Nova politička priča koja bi mogla sve da promeni

Da bismo se izbavili iz nereda u kome se nalazimo, potrebna nam je nova priča koja objašnjava sadašnjost i pokazuje put u budućnost, kaže autor Džordž Monbio. Oslanjajući se na nalaze iz psihologije, neuronauka i evolucione biologije, on nudi novu viziju društva izgrađenog na našem suštinskom kapacitetu za altruizam i saradnju. Ovaj zarazno optimistični govor nateraće vas da preispitate mogućnosti za našu zajedničku budućnost.

Osećate li se zarobljeno

u propalom ekonomskom modelu?

U modelu koji uništava živi svet

i ugrožava živote naših potomaka?

U modelu koji isključuje milijarde ljudi

dok šačicu ljudi pretvara
u nezamislive bogataše?

Koji nas svrstava u pobednike i gubitnike,

a potom krivi gubitnike
za njihovu nesreću?

Dobro došli u neoliberalizam,

zombi doktrinu
koja izgleda nikako da umre,

koliko god da je sveobuhvatno osporena.

Možda ste pretpostavili
da će finansijska kriza 2008. godine

dovesti do kolapsa neoliberalizma.

Naposletku, razotkrila je
njegove glavne osobine,

koje su deregulisale
poslovanja i finansije,

rušile javne zaštite,

ubacivale ljude u ekstremno
međusobno takmičenje,

kao, pa, malčice falične.

Intelektualno se jeste srušio.

Ali i dalje dominira našim životima.

Zašto?

Pa, verujem da je odgovor
da još uvek nismo stvorili

novu priču kojom bismo ga zamenili.

Priče predstavljaju način
po kome se rukovodimo u svetu.

Omogućuju nam da protumačimo
njegove složene i oprečne signale.

Kada želimo da nečemu pridamo smisao,

smisao koji tražimo nije naučni smisao,

već doslednost priče.

Da li ono što čujemo odražava način

na koji očekujemo
da se ponašaju ljudi i ceo svet?

Da li se sve to uklapa?

Da li se tu napreduje

kako priča treba da napreduje?

Mi smo bića vezana za priču,

i niz činjenica i brojki,
koliko god da su bitne -

a, znate, ja sam empiričar,
verujem u činjenice i brojke -

ali te činjenice i brojke nemaju moć
da potisnu ubedljivu priču.

Jedino što može da zameni priču

je priča.

Ne možete oduzeti nekome priču

a da mu ne pružite novu.

Nismo mi navikli samo na priče uopšteno,

već na posebne strukture narativa.

Postoji nekoliko osnovnih zapleta
koje koristimo iznova i iznova,

a u politici postoji jedan osnovni zaplet

koji se ispostavio kao izuzetno moćan,

i to nazivam „pričom o obnovi“.

Ide ovako.

Rasulo pogodi zemlju,

uzrokovano snažnim i zlim silama

koje rade protiv interesa čovečanstva.

Ali heroj će se pobuniti
protiv ovog rasula,

boriti se protiv tih moćnih sila,

svrgnuti ih uprkos svim izgledima

i vratiti sklad u zemlju.

Čuli ste već tu priču.

To je biblijska priča.

To je priča „Harija Potera“.

To je priča „Gospodara prstenova“.

To je priča „Narnije“.

Ali to je takođe priča

koja je pratila skoro svaku političku
i religijsku transformaciju

milenijumima unazad.

U stvari, možemo čak reći

da se bez moćne nove priče o obnovi

politička i verska transformacija

možda ne može ni dogoditi.

Toliko je važna.

Nakon što je ekonomija „lese fer“
pokrenula Veliku depresiju,

Džon Mejnard Kejns je seo
da napiše novu ekonomiju,

i to tako što je ispričao priču o obnovi

koja je išla ovako nekako.

Rasulo pogodi zemlju!

(Smeh)

Uzrokovano snažnim
i zloglasnim silama ekonomske elite

koje su zaplenile svetsko bogatstvo.

Ali heroj ove priče,

pomagačka država, uz podršku ljudi
iz radničke i srednje klase,

suprotstaviće se tom neredu,

boriće se protiv tih moćih sila
preraspodelom bogatstva,

i trošenjem javnog novca na javna dobra

stvoriće prihod i poslove,

čime će vratiti sklad u zemlju.

Kao i sve dobre priče o obnovi,

i ova je odjeknula
širom političkog spektra.

Demokrate i republikanci,
radnici i konzervativci,

levica i desnica - svi su postali,
uopšteno, kejnzijanci.

Potom, kada je kejnzijanizam
upao u probleme

1970-ih,

neoliberali, ljudi poput
Fridriha Hajeka i Miltona Fridmana,

istupili su sa novom pričom o obnovi,

a ona je išla ovako nekako.

Nikada nećete pogoditi šta sledi.

(Smeh)

Rasulo pogodi zemlju!

Uzrokovano snažnim i zlim silama

nadmoćne države

čije kolektivističke tendencije
ruše slobodu, individualizam

i mogućnosti.

Ali heroj ove priče, preduzetnik,

boriće se protiv ovih moćnih sila,

preokrenuti stanje

i kroz stvaranje bogatstva i mogućnosti

vratiti sklad u zemlju.

I ta priča je odjeknula
širom političkog spektra.

Republikanci i demokrati,
konzervativci i radnici,

svi su postali,
široko gledano, neoliberali.

Suprotstavljene priče

sa istovetnom strukturom narativa.

Zatim se, 2008. godine,

neoliberalna priča raspala,

a njeni protivnici su istupili...

ni sa čim.

Nije bilo nove priče o obnovi!

Najbolje što su imali da ponude
bio je razblaženi neoliberalizam

ili podgrejani kejnzijanizam.

I zato smo u škripcu.

Bez te nove priče,

zaglavljeni smo u staroj propaloj priči

koja nastavlja da propada.

Očajanje je stanje u koje upadamo

kada nas mašta izneveri.

Kada nemamo priču
koja objašnjava sadašnjost

i opisuje budućnost,

nada nestaje.

Politički neuspeh je u osnovi

neuspeh zamišljanja.

Bez priče o obnovi

koja nam može reći kuda treba da idemo,

ništa se neće menjati,

ali sa takvom pričom o obnovi,

skoro sve se može promeniti.

Priča koju moramo da ispričamo

je priča koja će se dopasti
što je moguće većem broju ljudi,

tako da prevazilazi političke podele.

Trebalo bi da se poklopi
sa dubokim potrebama i željama.

Trebalo bi da bude
jednostavna i razumljiva,

i da bude utemeljena u stvarnosti.

Sada, priznajem da sve to zvuči
kao pomalo težak zadatak.

Ali smatram da u zapadnim zemljama

postoji takva priča

koja čeka da se ispriča.

Tokom proteklih nekoliko godina,

došlo je do fascinantne
konvergencije nalaza

u nekoliko različitih nauka,

u psihologiji, antropologiji,
neuronaukama i evolucionoj biologiji,

i svi nam oni govore
nešto prilično zapanjujuće:

da ljudska bića imaju
ogroman kapacitet za altruizam.

Naravno, svi mi imamo
malo sebičnosti i pohlepe u sebi,

ali kod većine ljudi
to nisu dominantne vrednosti.

Takođe se ispostavilo
da smo vrhunski saradnici.

Preživeli smo afričke savane

uprkos tome što smo bili slabiji i sporiji
od naših predatora i većine našeg plena,

neverovatnom sposobnošću da delujemo
u cilju međusobnog pružanja pomoći,

i taj poriv za saradnjom
utisnut je u naš um

kroz prirodnu selekciju.

Ovo su glavne, ključne činjenice
o ljudskom rodu:

naš neverovatni altruizam i saradnja.

Ali nešto je baš krenulo po zlu.

Rasulo pogodi zemlju.

(Smeh)

Našoj dobroj prirodi
suprotstavilo se nekoliko sila,

ali mislim da je najsnažnija sila
dominantni politički narativ

našeg vremena,

a koji nam govori da svi treba da živimo
u ekstremnom individualizmu

i međusobnom nadmetanju.

On nas tera da se borimo
jedni protiv drugih,

da se plašimo i ne verujemo jedni drugima.

On razbija društvo na sitne delove.

Ono slabi socijalne veze
zbog kojih vredi živeti.

I u tom vakuumu

razvijaju se te nasilne,
netolerantne sile.

Mi smo društvo altruista,

ali nama vladaju psihopate.

(Aplauz)

Ali ne mora biti tako.

Zaista ne mora,

zato što imamo neverovatnu sposobnost
zajedništva i pripadnosti,

i pobuđivanjem tog kapaciteta

možemo da oporavimo te neverovatne
komponente naše ljudskosti:

naš altruizam i saradnju.

Tamo gde postoji rasparčavanje,
možemo izgraditi uspešan građanski život

sa bogatom kulturom učestvovanja.

Na mestu na kome smo slomljeni
između tržišta i države,

možemo da izgradimo ekonomiju
koja poštuje i ljude i planetu.

I možemo stvoriti tu ekonomiju
oko velike zanemarene oblasti,

zajedničkog vlasništva.

Zajedničko vlasništvo
nije ni tržište ni država,

nije kapitalizam niti komunizam,

već se sastoji od tri glavna elementa:

određenog resursa,

određene zajednice
koja upravlja tim resursem,

i pravila i dogovora koje zajednica
stvara da bi njime upravljala.

Pomislite na zajednice širokog opsega,
energetske zadruge u zajednici

ili zajedničko zemljište
za uzgajanje voća i povrća

koje u Britaniji zovemo
dodeljenim parcelama.

Zajedničko vlasništvo se ne može prodati,
ne može se pokloniti,

a njegove dobiti se podjednako dele
među članovima zajednice.

Tamo gde smo ignorisani i iskorišćavani,

možemo oživeti našu politiku.

Možemo oporaviti demokratiju
od ljudi koji su je zarobili.

Možemo koristiti
nova pravila i metode izbora

da bismo se postarali da finansijska moć
nikad više ne nadjača demokratsku moć.

(Aplauz)

Reprezentativnu demokratiju treba ublažiti
participativnom demokratijom

tako da možemo da pročistimo
svoje političke izbore,

a te izbore treba što je više moguće
sprovoditi na lokalnom nivou.

Ako se o nečemu može odlučiti lokalno,

to ne treba određivati
na nacionalnom nivou.

Sve ovo nazivam politikom pripadnosti.

Mislim da ovo ima potencijal da privuče

prilično širok opseg ljudi,

a razlog tome je što u vrlo malo vrednosti

koje dele levica i desnica

spadaju pripadanje i zajednica.

Možda pod njima podrazumevamo
donekle drugačije stvari,

ali makar počinjemo
nekim zajedničkim jezikom.

Zapravo, veliki deo politike
možete videti kao traženje pripadnosti.

Čak i fašisti teže ka zajednici,

doduše, zastrašujuće homogenoj zajednici

u kojoj svi izgledaju isto,
nose iste uniforme

i pevaju iste slogane.

Moramo stvoriti zajednicu
zasnovanu na mrežama premošćivanja,

ne na mrežama povezivanja.

Mreža koja povezuje
okuplja ljude iz homogene grupe,

dok mreža koja premošćava
okuplja ljude iz različitih grupa.

Moje uverenje je da, ako stvorimo

dovoljno bogate i životne
zajednice koje premošćavaju,

možemo se suprotstaviti potrebi ljudi
da se ukopaju u sigurnost

homogene zajednice koja povezuje,

i da se brane od drugih.

Dakle, ukratko,

naša nova priča bi mogla
da ide ovako nekako.

Rasulo pogodi zemlju!

(Smeh)

Uzrokovano snažnim i zlim silama

ljudi koji kažu da društvo ne postoji,

koji nam govore
da je najveći smisao u životu

da se borimo poput pasa lutalica
oko kante za smeće.

Ali heroji priče, mi,

pobuniće se protiv ovog nereda.

Borićemo se protiv tih opakih sila
izgradnjom bogatih, angažovanih,

inkluzivnih i darežljivih zajednica,

i na taj način

ćemo vratiti sklad u zemlju.

(Aplauz)

Bilo da smatrate
da je ovo prava priča ili ne,

nadam se da se slažete
da nam je neka priča potrebna.

Treba nam nova priča o obnovi

koja će nas izvesti iz haosa u kome smo,

koja nam objašnjava zašto smo u haosu
i koja nam govori kako izaći iz njega.

A ta priča, ako je ispričamo kako treba,

zaraziće umove ljudi
širom političkog spektra.

Naš zadatak je da ispričamo priču
koja osvetljava put ka boljem svetu.

Hvala.

(Aplauz)