Kako da pronađete posao koji volite

Skot Dinzmor je dao otkaz na poslu koji ga je činio očajnim i proveo je naredne četiri godine pitajući se kako da pronađe posao koji ga ispunjava radošću i daje mu smisao. U ovom naizgled jednostavnom govoru, on deli šta je naučio o tome kako otkriti koje stvari su vam bitne i da zatim počnete da se njima bavite.

Vau, kakva čast. Oduvek sam se pitao
kako će ovo izgledati.

Pre osam godina sam dobio
najgori savet o karijeri u svom životu.

Jedan prijatelj mi je rekao:

„Ne brini o tome koliko voliš posao
kojim se trenutno baviš.

jer se sve svodi
na izgrađivanje tvog CV-a.“

Samo što sam se vratio iz Španije
gde sam živeo neko vreme

i pridružio se jednoj vrhunskoj kompaniji.

Pomislio sam: „Fantastično!
Imaću veliki uticaj u svetu.“

Imao sam toliko ideja.

U roku od dva meseca,

primetio sam da svakog jutra
oko 10 časova imam čudnu potrebu

da jako udarim glavom u ekran kompjutera.

Ne znam da li je neko to osetio.

Ubrzo sam primetio
da su svi konkurenti u našem prostoru

već automatizovali moju poslovnu ulogu.

Ovo se desilo baš kada sam dobio
taj mudri savet da izgrađujem svoj CV.

Tako, dok sam pokušavao da smislim

sa kog prozora sa drugog sprata
ću da skočim i kako da promenim stvari,

pročitao sam sasvim različit savet
Vorena Bafeta, koji kaže:

„Prihvatanje posla da bi poboljšao CV
je isto kao čuvanje seksa za stare dane.“

(Smeh)

Time sam čuo sve što mi je trebalo.

Kroz dve nedelje sam otišao odatle
sa jednom namerom -

da pronađem nešto što mogu da upropastim.

Eto koliko je bilo teško.

Želeo sam da imam nekakav uticaj,
nije bilo bitno o čemu se radi.

Ubrzo sam uvideo da nisam sam.

Ispostavilo se da preko 80% ljudi unaokolo
ne uživa u svom poslu.

Pretpostavljam da je to ovde drugačije,

ali to je prosek do koga je došao
Deloit kroz istraživanja.

Želeo sam da saznam
po čemu se ti ljudi razlikuju,

ljudi koji se strastveno bave poslom
kojim menjaju svet,

koji se svakoga dana bude inspirisani,

i tih 80% ljudi

koji vode živote tihog očajanja.

Tako sam počeo da intervjuišem
ljude koji se bave inspirativnim radom,

čitao sam knjige i studije slučaja,

ukupno 300 knjiga o svrsi,
karijeri i svemu tome,

potpuno se posvetivši tome,
iz sebičnih razloga -

želeo sam da nađem posao
koji ne mogu da ne radim,

koji bi bio odgovarajući za mene.

Otkako sam počeo ovo da radim,
sve više ljudi je počelo da me pita:

„Tebe zanimaju karijerne stvari,
a ja ne volim svoj posao.

Da li bismo mogli na ručak?“

Rekao bih: „Naravno.“
Ipak, morao bih da ih upozorim

da je u tom trenutku
moja stopa otkaza takođe 80%.

Od tih ljudi s kojima bih išao na ručak,

80% njih bi dalo otkaz
u roku od dva meseca.

Bio sam ponosan na sebe,
a nije bila u pitanju neka posebna magija.

Postavio bih im jedno jednostavno pitanje:

Glasilo je: „Zbog čega se bavite
poslom kojim se bavite?“

Često bi njihov odgovor bio:

„Pa, zato što mi je neko rekao
da tako treba da radim.“

Shvatio sam da se mnogo ljudi oko nas

uspinje lestvicama
na koje im neko kaže da se penju,

što se završava osloncem o pogrešan zid

ili uopšte nema zida.

Što sam više vremena provodio
sa ovim ljudima i uvideo ovaj problem,

pomislio sam: „Šta ako stvorimo zajednicu,

mesto gde ljudi mogu da osećaju
kao da tu pripadaju

i gde je u redu raditi stvari drugačije,

krenuti putem kojim se ređe ide,

gde se to podstiče
i ljudi se nadahnjuju da se promene?“

To je kasnije postalo ono što sada nazivam
„Proživite svoju legendu“,

što ću objasniti za koji trenutak.

Dok sam dolazio do ovih otkrića,

uočio sam okvir od tri jednostavne stvari

koji je zajednički ovim ljudima
koji strastveno menjaju svet,

bilo da ste Stiv Džobs

ili ste samo osoba
koja ima pekaru na kraju ulice,

ali vi obavljate posao
koji je oličenje onoga što ste.

Želim da podelim te tri stvari sa vama,
tako da ih možemo koristiti kao objektiv

za posmatranje tokom ostatka dana
i života, nadam se.

Prvi deo ovog okvira od tri koraka
za strastveni posao

je postati ekspert za sebe
i razumeti samog sebe,

jer ako ne znate šta tražite,

nikada to nećete naći.

Stvar je u tome da niko
neće to uraditi umesto nas.

Ne postoji predmet studija na univerzitetu
o strasti, svrsi i karijeri.

Ne znam zašto to nije
obavezan dvostruki program,

ali bolje da ne počinjem o tome.

Mislim, provodite više vremena
birajući televizor za studentsku sobu

nego u odabiru predmeta i oblasti studija.

Poenta je da je na nama da to otkrijemo,

a potreban nam je okvir,
način da se krećemo kroz to.

Prvi korak na našem kompasu
je pronalaženje naših jedinstvenih snaga.

Koje su to stvari koje volimo da radimo
čim se probudimo bez obzira na sve,

bilo da smo plaćeni ili ne,
stvari na kojima su nam ljudi zahvalni?

„Pronalazač snaga 2.0“ je knjiga
i alatka na internetu.

Toplo ga preporučujem za otkrivanje
onoga u čemu ste prirodno dobri.

Zatim, koji je naš okvir
ili hijerarhija za donošenje odluka?

Da li nam je stalo do ljudi,
naše porodice, zdravlja,

ili je to postignuće,
uspeh, sve te stvari?

Moramo da otkrijemo šta je to
da bismo doneli te odluke,

da bismo znali
od čega nam je sačinjena duša,

da je ne bismo prodali nekom cilju
za koji nas uopšte nije briga.

Naredni korak su naša iskustva.

Svi mi imamo iskustva.

Saznajemo svakog dana i minuta
šta volimo, šta mrzimo,

šta nam dobro ide, šta nam uopšte ne ide.

Ako ne posvećujemo vreme
obraćanju pažnje na to,

primanju tih saznanja

i njihovoj primeni na ostatak života,
onda je sve uzaludno.

Svakog dana, nedelje, meseca, godine

provodim izvesno vreme
samo u razmatranju toga šta je bilo dobro,

šta je bilo loše, šta hoću da ponovim,

šta mogu da dodatno primenim
na svoj život.

Štaviše, ako vidite ljude, naročito danas,

koji vas inspirišu, koji rade stvari
zbog kojih govorite:

„O bože, to što Džef radi,
hteo bih da budem kao on.“

Zašto to govorite? Otvorite dnevnik.

Zapišite šta je to kod njih
što vas inspiriše.

Neće sve biti vezano za njihov život,

ali šta god da je u pitanju,
pribeležite to,

pa ćemo vremenom imati to skladište stvari

koje možemo koristiti
da ga primenimo na svoj život,

da naše postojanje ima više strasti
i da ostvarimo veći uticaj.

Jer, kada počnemo da sve ovo sastavljamo,

tada možemo da definišemo
šta uspeh zaista znači za nas,

a bez tih različitih delova kompasa,
to je nemoguće.

Nađemo se u situaciji -
imamo život po scenariju

za koji se čini da ga svi žive,

uspinjući se uz lestvice
koje ne vode nikud.

To je kao u filmu „Vol Strit 2“,
ako ga je neko gledao,

radnik na niskom položaju pita
velikog direktora, bankara sa Vol Strita:

„Koji je tvoj broj? Svako ima broj.

Ako zarade toliki novac, napuste sve.“

On kaže: „O, jednostavno je. Još.“

I samo se nasmeje.

To je tužno stanje većine ljudi

koji nisu proveli vreme
u razumevanju onoga što im je bitno,

koji nastavljaju da teže nečemu
što nam ništa ne znači,

ali to radimo jer svi kažu
da bi tako trebalo.

Međutim, kada imamo ovaj okvir,

možemo početi da prepoznajemo
stvari koje nas oživljavaju.

Znate, pre ovoga, strast bi mogla da dođe
i da vas zvekne u facu,

ili možda u vašoj mogućoj struci,
a vi biste je mogli odbaciti

jer nemate način da je prepoznate.

Međutim, kada je prepoznam, mogu videti
nešto što je u skladu sa mojim snagama,

vrednostima, sa tim ko sam kao osoba,

pa ću to da zgrabim, uradiću nešto sa tim,

slediću to i pokušaću
da time ostvarim uticaj.

„Proživite svoju legendu“
i pokret koji smo izgradili

ne bi postojao da nemam
ovaj kompas da prepoznam:

„Vau, ovo je nešto za čim želim da tragam
i da time ostvarim traga.“

Ako ne znamo šta tražimo,
nikada to nećemo naći,

ali kada imamo ovaj okvir, ovaj kompas,

tada možemo da pređemo
na ono što je sledeće -

a to tamo nisam ja -

čineći nemoguće
i pomerajući svoje granice.

Postoje dva razloga
zbog kojih ljudi ne rade stvari.

Jedan je da govore sebi
da ne mogu da ih urade

ili ljudi oko njih kažu
da ne mogu da ih urade.

Kako god, počinjemo da verujemo u to.

Ili odustanemo ili uopšte ne počnemo.

Stvar je u tome što je sve bilo nemoguće
dok to neko nije uspeo.

Za svaki izum, svaku novu stvar na svetu,
ljudi su najpre mislili da je to suludo.

Rodžer Banister i milja za četiri minuta -
bilo je to fizički nemoguće

preći milju za četiri minuta
u pešačkoj trci

dok se Rodžer Banister
nije suočio sa tim i uspeo.

Šta se zatim dogodilo?

Dva meseca kasnije, 16 ljudi
je prešlo milju za 4 minuta.

Stvari koje imamo u glavi
za koje smatramo da su nemoguće

često su samo prekretnice
koje čekaju da budu ostvarene

ako možemo malo da pomerimo granice.

Mislim da ovo verovatno počinje
sa fizičkim telom i sposobnošću najpre,

jer to možemo da kontrolišemo.

Ako mislite da ne možete
da pretrčite milju,

pokažite sebi da možete
da pretrčite milju ili dve,

ili maraton, ili da izgubite
dva kila, šta god,

shvatate da se pouzdanje nadograđuje

i može se preneti na ostatak vašeg sveta.

Zapravo sam ušao u naviku
da to pomalo radim sa prijateljima.

Imamo malu grupu.

Idemo na fizičke avanture,

a nedavno sam se zatekao
u nekakvom nezgodnom mestu.

Užasno se bojim duboke, tamne, plave vode.

Ne znam da li je neko imao isti strah

otkad je gledao „Ajkulu“
broj 1, 2, 3 i 4 jedno šest puta

kada je bio dete.

Sve što je iznad ovog nivoa, ako je mutno,
mogu već sad da osetim.

Kunem se da tamo ima nečeg.

Čak i ako je to jezero Taho;
to je slatka voda,

potpuno neosnovan strah,
besmisleno, ali tu je.

Uglavnom, pre tri godine
sam se našao na remorkeru

baš ovde u Zalivu San Franciska.

Kišovit je, olujni, vetrovit dan,
ljudima postaje muka na brodu,

a ja sedim u ronilačkom odelu
i gledam kroz prozor

u potpunom užasu dok razmišljam
da ću upravo zaploviti u svoju smrt.

Pokušavam da plivam preko Golden Gejta.

Pretpostavljam da su neki ljudi
u ovoj prostoriji možda to već uradili.

Sedim tako i moj drugar Džonatan,
koji me je nagovorio na to,

prilazi mi i mogao je da vidi
u kakvom sam stanju.

Kaže: „Skot, hej, čoveče,
šta je najgore što se može desiti?

Nosiš ronilačko odelo. Nećeš potonuti.

Ako ne možeš da uspeš,
samo naskoči na jedan od 20 kajaka.

Uz to, ako se desi napad ajkule,
zašto bi odabrala tebe

od 80 ljudi u vodi?“

Hvala, to pomaže.

U fazonu je: „Stvarno,
samo se zabavi. Srećno.“

On zaranja, otpliva. U redu.

Ispostavilo se da je motivacioni govor
skroz delovao i imao sam

osećaj potpune smirenosti, a mislim
da je to jer je Džonatan imao 13 godina.

(Smeh)

Od 80 ljudi koji su plivali tog dana,

65 njih je imalo između devet i 13 godina.

Zamislite kako biste drugačije
pristupali svetu

da ste sa devet godina otkrili
da možete da preplivate 2,5 km

u vodi na 13 stepeni
od Alkatraza do San Franciska.

Na šta biste pristali?

Od čega ne biste odustali?
Šta biste probali?

Dok završavam sa plivanjem,
stižem u vodeni park,

izlazim iz vode i, naravno,
polovina dece je već završila,

tako da me bodre i skroz su uzbuđeni.

Glava mi postaje skroz smrznuta,
ako je iko od vas plivao u Zalivu,

pokušavam samo da odledim lice
i gledam kako ljudi završavaju.

Vidim jedno dete -
nešto nije izgledalo kako treba.

Samo je mlatarao ovako.

Jedva uspeva da uzme malo vazduha
pre nego što opet tresne glavom dole.

Primetio sam da i drugi roditelji gledaju

i kunem se da su pomislili
istu stvar kao i ja:

evo zašto ne treba dati deci od 9 godina
da plivaju od Alkatraza.

To nije bio zamor.

Odjednom, dva roditelja
pritrčavaju i zgrabe ga,

stavljaju ga na svoja ramena
i vuku ga ovako,

potpuno mlitavog.

Zatim odjednom odšetaju još par metara

i ubace ga u njegova kolica.

On podiže pesnicu
u najluđem prikazu pobede

koji sam ikada video.

Još mogu da osetim toplinu
i energiju tog dečka

kada je ostvario ovaj podvig.

Video sam ga ranije tog dana
u njegovim kolicima.

Samo nisam imao pojma da će da pliva.

Mislim, gde će biti za 20 godina?

Koliko ljudi mu je reklo da on to ne može,
da će umreti ako to proba?

Dokažite ljudima i sebi da niste u pravu,

da možete da napravite
male postepene pomake

u onome što verujete da je moguće.

Ne morate biti najbrži maratonac na svetu,

samo da ostvarite sopstvene nemogućnosti,

a to počinje malim koracima.

Najbolji način da to uradite

jeste da se okružite strastvenim ljjudima.

Najbrži način da uradite stvari
za koje mislite da to ne možete

je da se okružite ljudima
koji ih već rade.

Postoji citat Džima Rona koji glasi:

„Ti si prosek petoro ljudi
sa kojima provodiš najviše vremena.“

Nema veće životne strategije
u istoriji sveta

za stizanje od mesta na kome si danas
na ono gde želiš da budeš

od ljudi koje odabereš
da postaviš uz sebe.

Oni menjaju sve
i to je dokazana činjenica.

Godine 1898, Norman Triplet je sproveo
istraživanje sa gomilom biciklista

i merio bi njihovo vreme na stazi u grupi,

kao i pojedinačno.

Otkrio je da bi biciklisti u grupi
svaki put vozili brže.

To se od tada ponovilo
u najrazličitijim oblastima života

i stalno iznova dokazuje istu stvar -

da su ljudi oko vas bitni
i da je sve u okruženju.

Međutim, na vama je da ga kontrolišete,
jer može delovati i dobro i loše.

Sa 80% ljudi
koji ne vole posao koji obavljaju,

to znači da većina ljudi oko nas,
ne u ovoj prostoriji, ali svuda drugde,

podstiče samozadovoljstvo i sprečava nas
da težimo stvarima koje su nam bitne,

tako da moramo da se snađemo
sa tim okruženjima.

Našao sam se u sledećoj situaciji -

lični primer od pre par godina.

Da li je neko od vas ikada imao hobi
ili strast u koji je uneo srce i dušu,

neverovatnu količinu vremena
i toliko žele da to nazovu poslom,

ali niko ne obraća pažnju
i to ne zarađuje ni dinara?

U redu, tako sam četiri godine pokušavao

da izgradim taj pokret
„Proživi svoju legendu“

da pomognem ljudima da rade posao

do koga im je istinski stalo
i koji ih inspiriše.

Radio sam sve što sam mogao,

ali je svega troje ljudi obraćalo pažnju,

i svi su upravo ovde -
moja majka, otac i moja žena Čelsi.

Hvala vam na podršci.

(Aplauz)

Toliko sam to snažno želeo
da sam ga negovao sa nula posto

tokom četiri godine
i bio sam nadomak zatvaranja,

a upravo tada,

preselio sam se u San Francisko i počeo
da upoznajem neke veoma zanimljive ljude

koji su imali ludi životni stil
pun avantura,

poslova, veb-sajtova i blogova

koji su okruživali njihove strasti
i pomogali ljudima na značajan način.

Jedan od mojih prijatelja
ima porodicu od osam članova

i izdržava celu porodicu

pomoću bloga za koji piše
dva puta nedeljno.

Upravo su se bili vratili
posle mesec dana u Evropi, svi zajedno.

To me je fasciniralo.
Kako je to uopšte moguće?

Postao sam neverovatno inspirisan
kada sam to video

i umesto da ga zatvorim,
rešio sam da se uozbiljim.

Radio sam sve što sam mogao
da bih provodio vreme,

svaki mogući trenutak na javi
da bih obigravao oko tih ljudi,

družio se, išao na pivo
i vežbanje, šta god bilo.

Nakon četiri godine sa nula rasta,

u roku od šest meseci
druženja sa ovim ljudima,

zajednica pri „Proživi svoju legendu“
uvećala se 10 puta.

U narednih 12 meseci,
povećala se 160 puta.

Danas, više od 30 000 ljudi iz 158 zemalja

koriste naše alatke za karijeru
i povezivanje na mesečnom nivou.

Ti ljudi su sačinili tu zajednicu
strastvenih osoba

koji su inspirisali tu mogućnost
o kojoj sam maštao

za „Proživi svoju legendu“
toliko godina unazad.

Ljudi menjaju sve, a evo razloga -

znate, pitate se šta se dešavalo.

Pa, tokom četiri godine,
nisam poznavao nikoga u tom prostoru

i nisam znao da postoji,
da ljudi mogu da postignu te stvari,

da možete da imate ovakve pokrete.

Zatim sam se našao ovde u San Francisku
i svi oko mene su to radili.

To je postalo normalno,
pa je moje razmišljanje išlo od:

„Kako je moguće da to uradim?“
ka: „Kako je moguće da to ne uradim?“

Upravo tada, kada se to dešava,
upali vam se lampica u glavi,

krene da se prenosi na ceo vaš svet.

Bez ikakvog truda,
vaši standardi dođu odavde dovde.

Ne morate da menjate svoje ciljeve.
Samo treba da promenite okruženje.

To je to i zato volim da budem
u društvu cele te grupe ljudi,

zato idem na svaki događaj TED-a
na koji mogu,

gledam ih na svom Ajpedu
na putu ka poslu, šta god da je u pitanju.

Jer je ovo grupa ljudi
koja inspiriše mogućnosti.

Imamo ceo dan da provedemo zajedno
i još više od toga.

Da sumiramo stvari,
u pogledu ova tri potporna stuba,

svi oni imaju jednu zajedničku stvar
više nego bilo šta drugo.

Sto posto su u našoj kontroli.

Niko vam ne može reći
da ne možete da saznajete o sebi.

Niko vam ne može reći
da ne možete pomeriti svoje granice,

saznate šta je za vas nemoguće
i to pogurate napred.

Niko vam ne može reći da se ne možete
okružiti inspirativim ljudima

ili odete od ljudi
koji vam ubijaju volju.

Ne možete upravljati recesijom.

Ne možete kontrolisati
da li će vas otpustiti

i da li ćete doživeti nesreću.

Većina stvari nam je potpuno izvan moći.

Ove tri stvari potpuno zavise od nas

i mogu da promene ceo naš svet

ako odlučimo da nešto uradimo
u vezi sa time.

Stvar je u tome da počinje da se dešava
na vrlo širokom nivou.

Upravo sam čitao u „Forbsu“
da je vlada SAD-a prvi put objavila

da je u jednom mesecu
više ljudi dalo otkaz

nego što je otpušteno.

Mislili su da je to anomalija,
ali dogodilo se tri meseca zaredom.

U vremenu u kome ljudi tvrde
da je sredina okrutna,

ljudi pokazuju srednji prst
životu po scenariju,

stvarima za koje ljudi kažu
da treba da ih radite,

menjaju ih stvarima koje su im bitne
i rade stvari koje ih inspirišu.

Stvar je u tome da se ljudi bude
uz ovu mogućnost

da je mašta zapravo jedina stvar
koja ograničava mogućnost u trenutku.

To više nije kliše.

Ne zanima me šta vas privlači,
kakva je to strast, kakav hobi.

Ako vam se dopada pletenje, možete
da nađete nekog ko razbija u pletenju

i da učite od njega; fantastično je.

To je ono što ceo ovaj dan podrazumeva,
da učimo od ljudi koji govore,

a mi pravimo profile ovakvih ljudi
u „Proživi svoju legendu“ svakog dana,

jer kada obični ljudi rade nešto izuzetno,

a mi možemo da budemo u blizini,

to postaje normalno.

Ne radi se o tome da budete Gandi
ili Stiv Džobs, da radite nešto ludo.

Radi se o tome da radite nešto
do čega vam je stalo

i što stvara uticaj
koji samo vi možete da ostvarite.

Kad smo već kod Gandija,
on je bio izlečeni advokat,

kako sam ja čuo termin,

i dobio je poziv ka višem cilju,
nečemu do čega mu je bilo stalo,

što nije mogao da ne uradi.

On ima ovaj citat
po kome ja apsolutno živim.

„Prvo vas ignorišu, pa vam se smeju,

onda se bore protiv vas, zatim pobedite.“

Sve je bilo nemoguće
dok to neko nije uradio.

Možete ili da se družite sa ljudima
koji vam kažu da to ne može

i da ste glupi što pokušavate

ili da se okružite ljudima
koji inspirišu mogućnost,

ljudima koji su u ovoj prostoriji.

Jer vidim kao našu odgovornost
da pokažemo svetu

da ono što se sagledava kao nemoguće
može postati novo normalno,

a to već počinje da se dešava.

Najpre, radimo stvari koje nas inspirišu,

da bismo mogli da inspirišemo druge ljude
da rade stvari koje njih inspirišu.

Međutim, to ne možemo naći

ako ne znamo šta tražimo.

Moramo da radimo na sebi,

raditi to sa namerom
i doći do tih otkrića.

Jer zamišljam svet gde 80 posto ljudi
voli posao koji obavlja.

Kako bi to izgledalo?

Kakve bi bile inovacije? Kako biste
se ophodili prema ljudima oko sebe?

Stvari bi počele da se menjaju.

Dok privodimo kraju,
imam samo jedno pitanje da vam postavim,

a mislim da je to jedino pitanje
koje je značajno.

To je - koji je to posao
koji ne možete da ne radite?

Otkrijte to, proživite to,

ne samo zbog sebe,
već i za sve oko vas,

jer to je ono što počinje da menja svet.

Koji je to posao
koji ne možete da ne radite?

Hvala vam, narode.

(Aplauz)