4 načina na koje možemo da izbegnemo katastrofalnu sušu

Dok se klima nepredvidivo menja, mesta koja su obilovala pijaćom vodom uskoro se mogu suočiti sa praznim rezervoarima i istrošenim izdanima vode. U ovom govoru inženjer građevine i zaštite životne sredine, Dejvid Sedlak, objašnjava četiri praktična rešenja za aktuelnu krizu sa pijaćom vodom. Njegov cilj: okrenuti snabdevanje vodom ka novim lokalnim izvorima vode i stvaranje sistema koje je sposoban da izdrži sve izazove klimatskih promena u narednim godinama.

Generacija naših baba i deda
stvorila je neverovatan sistem

kanala i rezervoara koji su omogućili

da ljudi žive na mestima
gde nije bilo previše vode.

Na primer, za vreme velike depresije

izgradili su branu Huver

koja je kao posledicu stvorila jezero Mid

i omogućila gradovima Las Vegas i Feniks

i Los Anđeles da obezbede vodu

za ljude koji su živeli
na jako suvom mestu.

U 20. veku smo bukvalno
potrošili bilione dolara

gradeći infrastrukturu
da dovedemo vodu u gradove.

U smislu ekonomskog razvoja,
to je bila odlična investicija.

Ali u poslednjoj deceniji svedoci smo toga
da kombinovani efekat

klimatskih promena, rasta populacija
i trke za vodenim resursima

ugrožava ove vitalne linije života
i vodene resurse.

Ovaj grafik pokazuje promene
nivoa vode jezera Mid

koje su se desile u poslednjih 15 godina.

Vidi se da je oko 2000. godine

nivo jezera počeo da opada,

i opadao je takvim tempom,

da bi grad Las Vegas
ostao bez vode za piće.

Grad se toliko zabrinuo zbog ovoga

da su izgradili novu strukturu
za dopremanje vode u grad,

koju su nazvali "Treća slamka",

da bi izvaličili vodu
sa većih dubina jezera.

Izazovi povezani
sa dopremanjem vode modernom gradu

nisu ograničeni
samo na jugozapad Amerike.

Godine 2007, trećem najvećem gradu
u Australiji, Brizbejnu

je bilo ostalo samo 6 meseci
da nestane vode.

Danas se slična drama odigrava
u Sao Paolu u Brazilu

gde se glavni gradski rezervoar

u periodu od 2010. kad je bio potpuno pun

skoro potpuno ispraznio do danas

kako se grad približava
Letnjim Olimpijskim igrama 2016.

Mi koji imamo dovoljno sreće

da živimo u jednom
od najboljih svetskih gradova,

nikad nismo doživeli
prave efekte katastrofalne suše.

Volimo da se žalimo na hladna tuširanja.

Sviđa nam se da komšije vide
naš prljav automobil i braon travnjake.

Ali se nikad nismo suočili
sa situacijom da kada otvorimo slavinu,

ništa ne ističe.

Sve zbog toga kada su u prošlosti
stvari krenule po zlu

uvek je bilo moguće proširiti rezervoar

ili iskopati još koji bunar.

Pa, u vremenu kada su svi
izvori vode zauzeti,

neće biti moguće osloniti se
na ovu uspešnu i isprobanu metodu

dopremanja vode.

Ljudi misle da probleme sa vodom
u urbanim sredinama možemo rešiti

uzimanjem vode od ruralnih suseda.

Ovakav pristup je pun političkih,
zakonskih i socijalnih opasnosti.

Čak i da uspemo da ugrabimo
vodu od naših ruralnih suseda,

samo prebacujemo problem
na nekog drugog

i vrlo je verovatno
da će nam se taj problem vratiti

u obliku većih cena hrane

i u obliku oštećenja ekosistema
koji se već oslanjaju na tu vodu.

Milsim da postoji bolji način da se reši
kriza u urbanim sredinama

i mislim da je to otvaranje
4 nova lokalna izvora vode

koje poredim sa slavinama.

Ako pametno investiramo
u ove nove izvore vode

u godinama koje slede,

moći ćemo da rešimo probleme
u urbanim sredinama

i smanjićemo šanse
da cemo se ikad susresti

sa efektima katastrofalne suše.

Da ste mi pre 20 godina rekli

da moderan grad može da postoji
bez zaliha uvezene vode,

verovatno bih vas okarakterisao
kao nerealnog i neinformisanog sanjara.

Ali moja iskustva,

u radu sa gradovima kojima je
najpotrebnija voda decenijama unazad,

su mi dokazala da posedujemo
tehnologiju i menadžerske sposobnosti

da se udaljimo od uvezene ovde

i to je ono o čemu
želim da vam pričam večeras.

Kroz prvi izvor lokalne vode
koji moramo da razvijemo

da bismo rešili problem urbanih voda

će teći kiša koja pada u našim gradovima.

Jedna od velikih tragedija
urbanog razvoja je

kako su gradovi rasli

počeli smo da prekrivamo sve površine
betonom i asfaltom.

Zatim smo morali
da napravimo kišnu kanalizaciju

da bismo izbacili vodu iz naših gradova

pre nego što se desi poplava,

a to je bacanje vitalnih izvora vode.

Evo primera.

Ova slika pokazuje količinu vode

koja se može skupiti u gradu San Hoze

kada bi mogli da skupe kišnicu
koja pada u granicama grada.

Na preseku plave i crne isprekidane linije
se može videti

da kada bi San Hoze uhvatio samo polovinu
vode koja pada u granicama grada,

imali bi dovoljno vode za celu godinu.

Znam šta neki od vas
sada verovatno misle.

"Rešenje naših problema je
gradnja ogromnih rezervoara

i spajanje ih sa izlazima krovnih oluka,

skupljanje kišnice."

Ovakva ideja bi uspela
na nekim mestima.

Ali ako živite u mestu
gde kiša uglavnom pada zimi,

a većina potrebe za vodom je leti,

ovakvo rešenje nije finansijski isplativo.

I ako ste pod uticajem višegodišnje suše,

koja je trenutno u Kaliforniji,

ne može se izgraditi
dovoljno velik rezervoar da reši problem.

Postoji mnogo praktičniji način

prikupljanja kišnice
koja pada u naše gradove,

a to je uhvatiti je
i dopustiti da se premesti u zemlju.

U ostalom, mnogi naši gradovi su iznad
prirodnih skladišta vode

koja mogu da smeste
ogromne količine vode.

Na primer, kroz istoriju
Los Anđeles je dobijao

trećinu svoje potrebe za vodom
iz masivnog izdana

koji je ispod doline San Fernando.

Kada pogledate vodu koja silazi sa krova

i otekne preko travnjaka do kišnog odvoda,

možda ćete pomisliti:
"Da li stvarno želim da pijem ovo?"

Pa, odgovor je da ne želite to da pijete

dok se malo ne obradi.

Izazov kod prikupljanja vode
u urbanim sredinama

je uhvatiti vodu, prečistiti vodu

i smestiti je pod zemlju.

Upravo to se radi u Los Anđelesu

na novom projektu
u Burbanku u Kaliforniji.

Ova slika pokazuje
park za kišnicu koji se gradi

tako što se povezuju nizovi sistema
za kišnicu, ili kišnih kanalizacija,

koji sprovode tu vodu
u napušteni kamenolom.

Ova voda, skladištena u kamenolomu

se polako odvodi kroz veštačku močvaru,

i potom odlazi na ovo polje ovde

gde se sliva u zemlju

i puni izdan pijaće vode u gradu.

U procesu prolaska kroz močvaru

i slivanja kroz zemljište,

voda dolazi u dodir sa mikrobima
koji žive na povrišini biljaka

i na površini zemljišta

i ovo pročišćava vodu.

Ako voda i dalje
nije dovoljno čista za piće

nakon što je prošla
prirodni proces čišćenja,

može se ponovo obraditi

prilikom ispumpavanja
iz podzemnog izdana

pre nego što se dostavi ljudima za piće.

Kroz drugu slavinu koju treba otvoriti
da bi se rešio problem u urbanim sredinama

će teći otpadna voda

koja teče iz fabrika
za preradu otpadne vode.

Većina vas je upoznata
sa principima reciklirane vode.

Sigurno ste videli ove znakove

koji vas obaveštavaju da se grmlje
i sredina autoputa

i lokalni teren za golf

zalivaju vodom

koja je bila u fabrici
za preradu otpadnih voda.

Ovo radimo već nekoliko decenija.

Ali kroz ovo iskustvo učimo
da je ovaj pristup

mnogo skuplji nego što se očekivalo.

Jer kada jednom izgradimo
prvi sistem za reciklažu vode

blizu fabrike za preradu otpadnih voda,

moramo potom da gradimo
sve dužu mrežu cevi

da bismo dopremili ovu vodu
gde je potrebna.

Troškovi ovakvog prisutpa su preveliki.

Nalazimo da je

mogo jeftiniji i praktičniji način
recikliranja vode

taj da se obrađena otpadna voda
pretvori u vodu za piće

kroz proces u dva koraka.

U prvom koraku
vodu izlažemo pritisku

i guramo je kroz membranu
za obrnutu osmozu:

tanku membranu od propustljive plastike

koja dopušta molekulima vode da prođu

ali zaustavlja soli, viruse
i organske hemikalije

koje voda možda sadrži.

U drugom koraku,

dodajemo malu količinu
vodonik peroksida u vodu

i obasjamo je ultraljubičastom svetlošću.

Ultraljubičasto svetlo
cepa vodonik peroksid

na dva dela koji se nazivaju
hidroksil radikalima,

ovi hidroksil radikali
su veoma potentan oblik kiseonika

koji razlaže većinu organskih hemikalija.

Nakon što je voda
prošla kroz ovaj proces,

bezbedna je za piće.

Ovo znam

jer sam izučavao recikliranu vodu,

koristeći sve tehnike merenja
poznate modernoj nauci,

u prethodnih 15 godina.

Našli smo neke hemikalije

koje uspeju da prođu
kroz prvi korak procesa,

ali kad prođu kroz drugi korak,

napredni proces oksidacije,

retko nailazimo na bilo kakve hemikalije.

Ovo je u suprotnosti sa izvorima vode
koje uzimamo zdravo za gotovo

iz kojih redovno pijemo vodu.

Postoji još jedan način
na koji recikliramo vodu.

Ovo je veštačka močvara za preradu
koju smo nedavno izgradili

na reci Santa Ana u južnoj Kaliforniji.

Močvara za preradu prima vodu
iz dela reke Santa Ana

koje se tokom leta
uglavnom sastoji od otpadnih voda

iz gradova kao što su Riversajd
i San Bernandino.

Ova voda dolazu u močvaru za preradu

gde je izložena algama i suncu

koji razlažu organske hemikalije,

uklanjaju hranljive sastojke
i deaktiviraju patogene iz vode.

Voda se vraća u reku Santa Ana,

teče do Anahajma,

izdvaja se iz reke i sliva se u zemlju,

i tako postaje voda za piće u Anahajmu,

završavajući put
od kanalizacionih voda iz okruga Riversajd

do vode za piće okruga Oranž.

Možda mislite
da je ideja ispijanja otpadne vode

neka vrsta fantazije
ili da se ne praktikuje.

Pa, u Kaliforniji, se već reciklira
oko 152 milijarde litara godišnje

otpadne vode kroz napredni proces obrade
u dva koraka

o kom sam vam pričao.

Ovo je dovoljno vode za oko milion ljudi

kad bi to bio njihov jedini izvor vode.

Treća slavina koju moramo otvoriti
u stvari neće biti slavina,

biće to vrsta virtualne slavine,

u pitanju je štednja vode
koju uspevamo da ostvarimo.

Mesto na kome moramo da razmislimo
o štednji vode je napolju

jer u Kaliforniji i ostalim
modernim gradovima u Americi,

oko polovina upotrebe vode
se dešava napolju.

U aktuelnoj suši,

shvatili smo da je moguće

da naši travnjaci i biljke prežive

sa pola količine vode.

Tako da nema potrebe
da se beton farba u zeleno

i da se postavlja veštačka trava
i kupuju kaktusi.

Može se zadržati
kalifornijski stil uređenja

uz pomoć detektora za vlažnost zemljišta

i pametnih kontorolera navodnjavanja

i da samim tim imamo
lepe zelene površine u gradu.

Četvrta i poslednja slavina
koju moramo da otvorimo

da bismo rešili
urbane probleme sa vodom -

kroz nju će teći
desalinirana morska voda.

Pretpostavljam da ste čuli
šta ljudi pričaju od desalinizaciji vode:

"Odlično je ako imate
puno nafte, a malo morske vode

i ne marite za klimatske promene."

Desalinizacija morske vode
uvek zahteva puno energije.

Ali okarakterisati desalinizaciju vode

kao neisplativu je apsolutno zastarelo.

Ostvaren je ogroman napredak
u desalinizaciji vode

u prethodne dve decenije.

Na slici je prikazano

najveće postrojenje za desalinizaciju
na Zapadnoj hemisferi

koje je u izgradnji severno od San Dijega.

U poređenju
sa postrojenjem za desalinizaciju

izgrađenom u Santa Barbari pre 25 godina,

ovo postrojenje
će koristiti oko polovinu energije

da proizvede pet litara vode.

To što je desalinizacija morske vode
postala manje energetski zahtevna

ne znači da treba da počnemo
svuda da gradimo ova postrojenja.

Među svim izborima koje imamo

ovo je verovatno energetski najzahtevniji

i potencijalno najopasniji za okruženje

od svih opcija
koje stvaraju lokalni izvor vode.

To je to.

Sa ovim izvorima vode

možemo da se udaljimo
od zavisnosti od uvezene vode.

Kroz reforme načina na koji uređujemo
površine i privatne posede

možemo da smanjimo potrošnju vode
za oko 50%,

time bismo uvećali
snabdevanje vode za 25%.

Možemo da recikliramo vodu
koja završi u kanalizaciji

i time povećamo snabdevanje za 40%.

Ostatak možemo da nadomestimo kombinacijom

prikupljanja kišnice
i desalinizacije morske vode.

Hajde da stvorimo snabdevanje vodom

koje može da izdrži bilo koji od izazova

koje će nam klimatske promene
postaviti u godinama koje slede.

Hajde da stvorimo snabdevanje vodom
koje koristi lokalne izvore

i ostavlja više vode
u okolini za ribu i hranu.

Hajde da stvorimo sistem vode koji je
u saglasnosti sa ekološkim vrednostima.

I uradimo ovo za našu decu
i za naše unuke

i kažimo im da je ovo sistem

koji moraju da čuvaju u budućnosti

jer je ovo poslednja šansa
da stvorimo novi sistem snabdevanja vodom.

Puno vam hvala na pažnji.

(Aplauz)