Šta me je sporo čitanje naučilo o pisanju

Sporo čitanje - povlačeći prstom ispod reči, čak i kada je naučena da to ne radi - dovelo je Žaklinu Vudson do života pisanja knjiga u kojima treba uživati. U poetičnom govoru, ona nas poziva da usporimo i da cenimo priče koje nas vode na mesta na koja smo mislili da nikada nećemo ići i koje nas upoznaju sa ljudima za koje nikada nismo mislili da ćemo upoznati. "Nije li u tome poenta - da nađemo način da se na kraju dana ne osećamo kao da smo sami na ovom svetu, da se osećamo kao da smo ga promenili pre nego što sa njega odemo?" pitanje je koje ona postavlja.

Bio jednom jedan džin,

sebični džin, čiji je zadivljujući vrt
bio najlepši u celoj zemlji.

Jedne noći, ovaj džin je došao kući,

zatekao gomilu dece
kako se igraju u njegovom vrtu

i pobesneo.

"Moj vrt je samo moj i ničiji više!"

reče džin.

Potom je sagradio
jedan visoki zid oko njega.

Pisac Oskar Vajld napisao je priču
"Sebični džin" 1888. godine.

Skoro sto godina kasnije, taj džin
je došao u moje detinjstvo u Bruklinu

i nikada nije otišao.

Odrasla sam u religioznoj porodici,

čitajući i Bibliju i Kuran.

Mnogo više sam čitala religiozne knjige,
ali sam i čitala iz zabave,

nego što sam gledala televiziju.

Svakog dana mogli ste pronaći
moju braću, sestre i mene

sklupčane u nekom delu stana kako čitamo.

Nekada nam se to ne bi svidelo

zato što bi letnjih dana
u Njujorku hidrant pukao

i bili bismo izuzetno ljubomorni
kada bismo čuli svoje prijatelje

kako se igraju dole u mlazovima vode.

Njihova neopisiva sreća bi pronašla
svoj put do naših otvorenih prozora.

Međutim, shvatila sam da što bih se više
udubljivala u svoje knjige,

što bih sporije čitala svaku rečenicu,

manje bih čula buku spoljašnjeg sveta.

Za razliku od svoje braće i sestara
koji su pretrčavali kroz knjige,

ja sam čitala polako -

veoma, veoma polako.

Ja sam bila to dete koje je prelazilo
prstom ispod reči,

dok nisam bila odučena od toga

jer mi je rečeno
da velika deca ne koriste prste.

U trećem razredu morali smo da sedimo
sa rukama sklopljenim na stolu,

odvajajući ih samo da okrenemo stranu
i odmah bi ih vraćali u prvobitni položaj.

Učiteljica nije bila stroga.

Bile su to sedamdesete

i njen cilj je bio da nas nauči da čitamo,
ne samo na nivou našeg uzrasta

već na mnogo višem.

Uvek su nas terali da čitamo brže,

ali u tišini svog stana,
daleko od pogleda svoje učiteljice,

ja sam prevlačila prstom ispod reči.

Taj sebični džin mi je ponovo
ispričao svoj priču,

kako se osećao prevarenim
kada su se deca ušunjala u njegov vrt,

kako je sagradio taj visoki zid

koji deca nisu mogla da pređu,

ali je zima došla u njegov vrt

i nikada više nije otišla.

Svakim novim čitanjem
saznala sam nešto novo

o tvrdom kamenju sa puteva na kojima
su deca bila primorana da se igraju

kada su bila izbačena iz vrta,

o nežnosti malog dečaka
koji se pojavio jednog dana,

pa čak i o samom džinu.

Možda on ipak nije bio besan.

Možda je samo želeo da saoseća sa nekim,

da ga neko razume.

"Moj vrt je samo moj i ničiji više."

Mnogo godina kasnije saznala sam
za pisca Džona Gardnera

koji je to nazivao "fantastičnim snom"

ili "snom o fantastici",

i shvatila da sam ja bila u toj knjizi,

provodeći vreme sa likovima
u svetu koji je pisac stvorio

i u koji me je pozvao.

Kao dete sam znala
da u pričama treba uživati,

da priče žele da se polako čitaju

i da je neki pisac proveo mesece,
možda i godine pišući ih,

a moj posao čitaoca,

posebno čitaoca koji je želeo
da jednog dana postane pisac,

je da poštujem tu priču.

Mnogo pre nego što je postojala kablovska,
internet, pa čak i telefoni,

postojali su ljudi koji su delili ideje,
informacije i sećanja kroz priču.

To je jedan od najranijih oblika
tehnologije koja nas povezuje.

Priča da ima nečeg boljeg
niz Nil bila je ta

koja je poslala Egipćane nizvodno,

priča da postoji bolji način
da se očuvaju tela mrtvih

razlog je zbog kojeg su Tutankamonovi
ostaci preživeli do 21. veka.

Pre više od dva miliona godina,

kada su prvi ljudi počeli
da prave oruđe od kamena,

neko mora da je pitao: "Šta ako?"

i neko drugi se setio te priče.

Bez obzira na to da li su je prenosili
putem reči, pokreta, ili crteža,

priča se prenosila, pamtila se:

udari čekićem i saslušaj njegovu priču.

Svet postaje bučniji.

Sa kasetofona smo prešli

na vokmene, pa na prenosive CD plejere,

na ajpode

i došli do toga da možemo slušati
bilo koju pesmu kad god to želimo.

Od četiri televizijska kanala
u mom detinjstvu,

došli smo do, čini se, beskonačnog broja
kanala na kablovskoj i na internetu.

Kako nas tehnologija sve brže i brže
vodi kroz vreme i prostor,

čini se da se priča gubi iz vida.

Mislim, bukvalno da se zanemaruje.

Čak i kada se naš stav
prema pričama menja,

ili se njena forma menja od knjige
u audio formate, Instagram ili Snepčet

moramo se setiti da prevlačimo
prstom ispod reči.

Pamćenje tih priča,
bez obzira na to u kom su obliku

nas je uvek vodilo na mesta
na koja smo mislili da nikada nećemo ići,

upoznalo nas sa ljudima koje nikada
nismo mislili da ćemo upoznati

i pokazalo nam svetove
koje smo možda propustili.

S obzirom na to da tehnologija
napreduje sve brže i brže,

meni prija nešto sporije.

Prevlačenje prstom ispod reči
dovelo me je do života pisanja knjiga

za ljude svih uzrasta,

knjige pisane da bi se čitale polako,

da se u njima uživa.

Moja ljubav prema dubljem
i bližem posmatranju sveta,

prema potpunom prepuštanju
sebe njemu omogućila mi je

da uvidim raznorazne
pripovedne mogućnosti

i pokazala se kao dar,

zato što me je sporo čitanje

naučilo svemu što je trebalo
da znam o pisanju.

Pisanje me je naučilo svemu što je trebalo
da znam o stvaranju svetova

gde bi ljudi mogli da budu
viđeni i saslušani,

gde bi njihova iskustva
mogla da se pretvore u stvarnost

i gde bi moja priča,
koju bi neko pročitao ili čuo,

probudila nešto u njima
što bi nas povezalo,

postalo razgovor.

Nije li u tome poenta -

da nađemo način da se na kraju dana
ne osećamo kao da smo sami na ovom svetu,

da se osećamo kao da smo ga promenili
pre nego što sa njega odemo?

Kamen u čekić, čovek u mumiju,

ideja u priču i sve je to zapamćeno.

Nekada čitamo da bismo razumeli budućnost.

Nekada čitamo da bismo razumeli prošlost.

Čitamo da bismo se izgubili, da zaboravimo
na teška vremena u kojima živimo

i čitamo da bismo se setili onih
koji su bili tu pre nas,

koji su preživeli nešto gore.

Ja pišem iz tih istih razloga.

Pre nego što smo došli u Bruklin,

moja porodica je živela
u Grinvilu, Južnoj Karolini,

u rasno podeljenom kraju
koji se zvao Nikoltaun.

Svi u tom naselju bili smo potomci ljudi

kojima nije bilo dozvoljeno
da uče da čitaju i pišu.

Zamislite to:

opasnost razumevanja
kako slova prave reči,

opasnost od samih reči,

opasnost od pismenih ljudi
i njihovih priča.

Uprkos tome što su nam pretili smrću,

ako bismo se držali jedne priče,

naše priče nisu umrle,

zato što je postojala
još jedna priča ispod te.

Tako su stvari uvek funkcionisale.

Od kada komuniciramo,

postojali su slojevi u pričama,

priče ispod priča i još priča ispod tih.

Ovako je priča preživljavala
i ovako će nastaviti da preživljava.

Kada sam počela da povezujem tačkice

koje povezuju način
na koji sam naučila da pišem

sa načinom na koji sam naučila da čitam

sa gotovo ućutkanim ljudima,

shvatila sam da je moja priča
veća, starija i dublja

nego što ću ja ikada biti

i zbog toga će se ona nastaviti.

Među tim skoro ućutkanim ljudima

bilo je onih koji nikada
nisu naučili da čitaju.

Njihovi potomci,
generacije oslobođene ropstva,

ako su bili dovoljno imućni,

išli su na fakultete,
specijalizacije i dalje od toga.

Neki su se, poput moje bake
i moje braće i sestara,

čini se rodili sa knjigom u rukama,

kao da istorija za njih nije ni postojala.

Neki su, poput moje majke,
skočili na karavan Velike migracije -

ne mislim na pravi karavan -

i pozdravili se sa Jugom.

Međutim, evo priče ispod te priče:

oni koji su otišli i oni koji su ostali

nosili su sa sobom istoriju priče,

znajući duboko u sebi da napisati priču

nije bio jedini način
na koji je mogu sačuvati,

znajući da su mogli
da sednu na svoje terase

ili stepenice nakon dugog dana

i počnu laganu priču svojoj deci.

Znali su da mogu da pevaju svoje priče
na vrućini dok beru pamuk,

ili sakupljaju duvan.

Znali su da mogu da propovedaju
svoje priče i ušiju ih u tkanine,

pretvore najbolnije priče u nešto smešno

i da kroz taj smeh izbace istoriju zemlje

koja je iznova i iznova pokušavala

da ukrade njihova tela,

njihov duh

i njihovu priču.

Tako sam kao dete naučila
da zamišljam nevidljivi prst

koji me je vodio od reči do reči.

od rečenice do rečenice,

od neznanja do shvatanja.

Kako tehnologija nastavlja
da se razvija brzo,

ja nastavljam da čitam polako,

znajući da poštujem rad pisca

i trajnu moć priče.

Čitam polako kako bih smanjila buku

i setila se onih koji su bili tu pre mene,

verovatno prve ljude koji su konačno
naučili da upravljaju vatrom

i zagospodarili svojom novom moći

nad plamenom, svetlošću i vrelinom.

Čitam polako da bih se setila
sebičnog džina,

kako je najzad srušio taj zid

i pustio decu da se slobodno
igraju u njegovom vrtu.

Čitam polako da bih odala
počast svojim precima,

kojima uopšte nije bilo
dozvoljeno da čitaju.

I oni mora da su gospodarili vatrama,

bojažljivo pričajući o svojim snovima,

svojim nadama, svojim budućnostima.

Svaki put kada čitamo,
pišemo ili pričamo priču,

mi ulazimo u njihov krug

i on ostaje neprekinut,

a moć priče živi dalje.

Hvala.

(Aplauz)