvari o kojima
ćemo mi pričati danas,

svih rešenja do kojih
mi pokušavamo da dođemo

koristeći tehnologiju i naš mozak -

bolesti kao što su bolesti srca,
problem holesterola i rak

kao i problem kriminala, ratovanja,
nasilja i kliničke depresije -

to su fenomeni o kojima Tarahumara
pleme nema nikakve predstave.

Oni su oslobođeni od

svih ovih bolesti modernog doba.

Pa, gde je veza u svemu tome?

Napomenuo bih ponovo,
mi pričamo ovde o izuzecima.

Mora postojati uzročno-posledična veza.

Čitavi timovi naučnika

na Harvardu i Univerzitetu u Juti

korsite sve svoje ćelije mozga
kako bi upravo shvatili

ono što Tarahumara pleme zna oduvek.

Oni pokušavaju da reše iste tajne.

I ponovo, to je tajna
u okviru druge tajne -

i verovatno je razumevanje
Derartu Tulu i Tarahumara

sakriveno u tri druge tajne, a to su:

Tri pitanja - i ukoliko imate
odgovor na njih,

dođite i progovorite
ispred ovog mikrofona,

jer niko drugi ne zna odgovore.

I ukoliko znate odgvore, onda ste
pametniji od svih ljudi na ovoj planeti.

Tajna broj jedan:

veličina mozga ljudi se drastično
povećala pre dva miliona godina.

Australopitekus je imao
mali mozak veličine graška.

Ljudi se odjednom pojave -
Homo erektus -

i ima glavu veličine dinje.

Da biste imali mozak te veličine,

morate imati izvor kondezovane energije.

Drugim rečima, naši davni
preci su jeli mrtve životinje -

to je činjenica i tu nema argumenata.

Jedini problem je u tome,

što se prvo hladno oružje
pojavilo pre oko 200.000 godina.

Tako da smo mi nekako ubijali životinje

u periodu od skoro 2 miliona
godina bez ikakvog oružja.

A pri tome mi nismo koristili svoju snagu

jer smo mi najveći slabići u džungli.

Sve druge životinje su snažnije od nas.

Imaju kljove, kandže,
veoma su agilne i brze.

Mi mislimo da je Usajn Bolt brz.
Usajn Bolt bi izgubio trku sa vevericom.

Mi nismo brzi.

To bi bile Olimpijske igre:
ubacite na stazu vevericu.

Ko god uhvati vevericu,
dobija zlatnu medalju.

Tako da mi nemamo oružje,
snagu, kljove, kandže.

Kako smo onda ubijali sve te životinje?
To je tajna broj jedan.

Tajna broj dva:

Žene se takmiče na Olimpijadama
već dugo vremena,

ali izvandredna osobina sprinterki

jeste da su one jako loše, očajne su.

Ne postoji brza žena na ovoj planeti

i nikada nije postojala.

Ženski rekord na 2.5 km je 4.15.

Mogao bih da bacim kamen
i pogodim bilo kog dečaka

u srednjoj školi koji bi mogao
da istrči brže od 4.15.

Iz nekog razloga vi ste
zaista prosto veoma spore.

(Smeh)

Ali ako pričamo o maratonskim
trkama koje smo baš spomenuli -

vama je dozvoljeno da trčite
maratone u poslednjih 20 godina.

Jer, pre 80-tih,

medicinari su mislili da bi se -
ukoliko bi žena pokušala da trči 42 km -

da li neko zna
šta bi se desilo u tom slučaju?

Zašto vam je bilo zabranjeno
da trčite marotone pre 80-ih?

Neko iz publike: Raspala bi se materica.

Kristofer Mekdugal:
Njena materica bi se raspala.

Da. Vaši reproduktivni
organi bi se raspali.

Materica bi ispala,
bukvalno ispala iz tela.

Sada, ja sam bio na mnogo maratona

i još uvek nisam to video.

(Smeh)

Tako da je ženama tek 20 godina
dozvoljeno da trče maratone.

U toku tog kratkog perioda učenja,

vi ste napredovle od povređenih organa

do toga da zaostajete za samo 10 minuta

za muškim svetskim rekordom.

A ukoliko razmotrite trke duže od 42 km,

distance za koje nam je medicina isto tako
govorila da bi bile fatalne za ljude -

sećate se da je Feidipides
umro kada je istrčao 42 km -

trke od 80 i 160 km,

iznenada pričamo o drugačijoj igri.

Ako razmatrate trkače kao što su

Ana Trason, ili Niki Kimbal
ili Džen Šelton,

u trci sa bilo kim na ovome svetu
dužine 80 ili 160km

bacanjem novčića možete
da odredite ko će pobediti.

Daću vam primer.

Pre nekoliko godina,
Emili Ber se registrovala za trku

zvanu "Hardrock 100",

a to vam govori sve
što treba da znate o trci.

I imate 48 sati da završite trku.

E pa, Emili Ber -
jedna od 500 učesnika trke -

je završila na osmom mestu,
među 10 najboljih,

iako se zaustavila
na svim pomoćnim puntovima

da nadoji svoju bebu u toku trke -

i opet je pobedila 492 učesnika.

Poslednja misterija:
zašto su žene snažnije

na dužim relacijama?

Treća tajna je sledeća:

Na Univerzitetu u Juti su počeli
da analiziraju završno vreme

ljudi koji trče maratone.

Pronašli su da,

ukoliko počnete da trčite
maraton u 19. godini,

bićete sve brži i brži, godinu za godinom,

dok ne dosegnete maksimum u 27. godini.

I onda nakon toga, podležete

posledicama starenja.

Postajete sporiji i sporiji,

dok ponovo ne dođete do brzine
kojom ste trčali kada ste imali 19 godina.

Treba vam dakle 7-8 godina
da dosegnete svoj maksimum,

i onda postepeno postajete sporiji,

dok ne dođete do polazne tačke.

Možda mislite kako je potrebno 8 godina
da biste se vratili na početnu brzinu,

možda 10 godina - ali ne,
potrebno je 45 godina.

60-godišnjaci, i muškarci i žene

trče istom brzinom
kojom su trčali sa 19 godina.

Ja vas sada izazivam da se setite
bilo koje druge fizičke aktivnosti -

i samo nemojte reći golf -
nešto što je zaista teško -

gde stariji ljudi pokazuju
iste sposobnosti

kao kada su bili tinejdžeri.

Tako da postoje ove tri misterije.

Da li postoji deo ove zagonetke

koji bi ujedinio sve ove fenomene?

Morate biti jako obazrivi svaki put

kada neko pokuša, analizirajući
praistorijisko vreme,

da vam da generlani odgovor,

s obzirom da govorimo o praistoriji,

možete reći šta god poželite
i to vam može proći.

Ali predstavljam vam sledeće:

ukoliko u centar ove zagonentne
slagalice postavite jedan fenomen,

odjednom se formira koherentna slika.

Ukoliko se pitate zašto se
Tarahumara pleme ne bori

i ne umire od srčanih oboljenja,

zašto jadna žena iz Etiopije
po imenu Derartu Tulu

može biti najsaosećajnija,
a opet i najkompetitivnija osoba,

i kako smo mi nekako bili sposobni

da nađemo hranu bez oružja,

možda je sve to usled toga što su ljudi,

bez obzira na to koliko mi želimo

da mislimo o nama
kao gospodarima univerzuma,

u principu evoluirali kao ništa više nego

horda lovačkih pasa.

Možda smo evoluirali

kao horda životinja-lovaca.

Jer jedina prednost
koju imamo u divljini -

ponovo, nisu naše kandže
i kljove ili naša brzina -

jeste ta što se mi veoma,
veoma dobro znojimo.

Stvarno nam dobro polazi za rukom
da se oznojimo i osećamo.

Mi možemo veoma dobro da se znojimo,

bolje od bilo kojeg
drugog sisara na Zemlji.

Ali prednost

ove male društvene nezgode

je u tome da kada dođe do trčanja

po velikoj vrućini i na velikim daljinama,

mi smo neprevaziđeni, najboji na planeti.

Ukoliko posmatrate
konja u toku toplog dana,

taj konj nakon 8-9 km ima sledeći izbor.

Konj će ili da diše ili da se rashladi,

ali ne radi obe radnje-- ne može.

Da li smo mi evoluirali
kao lovačko krdo životinja?

Da li je naša jedina
prirodna prednost u svetu ta

što smo mogli da se organizujemo u grupu,

i krenemo poljanama savane u Africi,
izaberemo antilopu

i krenemo kao čopor za tom živortinjom
koju trčanjem iscrpimo do smrti?

To je sve što smo mogli da uradimo,

mogli smo da trčimo veoma dugo po vrućini.

Pa ukoliko je ovo tačno, još nekoliko
stvari mora biti tačno takođe.

Da bismo bili deo jednog lovačkog čopora,
ključna stvar je reč čopor.

Ukoliko sami izađete u polje
i pokušate da uhvatite antilopu,

garantujem da biste našli
dva leša tamo u savani.

Neophodan je čopor
koji zajedno funkcioniše.

Neophodni su ljudi od 64, 65 godina

koji su radili to već dugo godina

jer znaju koju antilopu
treba izabrati kao plen.

Čopor se rasturi i onda se ponovo ujedini.

Ovi stučnjaci u lovu
moraju biti deo čopora.

Ne mogu zaostajati 16 kilometara.

Neophodno je da u čoporu
budu i žene i adolescenti

jer postoje dva perioda u životu
kada su životinjske belančevine neophodne

za vaš organizam, kada dojite dete
i kada ste u razvoju.

Ukoliko antilopa leži mrtva
na nekom mestu, nema nikakvog smisla

da ljudi koji bi trebalo da je pojedu
budu udaljeni 80 km od tog mesta.

Oni moraju biti deo čopora.

Deo horde moraju biti i 27-godišnjaci
u vrhu svoje snage

koji su spremni da obore plen,

i neophodno je da tu budu i tinejdžeri

koji uče ceo taj prces odjednom.

Čopor ostaje zajedno.

Još jedna karaktersitika tog čopora:

ne može da bude baš
materijalno orijentisan.

Ne možete da vučete
nebitne stvari sa sobom

dok pokušavate da uhvatite antilopu.

Ne možete biti neraspoloženi čopor.
Ne možete biti puni primedbi.

Na primer: "Hej, ne mogu
da jurim antilopu tog tipa.

Ljut sam na njega. Neka ide sam
da juri svoju antilopu."

Neophodno je da grupacija ljudi bude
u stanju da zaboravi na svoj ego,

i da bude ko-operativna i sarađuje.

Kada to sve uzmete u obzir,
drugim rečima, dođete

do kulture koja je neverovatno slična

Tarahumarama -

a ovo pleme je ostalo nepromenjeno

od kamenog doba.

Veoma je ubedljiv argument

da možda Tarahumare rade upravo ono

što smo svi mi radili u periodu
od dva miliona godina.

Ali mi smo ti koji su u ovom
modernom dobu krenuli stranputicom.

Znate, mi doživljavamo trčanje
kao nepoznatu, stranu stvar,

kao kaznu koju treba da odradite
jer ste jeli picu prethodne večeri.

Ali možda je nešto drugo u pitanju.

Možda smo baš mi ti koji su oduzeli sebi
tu prirodnu nadarenost koju smo imali

i upropastili je.

Kako smo je upropastili?
Pa, kako upropastimo bilo šta?

Mi pokušamo da zaradimo na tome.

Mi pokušamo da upakujemo nešto,
da učinimo nešto boljim,

i prodamo to ljudima.

Desilo se da smo počeli da proizvodimo

te lepe, upakovane stvari,

koje nam pomažu pri trčanju,
a zovemo ih patikama za trčanje.

Ja sam lično protivnik patika za trčanje

jer sam kupio milion različitih
i non-stop sam se povređivao.

A mislim da - ukoliko iko ovde trči -

upravo sam razgovarao sa Kerol;

pričali smo 2 minuta iza kulisa,

i onda je ona počela da priča
o oboljenju otoka stopala.

Ukoliko razgovarate sa čovekom koji trči,
garantujem vam da ćete nakon 30 sekundi,

razgovarati o povredama.

Pa ukoliko je ljudska vrsta evoluirala
kao trkačka vrsta,

ako je to naša jedina prirodna prednost,

zašto smo toliko loši u tome?

Zašto se non-stop povređujemo?

Interesantna stvar u vezi sa trčanjem
i povredama pri trčanju

je da je to novina našeg vremena.

Ukoliko čitate
narodna predanja i mitologiju,

bilo koje vrste mitova, bilo koje bajke,

trčanje je uvek povezano sa

slobodom, vitalnošću,
mladošću i večnim elanom.

Tek je u našem vremenu

trčanje postalo povezano
sa strahom i bolom.

Džeronimo je govorio

"Moji jedini prijatelji su moje noge.
Ja jedino verujem svojim nogama."

Usled toga što je trialton Apača

podrazumevao da trčite
80 km kroz pustinju,

upustite se u borbu jedan na jedan,
ukradete konje

i vratite se kući sa plenom.

Džeronimo nikada nije rekao:
"Ah, da ti kažem,

moja peta - moram da odmorim ove nedelje."

ili: "Moram unakrsno da vežbam.

Nisam bio na jogi. Nisam spreman."

Ljudi trče i trče sve vreme.

Mi smo ovde danas.
Imamo našu digitalnu tehnologiju.

Sva naša nauka potiče iz proste činjenice

da su naši preci bili sposobni

da urade nešto neverovatno svakog dana,

a to je da se oslanjaju
na svoja bosa stopala i noge

i trče velike razdaljine.

Pa kako onda da se ponovo vratimo tome?

Pa, ja bih vam prvo predložio

da se otarasite svih pakovanja,
prodaje i reklame.

Otarasite se smrdljivih patika za trčanje.

Prestanite da se fokusirate
na gradske maratone,

na kojima ste loši
ukoliko ih istrčite za 4 sata.

Ali ako je vaše vreme 3.59.59
onda ste odlični

jer ste se kvalifikovali za drugu trku.

Trebalo bi da se vratimo
osećaju igranja i zabave

i, ja bih rekao, golotinje

što je učinilo Tarahumare

jednim od najzdravijih
i najspokojnijih kultura današnjice.

Pa u čemu je tu dobrobit? U čemu je stvar?

Kako biste sagoreli sladoled "Hagen-Das"
koji koji ste pojeli prethodne noći?

Možda postoje tu takođe
i druge povlastice.

Da ne bih postao
previše ekstreman u ovoj priči,

zamislite svet

gde bi svi ljudi mogli da išetaju napolje

i krenu da se bave vežbanjem

koje će ih učiniti opuštenijim,
spokojnijim,

zdravijim,

koje bi se otarasio stresa -

kada se ne biste više vraćali
u svoju kancelariju kao razuzdani manijak,

kada se ne biste više vraćali kući
sa tim stresom na svojim leđima.

Možda postoji nešto između
onoga što smo mi danas

i onoga što su Tarahumare uvek bili.

Ne kažem vam sada hajde
da se vratimo u Bakarni kanjon

i hajde da živimo na običnom
i indijskom kukuruzu,

a to je omiljena ishrana Tarahumara,

ali možda postoji nešto između.

I ukoliko pronađemo šta je to,

to je možda i vredno Nobelove nagrade.

Jer ukoliko neko može da pronađe način

da povrati našu prirodnu sposobnost

u kojoj smo mi svi uživali
od našeg postanka,

u kojoj smo svi uživali
do '70-ih ili tako nešto,

društvene i fizičke dobrobiti,

kao i političke i mentalne,

bi mogle biti neverovatne.

Ono što uočavam danas
je podkultura koja uzima maha -

bosonogog trčanja,
ljudi koji su se otarasili svojih patika.

I ono što su oni otkrili bez izuzetka

je da ukoliko se otarasite patika,
otarasite se i stresa,

otarasite se povreda i bolesti.

I otkrijete nešto što

Tarahumare znaju već jako dugo vremena,

da je to i jako zabavno.

Ja sam to i lično doživeo.

Ja sam podlezao povredama
celog svog života,

i onda sam se u svojim ranim 40-im

otarasio patika i svih ostalih
pomagala za trčanje.

Nadajmo se da je to nešto
od čega svi možemo imati koristi.

Poštujem što ste saslušali moju priču.
Hvala vam puno.

(Aplauz)