Kako nastavnici mogu pomoći učenicima da prođu kroz traumu

„Kako bih promenila nešto u životu deteta... obavezala sam se da ću ispričati svoju ličnu priču,“ kaže predavač Lisa Godvin. U ovom dirljivom govoru, ona je podelila svoje iskustvo sa prevazilaženjem traume u detinjstvu uz tihu, nepokolebljivu podršku nastavnika i školskog savetnika - i pokazala kako edukatori mogu pomoći učenicima i porodicama da prođu kroz poteškoće tako što će podeliti svoje priče.

Svako ima priču,

ispunjenu poglavljima

koja su nas učinila onakvima
kakvi smo danas.

Ta rana poglavlja te priče

su ponekad ona koja nas najviše definišu.

Centar za kontrolu bolesti

procenjuje da je više od polovine
dece našeg naroda

iskusilo bar jednu ili dve vrste
traume u detinjstvu.

Takve nesreće mogu imati trajne posledice.

Kada sam stekla mogućnost da govorim

i da se zalažem za učenike i nastavnike,

našla sam se u jedinstvenoj poziciji

da govorim o traumi u detinjstvu.

Ali, prvo sam morala da odlučim nešto.

Morala sam da odlučim

da li želim da delim samo
lepe delove svog života,

znate, one koje stavljamo
na društvene mreže

i čine da izgledamo savršeno,

ili želim da učinim sebe ranjivom

i postanem otvorena knjiga?

Izbor je postao vrlo jasan.

Kako bih promenila nešto
u životu jednog deteta,

morala sam da budem iskrena.

Tako da sam se obavezala
da ispričam svoju ličnu priču.

A ona je puna ljudi koji su me voleli

i brinuli o meni i odgajali me.

I koji su mi pomogli
da se oporavim i izlečim.

A sada je vreme da pomognem
drugima da urade isto to.

Kada sam pošla u školu,
bila sam slika i prilika normalnog.

Bila sam iz dobre porodice,

uvek sam bila lepo obučena,

imala osmeh na licu,

bila sam spremna za školu.

Ali moj život je bio sve ali ne normalan.

Do tada, već sam bila postala
žrtva seksualnog zlostavljanja.

Koje se i dalje događalo.

Moji roditelji nisu znali,

a ja nisam rekla nikom drugom.

Kada sam krenula u školu, osećala sam
da će to biti moje bezbedno mesto.

Bila sam uzbuđena.

Zamislite moje iznenađenje
kada sam upoznala svog učitelja,

gdina Randolfa.

Gdin Randolf nije bio moj zlostavljač.

Ali je bio otelotvorenje

svega što me je najviše plašilo u životu.

Već sam bila počela
sa tehnikama samoočuvanja

tako što sam izbegavala situacije
u kojima bih bila sama sa muškarcem.

I eto me, u školi,

gde je trebalo da budem sa muškarcem
u učionici svaki dan,

tokom cele školske godine.

Bila sam uplašena; nisam mu verovala.

Ali, znate šta,

na kraju je ispalo da se gdin Randolf
najviše zalagao za mene.

Ali na početku,

uf, postarala sam se da zna
da mi se ne sviđa.

Bila sam neposlušna;

bila sam ono dete koje je isključeno.

Takođe sam zadavala teškoće
i svojim roditeljima.

Nisam htela da idem u školu,

pa sam se svađala svakog jutra s njima
dok sam ulazila u autobus.

Noću nisam mogla da spavam,

jer sam bila jako anksiozna.

Tako da sam išla na nastavu iscrpljena.

A isrcpljena deca su nervozna deca,

i nije im lako predavati,

to znate.

Gdin Randolf je mogao
da mi pristupi isfrustrirano,

kao što mnogo nastavnika radi
sa učenicima kao što sam ja.

Ali on ne.

On mi je pristupio empatično

i fleksibilno.

Bila sam toliko zahvalna na tome.

Video je da je ova šestogodišnjakinja
bila umorna i iscrpljena.

Umesto da me tera
da idem napolje na odmoru,

puštao me je da ostanem unutra i odremam,

jer je znao da mi treba odmor.

Umesto da sedi sa nastavnicima
za stolom za vreme ručka,

došao bi i seo sa učenicima
za njihovim stolom.

Uključio bi mene
i sve moje drugare u razgovor.

Sada kada se prisetim znam

da je to radio sa ciljem,

slušao je, postavljao je pitanja.

Morao je da sazna šta se dešava.

Izgradio je odnos sa mnom

Zaslužio je moje poverenje.

I polako ali sigurno,

ti zidovi koje sam izgradila oko sebe

počeli su da se ruše,

i na kraju sam shvatila da je on
bio jedan od dobrih momaka.

Znam da je osećao kao da on nije dovoljan.

Jer je napravio korak
i pričao sa mojom mamom.

I dobio maminu dozvolu

da me pusti da viđam školskog savetnika,

gđu Makfaden.

Počela sam da viđam gđu Makfaden
jednom ili dvaput nedeljno

u naredne dve godine.

To je bio proces.

Tokom tog perioda,

nikada joj se nisam poverila
o zlostavljanju,

jer je bilo tajna;

nije trebalo da kažem.

Ali sabrala je dva i dva, znam da jeste,

jer sve što je radila sa mnom

bilo je u cilju da me osnaži
i pomogne mi da nađem svoj glas.

Naučila me je kako
da koristim mentalne slike

da se probijem kroz svoje strahove.

Naučila me je tehnikama disanja

da mi pomognu da prođem
kroz napade panike

koje sam imala jako često.

Igrala se uloga sa mnom.

I pobrinula se

da umem da se zauzmem
za sebe u situacijama.

I došao je dan

kada sam bila u sobi
sa svojim zlostavljačem

i još jednim odraslim.

I rekla sam svoju istinu.

Progovorila sam o zlostavljanju.

Istog trenutka, moj zlostavljač
je počeo da poriče,

a osoba kojoj sam se poverila,

jednostavno nije bila spremna
da se snađe sa bombom

koju sam bila bacila na nju.

Bilo je lakše verovati zlostavljaču

nego detetu.

Rečeno mi je da nikada više
ne pričam o tome.

Učinili su da se opet osećam
kao da sam uradila nešto pogrešno.

Bilo je poražavajuće.

Ali znate šta,

nešto dobro je proizašlo iz tog dana.

Moj zlostavljač je znao
da neću više ćutati.

Moć se promenila.

I zlostavljanje je prestalo.

(Aplauz)

Ali sram

i strah da će se ponoviti

su ostali.

I ostaće sa mnom

još mnogo, mnogo godina.

Gdin Randolf i gđa Makfaden

su mi pomogli da nađem svoj glas.

Pomogli su mi da pronađem izlaz.

Ali, znate šta,

postoji toliko dece
koja nemaju sreće kao ja.

I imate ih u svojim učionicama.

Zato mi je jako važno
da pričam sa vama danas,

kako biste bili svesni

i kako biste počeli da postavljate pitanja
koja treba da se postave

i da obratite pažnju na ovakve učenike,

kako biste i vi mogli da im pomognete
da pronađu svoj put.

Kao vaspitačica u vrtiću,

godinu počinjem

tako što sa svojom decom
pravim kutije biografija.

Ovo su moja dva učenika.

Ja ih podstičem

da ispune kutije stvarima
koje mi govore o njima

i njihovom životu,

o stvarima koje su im važne, znate?

Oni ih ukrase,

mislim, stvarno se tome posvete,

napune ih slikama porodice i ljubimaca,

i onda ih zamolim da ih predstave
meni i razredu.

I dok oni to rade,
ja sam aktivni slušalac.

Jer stvari koje kažu,

izrazi lica koje naprave,

stvari koje ne kažu

mogu biti crvena zastavica za mene

i mogu mi pomoći da shvatim
koje su njihove potrebe.

Šta ih podstiče

da se možda ponašaju onako
kako mi pokazuju na času.

Kako ja mogu biti bolji nastavnik

slušajući njih?

Takođe, pronađem vremena
da razvijem veze sa njima,

kao što je gdin Randolf sa mnom.

Sedim sa njima na ručku,

razgovaram sa njima na odmoru,

idem na njihove utakmice vikendima,

na njhove priredbe.

Postanem deo njihovog života.

Jer da biste stvarno upoznali učenika

morate da uđete u njihove živote.

Znam da su neki od vas
nastavnici u osnovnoj

i srednjoj školi,

i možda ćete misliti da su se ta deca

već razvila na neki način, i znate,

u tom trenutku su na autopilotu.

Ali ne dajte da vas to prevari.

Pogotovo deca za koju mislite
da drže sve pod kontrolom,

jer oni vas možda trebaju najviše.

Kada biste pogledali moj godišjnak,

videli biste me
na otprilike svakoj strani,

jer sam bila uključena u sve.

Čak sam vozila i školski autobus.

(Smeh)

Bila sam ono dete

za koje su nastavnici mislili
da je natprosečno,

popularno,

da drži sve pod kontrolom.

Ali ljudi, bila sam izgubljena.

Bila sam izgubljena,

i želela sam da me neko pita:

„Lisa, zašto si ovde stalno

zašto se baviš svim tim stvarima?“

Da li su se ikada pitali

da li bežim od nekoga,

da li bežim od nečega?

Zašto nisam želela da budem
u svojoj zajednici

ili u svom domu?

Zašto sam htela da budem
u školi sve vreme?

Niko nikada nije pitao.

Nemojte me shvatiti pogrešno

nisu sva natprosečna deca u vašoj školi

žrtve nasilja ili traume.

Ali samo želim da izdvojite vreme
i budete radoznali.

Pitajte ih zašto.

Možda ćete saznati
da postoji razlog iza toga.

Možda ćete vi biti razlog
da ta osoba ispriča

svoju priču.

Budite pažljivi da ne pretpostavljate

odmah da znate kraj njihove priče.

Ne stavljajte tačku tamo
gde bi trebalo da je zarez.

Nastavite tu priču

i pomozite im da znaju da je,
čak i ako im se desilo nešto traumatično,

njihov život vredan pričanja.

Njihova priča je vredna pričanja.

Kako biste uradili to,

stvarno mislim da, kao edukatori,
morate da prihvatite svoje lične priče.

Mnogi od vas možda sede ovde

i misle „Da.

To se desilo meni.

Ali nisam spreman da to podelim.“

I to je ok.

Doći će vreme

kada ćete osetiti unutar svoje duše

da je vreme da pretvorite
svoj bol iz prošlosti

u svrhu za budućnost.

Ova deca su naša budućnost.

Samo vas ohrabrujem da idete dan po dan.

Pričajte sa nekim.

Pokažite volju i samo se otvorite.

Moja životna priča je dostigla pun krug

u proleće 2018. godine,

kada sam pozvana da govorim

pred grupom nastavnika
i mentora početnika.

Podelila sam svoju priču,
kao što sam danas sa vama,

i nakon toga mi je prišla jedna dama.

Oči su joj bile pune suza
i tiho je rekla: „Hvala.

Hvala što ste podelili.

Ne mogu da dočekam da kažem tati

sve što sam čula danas.“

Verovatno je videla
zbunjen izraz na mom licu,

jer je nakon toga rekla:

„Gdin Randolf je moj otac.“

Publika: Jaaao.

Lisa Godvin: „I često se pita:

da li je promenio nešto?

Danas, mogu da odem kući i da mu kažem

da je definitivno promenio.“

Kakav dar.

Kakav dar.

I to me je podstaklo

da potražim i kćerku gđe Makfaden,

i podelim sa njom

kakav uticaj je gđa Makfaden napravila.

I htela sam da zna

da sam se zalagala za više sredstava

za školske savetnike,
za školske socijalne radnike,

za psihologe, medicinske sestre,

jer su tako važni
za mentalno i fizičko zdravlje

naše dece.

Zahvalna sam na gđi Makfaden.

(Aplauz)

Jednom sam čula da je neko rekao da,

kako biste našli svoj put iz tame,

morate da pronađete svetlost.

Danas se nadam da ćete otići odavde

i potražiti prilike da budete svetlo.

Ne samo za učenike

već i odrasle u svojoj učionici,

u svojoj školi, zajednici.

Imate dar

da pomognete nekome da prođe

kroz svoju traumu

i učini svoju priču vrednom pričanja.

Hvala vam.

(Aplauz)