Priče iza "Njujorkerovih" naslovnih strana

Upoznajte Fransoa Muli, "Njujorkerovu" umetničku direktorku. U protekle 24 godine je pomagala u odlučivanju šta će da se pojavi na čuvenoj naslovnoj strani časopisa, od crno-crnog prikaza Kula bliznakinja u nedelji nakon 11. 9. do skorašnje obrade, inspirisane Rusijom, maskote kicoša Justasa Tilija. U ovoj vizuelnoj retrospektivi, Muli razmatra to kako jednostavan crtež može da napravi presek bujice prizora koje svakodnevno gledamo i da elegantno uhvati osećanje (i senzibilitet) jednog trenutka u vremenu.

Dakle, pre 24 godine,

"Njujorker" me je zaposlio

kao umetničku direktorku

da bih podmladila

nešto što je do tad postalo
unekoliko uštogljena institucija

i kako bih dovela umetnike

i pokušala da spustim časopis
s njegovog visokog postolja

da bi se bavio svojim vremenom.

I to je bio pravi posao za mene

jer sam oduvek bila opčinjena
time koliko slika može -

jednostavan crtež -

može da napravi presek bujice prizora
koje svakodnevno gledamo.

Kako može da uhvati trenutak,

kako može da kristališe
društveni trend ili složen događaj

kako mnogo reči ne bi moglo -

i da ga svede na njegovu suštinu
i pretvori u karikaturu.

Pa sam otišla u biblioteku

i videla sam prvu naslovnu stranu
koju je nacrtao Ri Irvin 1925 -

kicoša koji posmatra leptira
kroz svoj monokl,

a nazivamo ga Justasom Tilijem.

Shvatila sam
da kako je časopis postajao čuven

po svom opsežnom istraživanju
i dugim reportažama,

usput je izgubio nešto svog humora

jer je Justas Tili sve češće viđen
kao nadmeni kicoš,

ali zapravo, godine 1925,

kada je Ri Irvin prvi put
nacrtao ovu sliku,

namenio ju je bio
humorističnom odeljku časopisa

kako bi zabavio mlade iz tog doba,

a to su bile šiparice iz burnih '20-ih.

A u biblioteci,

pronašla sam slike
koje su zaista hvatale duh vremena

Velike depresije.

A to nam je pokazivalo,
ne samo kako su se ljudi odevali

ili kako su im izgledala auta,

već i šta ih je zasmejavalo,

koje su im bile predrasude.

I zaista ste imali utisak

kakav je bio osećaj živeti '30-ih.

Pa sam sazvala savremene umetnike,

poput prisutnog Adrijana Tomina.

Često pozivam pripovedače -

karikaturiste, pisce dečjih knjiga -

i zadajem im teme, poput,

znate, kakav je osećaj biti u podzemnoj

ili Dan zaljubljenih

i oni mi šalju skice.

I čim urednik odobri skice,

urednik je Dejvid Remnik,

to je to.

I sviđa mi se način

na koji vam ti prizori
zapravo ne govore šta da mislite.

Ali vas teraju na razmišljanje

jer je umetnik zapravo -

to skoro da je zagonetka;

umetnik crta tačkice,

a vi, čitaoci, morate da dovršite sliku.

Kako biste shvatili
ovaj prizor sleva od Anite Kunc

ili ovaj zdesna od Tomera Hanuka,

morate da se igrate zapažanja razlika.

A to je nešto što je...

Zaista je uzbudljivo videti

kako komunikacija sa čitaocem...

kako ti prizori zaista hvataju -

poigravaju se sa stereotipima.

Ali kad ih shvatite,

onda vam to preuredi stereotipe
koji postoje u vašoj glavi.

Ali nisu samo prizori
ti koji moraju da pružaju uvid ljudima,

ponekad može da se radi o osećaju.

Odmah nakon 11. septembra,

bila sam u tački,

kao i svi drugi,

gde zaista nisam znala kako da se izborim
s onim kroz šta smo prolazili

i osećala sam da nijedan prizor
ne može da uhvati taj trenutak,

te sam želela da uradimo
prosto crnu naslovnicu,

kao da nema naslovne strane.

I razgovarala sam sa mužem,
karikaturistom Artom Spigelmanom,

i pomenula sam mu da ću to da predložim,

a on mi je rekao: "Oh, ako ćeš
da uradiš crnu naslovnicu,

zašto onda ne bi išla
sa siluetom Kula bliznakinja,

crno na crno?"

I sela sam da to nacrtam,

i čim sam to ugledala,

trnci su mi prošli kičmom

i shvatila sam

da u ovom odbijanju da nacrtam prizor,

pronašli smo način da uhvatimo gubitak

i tugu

i odsutnost.

I tokom ovoga sam naučila
nešto istinski duboko -

da ponekad neki prizori
koji najviše govore

rade to s najmanje sredstava.

A prost prizor može mnogo toga da kaže.

Dakle, ovo je prizor
od Boba Staka koji smo objavili

odmah nakon izbora Baraka Obame,

i uhvatio je istorijski momenat.

Ali ne možemo da planiramo

jer kako bismo to postigli,

moramo da dozvolimo umetniku
da doživi emocije koje svi mi osećamo

kada se to dešavalo.

Dakle, u novembru 2016,

tokom prošlogodišnjih izbora,

jedini prizor koji smo mogli
da objavimo je bio ovaj,

koji se pojavio na štandovima
u nedelji kad su svi glasali.

(Smeh)

Jer smo znali
da će se neko ovako osećati -

(Smeh)

kada objave rezultate izbora.

A kada smo saznali rezultate,

zaista smo bili zatečeni,

i ovo je prizor
koji je posalao Bob Stak, opet,

i zaista je pogađao u centar.

I opet,

zaista ne možemo da znamo
šta će sledeće da se desi,

no ovde smo se osećali
kao da ne znamo kako da idemo dalje,

ali smo išli dalje,

i ovo je prizor koji smo objavili
nakon izbora Donalda Trampa

i za vreme Marša žena

širom SAD-a.

Dakle, tokom ove 24 godine,

videla sam preko 1000 prizora
kako oživljavaju iz nedelje u nedelju,

i često me pitaju koji mi je omiljeni,

ali ne mogu da odaberem jedan

jer sam najponosnija
na to koliko je svaki prizor različit

od drugih.

A to je zbog talenta i raznolikosti

svih umetnika koji prave doprinos.

I sad, pa,

sad smo pod Rusima,

pa -

(Smeh)

U ovom prikazu Berija Blita

Justas je postao Justas Vladimirovič Tili.

A leptir nije niko drugi
do zapanjeni Donald Tramp,

koji maše svojim krilima,

pokušavajući da shvati
kako da upravlja efektom leptira,

a čuveni logo
koji je nacrtao Ri Irvin 1925.

je sad na ćirilici.

Dakle, kod ovog trenutka mi je uzbudljiv

način na koji...

Znate, slobodna štampa je od ključnog
značaja za našu demokratiju.

A vidimo to od uzvišenog do smešnog,

kako umetnici mogu da uhvate šta se dešava

na način na koji umetnik

naoružan samo mastilom i vodenim bojama,

može da uhvati i uđe
u kulturološki dijalog.

To stavlja date umetnike
u središte određene kulture,

a upravo to je mesto
gde ja mislim da trebaju da budu.

Jer nam je u ovom trenutku
najpotrebnija dobra karikatura.

Hvala vam.

(Aplauz)