Da li su tvoja sećanja zaista tvoja? - Danijel L. Šahter

Pogledaj celu lekciju na: https://ed.ted.com/lessons/are-all-of-your-memories-real-daniel-l-schacter

U istraživanju iz 1990-ih, ispitanici su se prisetili da su se kao deca izgubili u tržnom centru. Neki su živopisno opisali to sećanje, ali postojao je jedan problem: niko od ovih ljudi se nije zapravo izgubio u tržnom centru. Oni su proizveli lažna sećanja nakon što su im psiholozi rekli da su se izgubili, a njihovi roditelji to potvrdili. Šta se tu događa? Danijel L. Šahter istražuje mane našeg pamćenja.

Lekciju priredio Danijel L. Šahter, režirao kreativni studio AIM

U istraživanju iz 1990-ih,

ispitanici su se prisetili da su se
kao deca izgubili u tržnom centru.

Neki su vrlo živopisno
opisali to sećanje -

neko se čak setio da je
starac koji ga je spasao

nosio flanelsku košulju.

Međutim, niko od ovih ljudi
se nije zapravo izgubio u tržnom centru.

Oni su stvorili lažna sećanja

kada su im psiholozi koji su vodili
istraživanje rekli da su se izgubili

i da iako se oni ne sećaju tog događaja,

njihovi roditelji su ga potvrdili.

Nisu samo jedan ili dva čoveka
mislili da su se izgubili -

jedna četvrtina ispitanika
mislila je isto.

Ovi rezultati možda zvuče neverovatno,

ali oni zapravo odražavaju
veoma čest fenomen.

Naša sećanja su ponekad nepouzdana.

Iako ne znamo šta tačno uzrokuje ovu manu

sa neurološkog gledišta,

istraživanje je istaklo jedan od
najčešćih načina na koje se naša sećanja

razlikuju od onoga što se zaista desilo.

Istraživanje o tržnom centru pokazuje
kako možemo da povežemo informaciju

dobijenu iz spoljašnjih izvora,

drugih ljudi ili vesti na primer,

sa našim ličnim sećanjima,
bez da to i primetimo.

Ta podložnost je samo jedan od
faktora koji utiču na naše sećanje.

U jednom istraživanju

naučnici su na kratko pokazali
nasumičnu kolekciju fotografija

grupi ispitanika,

uključujući slike univerzitetskog kampusa
kojeg niko od ispitanika nije posetio.

Kada su im pokazali slike
tri nedelje kasnije,

većina ispitanika je rekla
da je verovatno ili definitivno

posetila kampus u prošlosti.

Ispitanici su pripisali informaciju iz
jednog konteksta - sliku koju su videli -

na drugi - sećanje na nešto
što su mislili da su zaista doživeli.

U drugom eksperimentu,
ljudima su pokazali sliku lupe,

a zatim im rekli da zamisle lizalicu.

Ljudi su često zamislili
i lupu i lizalicu zajedno.

Mučili su se da povežu objekte
sa ispravnim kontekstom -

bez obzira da li su ih zapravo videli
ili jednostavno zamislili.

Drugo istraživanje, u kom je psiholog
ispitivao preko 2.000 ljudi

o njihovom stavu po pitanju
legalizacije marihuane,

ističe još jedan od faktora
koji utiče na sećanje.

Ispitanici su odgovarali na pitanja
1973. i 1982. godine.

Oni koji su 1973. izjavili da
podržavaju legalizaciju marihuane,

ali su 1982. promenili mišljenje,

su često govorili da su 1973.
zapravo bili protiv legalizacije -

izjednačavajući nekadašnje
stavove sa sadašnjim.

Naša trenutna mišljenja,
osećanja i iskustva

mogu da utiču na sećanja
ili osećanja u prošlosti.

U jednom istraživanju,

naučnici su dvema grupama
dali pozadinske informacije

o istorijskom ratu i tražili im da procene
verovatnoću pobede obe zaraćene strane.

Svaka grupa dobila je istu informaciju,

sem što je samo jednoj grupi
rečeno ko je zapravo osvojio rat -

druga grupa nije znala stvarni ishod.

U teoriji, odgovori obe grupe
bi trebalo da budu slični,

jer verovatnoća da bilo koja strana pobedi

nije pod uticajem onog
ko je zapravo pobedio -

ako je verovatnoća oluje 20 posto
i do oluje zaista dođe,

ta verovatnoća se ne povećava
retroaktivno do 100 posto.

Međutim, grupa koja je
znala kako se rat završio

izabrala je pobedničku stranu,
naspram grupe koja nije znala.

Sve ove mane pamćenja mogu
da imaju uticaj u stvarnom svetu.

Ako se u ispitivanjima svedoka ili
osumnjičenih koriste sugestivna pitanja,

podložnost može da uzrokuje netačnu
identifikaciju ili nepouzdana priznanja.

Čak i kada se sugestivna
pitanja ne koriste,

pogrešna interpretacija može da
dovede do netačnog svedočenja.

Na sudu,

ako sudija proglasi dokaz
kao neprihvatljiv

i kaže poroti da ga zanemari,
oni to možda neće moći.

U medicinskom okviru, ako pacijent
potraži drugo mišljenje,

a drugi doktor zna za dijagnozu
koju je postavio prvi,

to znanje može da utiče
na njegov zaključak.

Naša sećanja nisu nepokolebljivi
prikazi stvarnosti,

već subjektivna opažanja.

U suštini, ne postoji ništa loše u tome -

problemi se javljaju kada pamćenje
posmatramo kao činjenicu,

umesto da prihvatimo tu osnovnu istinu

o prirodi naših sećanja.