Osvrt porotnice na smrtnu kaznu

Lindi Lu Ajsonhud je odrasla u gradu u kome je smrtna kazna svakidašnja pojava, deo kulture koji se podrazumeva. Međutim, nakon što je bila porotnica na suđenju za ubistvo, i nakon što je glasala da se krivac osudi na smrt, nešto u njoj se promenilo. U ovom zanimljivom i ličnom govoru, Ajsonhud se osvrće na pitanje koje je sebi postavljala tokom 25 godina od suđenja: da li sam ja ubica?

Četvrtak je,

23. jun 1994. godine.

(Uzdah)

„Pokupite svoje stvari.
Slobodni ste da idete.

Kada vas isprate napolje,
idite direktno u automobil.

Ne razgovarajte sa novinarima.“

Vrti mi se u glavi,

srce mi lupa.

Ne mogu da dođem do daha.

Samo želim napolje.

Kada sam stigla do auta,

bacam sve na zadnje sedište

i prosto se rušim na vozačevo sedište.

„Ne mogu to da uradim.

Ne mogu da idem kući svojoj porodici

koju nisam videla nedelju dana

i da se pretvaram da sam srećna.“

Čak mi ni njihova ljubav i podrška

nisu mogle pomoći
u ovom naročitom trenutku.

Upravo smo osudili čoveka na smrt.

Šta sad?

Prosto da idem kući i perem sudove?

Vidite, u Misisipiju,

smrtna kazna je na neki način
podrazumevani deo naše kulture.

Osnovna logika kaže: ako ubijete nekoga,

dobićete smrtnu kaznu.

Zato, kad je otpočeo proces
izbora porotnika,

upitali su me:

„Da li ćete moći,

ukoliko priloženi dokazi
opravdavaju smrtnu kaznu,

da li ćete moći da donesete,

racionalno i bez ustupanja,

odluku o smrtnoj kazni?“

Moj odgovor je bio zaprepašćeno „da“,

i ja sam odabrana kao porotnik broj dva.

Suđenje je počelo.

Na osnovu priloženih dokaza

i fotografija žrtve,

moja prvobitna reakcija je bila:
„Da, ovaj čovek je čudovište

i zaslužuje smrtnu kaznu.“

Danima sam sedela
i posmatrala njegove ruke,

one koje su posegnule za nožem,

kao i naspram njegove bolećive bele kože,

njegove oči...

Proveo je beskrajne dane u svojoj ćeliji,

bez sunčeve svetlosti,

pa su njegove oči bile crne
kao i kosa i brkovi.

Izgledao je veoma zastrašujuće,

i nije postojala ni najmanja sumnja
u njegovu krivicu.

Međutim, bez obzira na njegovu krivicu,

kako su dani prolazili,

počela sam da gledam na ovo čudovište

kao na ljudsko biće.

Nešto u meni se menjalo
i ja to prosto nisam razumela.

Počela sam da se preispitujem

da li zaista želim da osudim
ovog čoveka na smrtnu kaznu.

Počelo je većanje porotnika

i sudija nam je dao uputstva za porotnike,

a njih je trebalo da koristimo kao oruđe

da dođemo do presude.

Pa, upotreba ovog oruđa
je dovela do samo jedne odluke,

a to je bila smrtna kazna.

Osetila sam se sateranom u ćošak.

Moja glava i srce
su bili u sukobu jedno s drugim,

a od pomisli na smrtnu kaznu

bi mi pozlilo.

Međutim, prateći uputstva sudije,

budući da sam osoba koja poštuje zakon,

predala sam se.

Predala sam se i glasala
u saglasju sa 11 ostalih porotnika.

I eto ga:

naš pokvaren sudski sistem na delu.

Dakle, eto me u svojim kolima

i pitam se:

kako će moj život ikad
da bude isti ponovo?

Moj život su bili deca, posao,
crkva, igre loptom -

prosto prosečan, normalan,
svakodnevni život.

Sad se sve činilo beznačajnim.

Propadala sam kroz ponor.

Bes, anksioznost,

krivica, depresija...

sve se to prosto lepilo za mene.

Znala sam da moj život mora da se nastavi,

pa sam posegla za savetovalištem.

Savetnica mi je dijagnostikovala
posttraumatski stresni poremećaj

i rekla mi je da je najbolji način
da ga prevaziđem

da govorim o traumi.

Međutim, ako bih govorila
ili pokušala da govorim o traumi

van njene kancelarije,

ućutkivali bi me.

Niko nije želeo da sluša o tome.

Bio je obični ubica. Prevaziđi to.

Tada sam odlučila da postanem
tihi borac za opstanak.

Dvanaest godina kasnije, 2006. godine,

saznala sam da je Bobi Vilčer
odustao od svih žalbi

i da se približava dan
njegovog pogubljenja.

To kao da me je udarilo u stomak.

Sva ta zakopana osećanja
su samo počela da se vraćaju.

Kako bih pokušala da nađem mir,
nazvala sam Bobijevog advokata i rekla:

„Mogu li da vidim Bobija
pre nego što ga pogube?“

Vozeći do zatvora
na dan njegovog pogubljenja,

u mom umu,

Bobi je trebalo da bude maničan.

Međutim, na moje iznenađenje,
bio je veoma smiren.

I dva sata smo on i ja sedeli
i razgovarali o životu,

i ja sam stigla da ga pitam da mi oprosti
zbog mog udela u njegovoj smrti.

Njegove reči upućene meni su glasile:

„Ne moraš da se izvinjavaš.

Nisi me ti smestila ovde.

Sam sam to uradio.

Ali ako ćeš da se osećaš bolje,

opraštam ti.“

Na putu do kuće,

zaustavila sam se ispred restorana
i kupila margaritu.

(Smeh)

Mislim da nisu imali dovoljno veliku -

(Smeh)

kako bih pokušala da se smirim.

Zazvonio mi je telefon.

To je bio Bobijev advokat.

Na dva minuta do pogubljenja,

odobrili su mu odlaganje.

Ovo mi je dalo vremena

da uspostavim kontakt sa Bobijem.

I koliko god vam blesavo zvučalo,

postali smo prijatelji.

Tri meseca kasnije,

pogubljen je od strane države Misisipi.

Ovde sam da bih vam ispričala svoju priču

jer prošle su tačno 22 godine

pre nego što sam čak i poželela
da se dovoljno otvorim i pričam o tome,

kada me je prijatelj ohrabrio.

„Hej, možda bi trebalo da razgovaraš
sa drugim porotnicima.

Prošli ste kroz isto iskustvo.“

Iako nesigurna za čim tragam,

bilo mi je potrebno da razgovaram s njima.

Pa sam se zaputila u pohod

i zapravo sam našla većinu njih.

Prvi porotnik kog sam srela

smatrao je da je Bobi
dobio što je zaslužio.

Drugi porotnik -

pa, prosto je žalio
što je trebalo toliko vremena

da se izvrši kazna.

A jedan porotnik, pojma nemam
šta nije bilo u redu s njim,

ali nije se sećao
bilo čega u vezi sa suđenjem.

(Smeh)

Pa,

razmišljam u sebi:

„Isuse, da li je ovo reakcija
koju ću da dobijem od svih?“

Hvala bogu na Alenu.

Alen je bio nežna duša.

I kad sam razgovarala s njim,
bio je istinski potresen

zbog naše odluke.

I ispričao mi je za dan
kada se razorni udarac

ustremio na njega i udario ga.

Slušao je radio

i na radiju su čitali spisak imena
muškaraca koji će da budu pogubljeni

u zatvoru Parčman.

Čuo je Bobijevo ime

i tada je uistinu shvatio šta je uradio.

I rekao je: „Znaš, odgovoran
sam za smrt tog čoveka.“

Eto ga, više od 20 godina kasnije

i Alen se i dalje bavi tim pitanjem.

A nikad nikome nije rekao za to,
čak ni svojoj supruzi.

Takođe mi je rekao

da, ukoliko država Misisipi
želi da zadrži smrtnu kaznu,

onda, hej, moraju da obezbede
savetovalište za porotnike.

Džejn je bila sledeća porotnica
s kojom sam se sastala.

Džejn je sad u potpunosti
protiv smrtne kazne.

A tu je bio Bil.

Bil je rekao kako je imao depresiju
koja ga je razarala nedeljama,

i kada se vratio na posao,

kolege bi mu govorile stvari poput:

„Hej, jesi li ga spržio?“

Njima je to bila tek šala.

Potom je tu bio Džon.

Džon je rekao da ga je
njegova odluka slamala

i opterećivala svakodnevno.

Poslednji porotnik
s kojim sam pričala je bio Ken.

Ken je bio glavni porotnik.

Kada smo seli da razgovaramo,

bilo je očito da je bio duboko pogođen
onim što smo bili u obavezi da uradimo.

Ponovo je proživljavao
dan kada je napustio sudnicu,

vozio se kući,

i kada je krenuo da stavi ključ
u vrata i da ih otključa,

kaže da je bukvalno doživeo slom.

Kaže da je znao da je Bobi kriv,

ali da za odluku koju je doneo

nije znao da li je bila prava odluka.

I kaže da je izvrteo film
iznova i iznova u glavi.

Da li smo ispravno postupili?

Da li smo ispravno postupili?

Da li smo ispravno postupili?

(Uzdah)

Sve te godine,

i ja sam konačno shvatila
da nisam jedini razočarani porotnik.

I razgovarali smo o razmeni iskustava

sa potencijalnim porotnicima

kako bismo im pružili nekakav uvid
u to šta da očekuju

i da im kažemo da ne budu pomirljivi;

da znaju u šta veruju;

da znaju svoje stanovište
i da budu spremni,

jer ne želite da ušetate
jedno jutro kao porotnik

i da na kraju suđenja odete
osećajući se kao ubica.

Sad, kroz ovu oluju u svom životu,
otkrila sam inspiraciju,

a došla je u obliku mojih unuka.

Moja 14-godišnja unuka Medi

je pisala školski esej o smrtnoj kazni

i postavljala mi je pitanja.

Pa, sinulo mi je da je ovo dete odgajano

u istoj kulturi „oko za oko“

kao i ja,

ili sam bila.

Pa sam joj ovako objasnila moje iskustvo:

osudila sam nekoga na smrt

služeći u poroti.

I upitala sam je:

„Da li sam zbog toga ubica?“

Nije mogla da odgovori.

Tada sam shvatila da ova tema
mora da bude otvorena za razgovor.

I pogodite šta se desilo?

Nedavno su me pozvali da govorim

u zajednici abolicionista.

Dok sam bila tamo, dobila sam majicu

sa natpisom: „Zaustavite pogubljenja“.

Kad sam došla kući, moja 16-godišnja
unuka Ana je bila prisutna

i rekla je: „Mogu li
da dobijem tu majicu?“

Pogledala sam u njenog oca -

njen otac je moj sin -

i znala sam da se on i dalje nosi
s ovim pitanjem smrtne kazne.

Pa sam se okrenula,
pogledala u nju i rekla:

„Da li ćeš da je nosiš?“

Okrenula se i pogledala u oca i rekla:

„Tata, znam kako se osećaš,

ali ja ne verujem u smrtnu kaznu.“

Sin me je pogledao,

zavrteo glavom i rekao:

„Hvala, mama.“

I znala sam da se nije radilo
o finom „hvala, mama“.

(Smeh)

Shvatila sam da me je život
naučio nekim lekcijama.

Naučila sam, da nisam
služila u toj poroti,

da bih i dalje bila
istog mentalnog sklopa.

To mi je takođe dalo samopouzdanje

da budem u stanju da gledam
kroz oči mojih unuka,

da su mlađe generacije
u stanju i imaju volje

da se bave ovim teškim
društvenim pitanjima.

A zbog mog iskustva,

moje unuke

su sada spremnije da imaju svoj stav

i da razmišljaju u svoje ime,

umesto da se oslanjaju
na kulturološka ubeđenja.

Dakle:

kao neko ko potiče
iz konzervativne hrišćanske porodice

iz veoma konzervativne države
u Sjedinjenim Državama,

ovde sam da vam kažem

da smrtna kazna ima nove protivnike.

Hvala vam.

(Aplauz)