Zašto neki ljudi smatraju vežbanje težim nego drugi

Zašto se neki ljudi bore više od drugih da skinu kilograme? Socijalni psiholog Emili Balsetis prikazuje istraživanje koje je usmereno na jedan od mnogo faktora: vid. U poučnom govoru, ona prikazuje da kada se radi o fizičkoj spremi, neki ljudi bukvalno vide svet drugačije od drugih - i nudi iznenađujuće jednostavno rešenje za prevazilaženje tih razlika.

Vid je najvažnije

i prioritetno čulo koje imamo.

Stalno posmatramo

svet oko nas,

i brzo identifikujemo i nalazimo smisao

u onome što vidimo.

Hajde da započnemo primerom

same te činjenice.

Pokazaću vam fotografiju osobe,

samo na sekundu ili dve,

i želela bih da identifikujete

emociju na njegovom licu.

Spremni?

Evo ga. Pratite svoj instinkt.

Okej. Šta ste videli?

Pa, zapravo smo anketirali

preko 120 osoba,

i rezultati su bili pomešani.

Ljudi se nisu slagali

oko emocije koju su videli
na njegovom licu.

Možda ste videli nelagodnost.

To je bio najćešći odgovor

koji smo dobijali.

Ali ako biste upitali
osobu sa vaše leve strane,

možda bi rekli kajanje ili skepticizam,

a ako biste upitali
osobu sa vaše desne strane,

možda bi rekli nešto potpuno različito,

kao što je nada ili empatija.

Svi ponovo gledamo isto lice.

Možda ćemo videti nešto

potpuno drugačije,

jer je opažanje subjektivno.

Ono što mislimo da vidimo

je zapravo filtrirano

kroz oči našeg uma.

Naravno, ima mnogo drugih primera

kako vidimo svet kroz oči našeg uma.

Izneću vam samo nekoliko.

Oni koji drže dijetu, na primer,

vide jabuke kao veće

nego ljudi koji ne broje kalorije.

Igrači softbola vide loptu kao manju

ako su upravo izašli iz krize,

u poređenju sa ljudima
koji su imali dobar period.

I zapravo, naša politička uverenja takođe

mogu uticati na način
na koji vidimo druge ljude,

uključujući političare.

Moj istraživački tim i ja smo rešili
da ispitamo ovaj problem.

2008. godine, Barak Obama
je bio kandidat za predsednika

po prvi put,

i anketirali smo stotine Amerikanaca

mesec dana pre izbora.

Ono što smo otkrili u ovom istraživanju

jeste da neki ljudi, neki Amerikanci,

smatraju da fotografije poput ovih

najbolje prikazuju kako Obama
u stvari izgleda.

Od tih ljudi, 75 procenata

je glasalo za Obamu na dan izbora.

Drugi ljudi su, pak,
smatrali da ovakve fotografije

najbolje prikazuju kako Obama izgleda.

89 procenata ovih ljudi

glasalo je za Mekejna.

Prikazali smo mnogo fotografija Obame

jednu po jednu,

tako da ljudi nisu shvatili
da je ono što smo menjali

od jedne do druge fotografije

bilo da smo veštački posvetleli

ili potamneli boju njegove kože.

Kako je to moguće?

Kako može biti da kada pogledam osobu,

predmet, ili događaj,

vidim nešto veoma različito

nego što to neko drugi vidi?

Pa, razloga je mnogo,

ali jedan razlog zahteva da razumemo

malo više o tome
kako naše oči funkcionišu.

Naučnici znaju

da količina informacija

koju možemo videti

u bilo kom datom trenutku,

na šta se možemo fokusirati,
je zapravo relativno mala.

Ono što možemo videti
sa velikom oštrinom

i jasnoćom i preciznošću

je ekvivalentno

površini našeg palca

na našoj ispruženoj ruci.

Sve izvan toga je mutno,

iznoseći većinu onoga što se prikazuje

pred našim očima kao dvosmisleno.

Ali moramo da razjasnimo

i nađemo smisao u onom što vidimo

i naš um nam pomaže
da popunimo tu prazninu.

Kao rezultat,
opažanje je subjektivno iskustvo,

i zato na kraju vidimo

kroz oči našeg uma.

Ja sam socijalni psiholog,

i pitanja poput ovih

me stvarno intrigiraju.

Fascinirana sam onim trenucima

kada se ljudi ne slažu.

Zašto bi neko mogao

bukvalno videti čašu kao napola punu,

a neko je bukvalno vidi

kao napola praznu?

Šta je to u vezi s onim
što osoba misli i oseća

što vodi tome da vidi svet

na potpuno drugačiji način?

I da li je to uopšte bitno?

Da bismo počeli
da se bavimo ovim pitanjima,

moj istraživački tim i ja
smo rešili da dublje zaronimo

u problem koji je zadobio

međunarodnu pažnju:

naše zdravlje i fizička spremnost.

Širom sveta,

ljudi se bore
da upravljaju svojom težinom,

i postoji mnoštvo strategija

koje imamo da nam pomognu
u skidanju kilograma.

Na primer,
odredili smo sa najboljim namerama

da vežbamo nakon praznika,

ali zapravo, većina Amerikanaca

otkrije da njihove novogodišnje odluke

budu srušene do Dana zaljubljenih.

Obraćamo se sebi

na vrlo ohrabrujuće načine,

govoreći da je ovo naša godina

kada ćemo se vratiti u formu,

ali to nije dovoljno da nas vrati

na našu idealnu težinu.

Zašto?

Naravno, nema jednostavnog odgovora,

ali jedan od razloga, po meni,

je taj da oči našeg uma

možda rade protiv nas.

Neki ljudi mogu bukvalno videti vežbanje

kao teže,

a neki ljudi mogu bukvalno

videti vežbanje kao lakše.

Dakle, kao prvi korak
u testiranju ovih pitanja,

prikupili smo objektivne mere

fizičkog stanja pojedinaca.

Izmerili smo obim njihovog struka,

u poređenju sa obimom kukova.

Veći odnos struka i kukova

je pokazatelj lošije forme

nego niži odnos struka i kukova.

Nakon prikupljanja ovih mera,

rekli smo našim učesnicima

da će hodati ka liniji cilja

noseći dodatnu težinu

u nekoj vrsti trke.

Ali pre nego što to urade,

zatražili smo od njih
da procene udaljenost

do linije cilja.

Mislili smo da bi
fizičko stanje njihovog tela

moglo izmeniti
način na koji opažaju udaljenost.

I šta smo otkrili?

Pa, odnos struka i kukova

je predvideo opažanje udaljenosti.

Ljudi koji su bili van forme

zaista su videli daljinu do linije cilja

kao značajno veću

nego ljudi koji su bili u boljoj formi.

Stanje tela ljudi

menja kako oni opažaju sredinu.

Ali to takođe može i naš um.

U stvari, naša tela i umovi

rade u tandemu

da bi izmenili kako vidimo svet oko nas.

To nas je navelo da pomislimo
da bi možda ljudi

sa jakom motivacijom

i jakim ciljevima da vežbaju

mogli zapravo videti
liniju cilja kao bližu

nego ljudi koji imaju slabiju motivaciju.

Zato da bismo proverili da li motivacija

utiče na naša opažajna iskustva
na ovaj način,

sproveli smo drugo istraživanje.

Ponovo smo prikupili objektivne mere

fizičke spreme ljudi,

izmerivši njihov obim struka

i obim kukova,

i dali smo im da obave
nekoliko drugih testova fizičke spreme.

Na osnovu povratnih informacija
koje smo im davali,

neki od učesnika su nam rekli

da nisu više motivisani da vežbaju.

Osećali su da su već ostvarili
svoje ciljeve vezane za fizičko zdravlje

i da neće više ništa učiniti.

Ovi ljudi nisu bili motivisani.

Drugi ljudi, pak,
na osnovu povratnih informacija,

rekli su nam
da su visoko motivisani da vežbaju.

Imali su snažan cilj
da stignu do linije cilja.

Ali opet, pre nego što smo ih poslali
da šetaju do linije cilja,

tražili smo da procene udaljenost.

Koliko daleko je bila linija cilja?

I ponovo, kao u prethodnoj studiji,

pronašli smo da je odnos struka i kukova

predvideo opažanje udaljenosti.

Osobe van forme
su videle udaljenost kao veću,

videli su liniju cilja kao udaljeniju,

nego ljudi koji su bili u boljoj formi.

Doduše, bitno je
da se ovo desilo samo

kod ljudi koji nisu bili motivisani

da vežbaju.

Sa druge strane,

ljudi koji su bili visoko motivisani
da vežbaju

videli su udaljenost kao kratku.

Čak i osobe
koje su najviše bile van forme

videle su liniju cilja

jednako bliskom,

ako ne malčice bližom,

nego ljudi koji su bili u boljoj formi.

Naša tela mogu da promene

koliko daleko izgleda ta linija cilja,

ali ljudi koji su se posvetili
izvodljivom cilju

koji mogu ostvariti u bliskoj budućnosti

i koji su verovali da su sposobni

da postignu taj cilj

zapravo su videli vežbanje kao lakše.

To nas je navelo da se zapitamo,

postoji li strategija
koju možemo koristiti

i učiti ljude njome kako bismo pomogli

da izmenimo njihovo opažanje daljine,

pomoći im da vežbanje izgleda lakše?

Okrenuli smo se literaturi nauke o vidu

da bismo otkrili šta da radimo,

i na osnovu onoga što smo pročitali,
osmislili smo strategiju

koju smo nazvali "imaj nagradu u vidu".

Ovo nije slogan

sa postera koji za cilj ima
da nekog inspiriše.

To je stvarna preporuka

kako da posmatrate svoju okolinu.

Ljudima koje smo naučili ovom strategijom,

rekli smo da usmere svoju pažnju
na liniju cilja,

da izbegavaju razgledanje unaokolo,

da zamisle da reflektor

obasjava taj cilj,

i da je sve oko njega mutno

i možda teško da se vidi.

Smatrali smo da bi ova strategija

mogla pomoći da vežbanje izgleda lakše.

Uporedili smo ovu grupu

sa polaznom grupom.

Toj grupi smo rekli:

samo razgledajte okolinu

kao što biste inače radili.

Primetićete liniju cilja,

ali mogli biste takođe primetiti

kantu za đubre sa desne strane,

ili ljude i banderu na levoj strani.

Smatrali smo da će ljudi
koji koriste ovu strategiju

videti udaljenost kao veću.

I šta smo otkrili?

Kada smo im zatražili da procene daljinu,

da li je ova strategija bila uspešna

u menjanju
njihovog iskustvenog doživljaja?

Da.

Ljudi koji su imali nagradu u vidu

videli su liniju cilja kao 30 odsto bližu

nego ljudi koji su gledali unaokolo

kao što bi i inače radili.

Pomislili smo da je ovo sjajno.

Bili smo zaista uzbuđeni jer je to značilo

da je ova strategija pomogla

da vežbanje izgleda lakše,

ali veliko pitanje je bilo:

da li bi ta pomoć mogla
da vežbanje učini

zaista boljim?

Da li bi takođe mogla poboljšati
i kvalitet vežbanja?

Sledeće, rekli smo našim učesnicima:

hodaćete ka liniji cilja

noseći dodatnu težinu.

Dodali smo tegove na njihove članke

koji su iznosili do 15 odsto
njihove telesne težine,

Rekli smo im da visoko podižu kolena

i brzo hodaju ka liniji cilja.

Posebno smo osmislili ovu vežbu

da bude umereno teška

ali ne nemoguća,

kao većina vežbi

koje zaista poboljšavaju
našu fizičku spremu.

Dakle, veliko pitanje:

da li je imati u vidu nagradu

i usko fokusiranje na liniju cilja

izmenilo iskustvo vežbanja?

Jeste.

Ljudi koji su imali nagradu u vidu

rekli su nam da im je bilo potrebno

17 posto manje napora

da urade ovu vežbu

nego ljudi koji su
prirodno gledali unaokolo.

To je promenilo
njihovo subjektivno iskustvo vežbanja.

Takođe je izmenilo
objektivnu prirodu njihovog vežbanja.

Ljudi koji su imali nagradu u vidu

zaista su se kretali 23 odsto brže

nego ljudi koji su prirodno
razgledali unaokolo.

Poređenja radi,

porast od 23 odsto

je kao da zamenite
vaš Ševi Sajtejšn iz 1980.

za Ševrolet Korvetu iz 1980. godine.

Toliko smo bili uzbuđeni zbog ovoga,

jer je ovo značilo da je strategija

koja ne košta ništa,

koja je laka za korišćenje,

bez obzira da li su u formi

ili se bore da to postignu,

imala veliki efekat.

Imati nagradu u vidu

je činilo da vežba izgleda i deluje lakše

čak i kada su ljudi radili napornije

jer su se kretali brže.

Sad, znam da je dobro zdravlje više

od malo bržeg hodanja,

ali imati nagradu u vidu

bi mogla biti dodatna strategija

koju možete koristiti
da biste pomogli u podsticanju

zdravog stila života.

Ako još uvek niste uvereni

da svi mi vidimo svet kroz oči našeg uma,

daću vam još jedan poslednji primer.

Evo fotografije prelepe ulice
u Stokholmu, sa dva auta.

Auto pozadi deluje mnogo veće

nego auto koji je ispred.

Međutim, u stvarnosti,

ovi automobili su iste veličine,

ali ih mi ne vidimo tako.

Da li ovo znači da

naše oči prave zbrku

i da je naš mozak u haosu?

Ne, to nipošto ne znači to.

Tako jednostavno naše oči funkcionišu.

Možemo videti svet na drugačiji način,

i ponekad to ne mora biti

u skladu sa stvarnošću,

ali to ne znači
da je neko među nama u pravu,

a da neko greši.

Svi mi vidimo svet kroz oči našeg uma,

ali možemo se naučiti
da ga vidimo drugačije.

Mogu se prisetiti dana

koji su bili užasno loši po mene.

Muka mi je od svega,
mrzovoljna sam, umorna,

i toliko sam loše volje,

i veliki crni oblak

mi visi nad glavom,

i takvim danima,

izgleda da su svi oko mene

takođe nesrećni.

Moj kolega na poslu deluje iznervirano

kada mu zatražim produžavanje roka,

i moj prijatelj deluje frustrirano

kada zakasnim na ručak
jer se sastanak odužio,

i na kraju dana,

moj muž deluje razočarano

jer bih radije u krevet nego u bioskop.

I tim danima, kada mi svi izgledaju

uznemireno i ljuto,

pokušavam da se podsetim da postoje
drugi načini njihovog sagledavanja.

Možda je moj kolega bio zbunjen,

možda je moj prijatelj bio zabrinut,

i možda je moj muž u stvari
saosećao sa mnom.

Dakle svi mi vidimo svet

kroz oči našeg uma,

i nekim danima, može izgledati

da je svet opasno mesto

prepuno izazova
i nepremostivih prepreka,

ali ne mora stalno da izgleda tako.

Možemo se naučiti
da ga vidimo drugačije,

i kada nađemo način da učinimo da svet

izgleda lepše i lakše,

mogao bi zaista takav i postati.

Hvala vam.

(Aplauz)