Неодољив позив да се нешто предузме по питању климатске промене

У овом острашћеном позиву да се нешто предузме, шестанестогодишња активисткиња за климу, Грета Тунберг, објашњава зашто је у августу 2018. године бојкотовала наставу и организовала штрајк да подигне свест у вези са глобалним загревањем док је протестовала испред Шведског парламента и привукла пажњу светске јавности. „Климатска криза је већ решена. Већ имамо чињенице и решења“, каже Тунбергова. „Све што треба да урадимо је да се тргнемо и променимо.“

Када сам имала око осам година,

први пут сам чула за нешто што се зове
климатска промена или глобално загревање.

Наводно, било је то нешто
што су људи створили нашим начином живота.

Речено ми је да угасим светла
да уштедим енергију

и да рециклирам папир да очувам ресурсе.

Сећам се да сам мислила да је веома чудно

да људи, који су једна
од животињских врста,

могу бити способни
да промене климу планете Земље.

Јер да је то тако
и да се то стварно дешава,

не бисмо причали ни о чему другоме.

Чим бисте укључили ТВ, све би било о томе.

Наслови, радио, новине;

никада не бисте читали
или чули нешто о било чему другоме,

као да је у току светски рат.

Међутим, нико није причао о томе.

Ако је сагоревање фосилних горива
толико лоше да угрожава наш опстанак,

како можемо само да наставимо као раније?

Зашто нема рестрикција?

Зашто то није проглашено противзаконитим?

За мене то није имало смисла.

Било је сувише нестварно.

Када сам имала једанаест година,
разболела сам се.

Пала сам у депресију,

престала да говорим

и да једем.

За два месеца сам изгубила
око десет килограма.

Касније ми је дијагностикован
Аспергеров синдром,

опсесивно-компулзивни поремећај
и селективни мутизам.

У суштини, то значи да говорим
једино када мислим да је то неопходно -

сада је један од тих тренутака.

(Аплауз)

За нас који имамо аутизам,

скоро све је црно или бело.

Нисмо веома добри у лагању

и обично не уживамо да учествујемо
у овој друштвеној игри

која је, изгледа, већини вас толико драга.

(Смех)

На многе начине мислим
да смо ми, аутистични, нормални,

а да је остатак људи прилично чудан,

(Смех)

нарочито када се ради
о кризи самоодрживости,

где свако говори да је климатска
промена претња опстанку

и најважнији проблем,

а ипак само настављају по старом.

Не разумем то,

јер ако емисије морају да престану,

онда морамо зауставити емисије.

Мени је то црно или бело.

Не постоје сива подручја
када је у питању опстанак.

Или ћемо наставити
као цивилизација или нећемо.

Морамо се променити.

Богате државе као Шведска
морају почети да смањују емисије

за макар петнаест посто сваке године.

А то је да бисмо остали
испод циља загревања од два степена.

Ипак, као што је Међународни панел
за климатске промене недавно показао,

ако уместо тога тежимо
ка 1,5 степени целзијуса,

значајно бисмо смањили утицаје на климу.

Међутим, једино можемо претпоставити
шта то значи за смањење емисија.

Помислили бисте да медији
и сваки од наших вођа

не би причали ни о чему другом,

али они то чак никада ни не помињу.

Нити ико икада помиње

гасове стаклене баште
који су већ заробљени у систему.

Нити да загађеност ваздуха
прикрива загревање

тако да, када престанемо
да сагоревамо фосилна горива,

већ имамо додатни ниво загревања

висок можда 0,5 до 1,1 степен целзијуса.

Такође, једва да ико говори о чињеници

да смо усред шестог масовног изумирања

са до двеста врста
које изумиру сваког дана,

да је данас стопа изумирања

између 1 000 и 10 000 пута већа

него што се сматра нормалним.

Једва да ико говори о аспекту једнакости
или климатске правде,

који су јасно назначени
у Париском споразуму,

што је у потпуности неопходно
да би се успело на глобалном нивоу.

То значи да богате државе

морају да смање емисије на нулу
за шест то дванаест година

са данашњом стопом емисије.

А то је зато да би људи
у сиромашнијим земљама

имали прилику да повисе
свој животни стандард

градећи инфраструктуру
коју смо ми већ изградили,

као што су путеви, школе, болнице,

чиста вода за пиће, струја и тако даље.

Јер како можемо очекивати
да се државе као што су Индија и Нигерија

брину о климатској кризи

ако ми који већ све имамо
не бринемо о њој ниједан секунд

или о нашим стварним обавезама
према Париском споразуму?

Стога, зашто не смањујемо своје емисије?

Зашто се оне у ствари још увек повећавају?

Да ли свесно изазивамо масовно изумирање?

Да ли смо зли?

Не, наравно да не.

Људи настављају да раде то што раде

јер велика већина нема појма

о стварним последицама
по наш свакодневни живот

и не знају да је брза промена неопходна.

Сви мислимо да знамо
и сви мислимо да сви знају,

али није тако.

Јер како бисмо могли да знамо?

Да је стварно криза

и да ту кризу изазивају наше емисије,

макар бисте видели неке знаке,

а не само поплављене градове,
десетине хиљада мртвих

и целе народе сведене
на гомиле срушених зграда.

Видели бисте неке рестрикције.

Али не.

Нико не прича о томе.

Нема хитних састанака,
нема наслова, нема најновијих вести.

Нико се не понаша као да је криза.

Чак и већина климатолога
или зелених политичара

наставља да лети широм света,
да једе месо и млечне производе.

Ако поживим до своје стоте године,
бићу жива 2103. године.

Када данас помислите на будућност,
не мислите на период после 2050. године.

До тада, у најбољем случају,
нећу преживети ни пола свог живота.

Шта је следеће?

Године 2078. прославићу свој 75. рођендан.

Ако будем имала децу или унуке,
можда ће тај дан провести са мном.

Можда ће ме питати за вас,

људе који су живели 2018. године.

Можда ће питати зашто нисте ништа урадили

док је још било времена
да се нешто предузме.

Оно што урадимо или не урадимо управо сада
утицаће на мој цео живот

и на животе моје деце и унучади.

Оно што урадимо или не урадимо управо сада

ја и моја генерација
не можемо преокренути у будућности.

Стога, када је школа почела
у августу ове године,

одлучила сам да је доста било.

Села сам на земљу
испед Шведског парламента.

Бојкотовала сам наставу због климе.

Неки људи кажу да бих требало
да будем у школи уместо тога.

Неки људи кажу да бих требало
да учим да постанем климатолог

како бих могла да „решим климатску кризу“.

Али климатска криза је већ решена.

Већ имамо све чињенице и решења.

Све што треба да урадимо
је да се тргнемо и променимо.

А зашто бих учила за будућност
које ускоро неће бити

када нико ништа не ради
да спаси ту будућност?

У чему је сврха учења чињеница
у школском систему

када најважније чињенице

које даје најбоља наука
тог истог школског система

очигледно ништа не значе
нашим политичарима и нашем друштву.

Неки људи кажу да је Шведска
само једна мала држава

и да нема везе шта ми радимо,

али мислим да, ако неколико деце може
да стигне до насловних страна широм света

само зато што нису ишли
у школу неколико недеља,

замислите шта бисмо сви заједно
могли да урадимо када бисмо желели.

(Аплауз)

Сада смо скоро на крају мог говора,

а ту људи обично почињу да причају о нади,

соларним панелима, енергији ветра,
циркуларној економији и тако даље,

али ја нећу то да урадим.

Имали смо тридесет година охрабривања
и продаје позитивних идеја.

Жао ми је, али то не помаже.

Јер да помаже,

емисије би се до сада смањиле.

Нису.

Да, потребна нам је нада,

наравно.

Међутим, ствар која нам је потребнија
више него нада је да се нешто предузме.

Када почнемо нешто
да предузимамо, нада је свугде.

Стога, уместо да тражите наду,

тражите да нешто предузмете.

Тада и само тада, нада ће доћи.

Данас користимо 159 милиона
барела нафте сваки дан.

Не постоји политика која ће то променити.

Не постоје правила
која ће ту нафту задржати у земљи.

Стога не можемо спасити свет
поштујући правила,

јер правила морају да се промене.

Све мора да се промени -

и то мора почети данас.

Хвала.

(Аплауз)