Kako da oživite veru u demokratiju

Građanski evanđelista Erik Lju govori o moćnom načinu da se ponovo raspali duh građanstva i verovanje da demokratija i dalje funkcioniše. Pridružite mu se na putovanju ka „Građanskoj suboti“ i saznajte više o tome kako pretvaranje građanskog angažovanja u svakonedeljnu naviku može da pomogne u izgradnji zajednica zasnovanih na zajedničkim vrednostima i putu ka pripadnosti.

Donosim vam pozdrave

iz 52. najslobodnije nacije na svetu.

Kao Amerikanca, nervira me
što moja nacija uporno tone

na godišnjoj rang-listi
koju objavljuje „Freedom House".

Ja sam sin imigranata.

Moji roditelji su rođeni u Kini
za vreme rata i revolucije,

otišli su na Tajvan i zatim došli
u Sjedinjene Države,

što znači da sam čitavog života

bio veoma svestan koliko je
zaista sloboda krhko nasleđe.

Zato provodim vreme podučavajući,
držeći govore i baveći se demokratijom.

Ne gajim iluzije.

Danas širom sveta

ljudi sumnjaju u to da demokratija
može ispuniti očekivanja.

Autokrate i demagozi deluju ohrabreno,

čak i arogantno.

Slobodan svet oseća
kao da mu nedostaje vođa.

A ipak, i dalje se nadam.

Ne mislim to u smislu da sam optimističan.

Optimizam je za posmatrače.

Nada podrazumeva delovanje.

Znači to da imam udela u krajnjem ishodu.

Demokratska nada zahteva veru

ne u nekog moćnika
ili harizmatičnog spasitelja,

već veru koju imamo jedni u druge,

i tera nas da se zapitamo kako možemo
postati dostojni takve vere?

Verujem da je ovo trenutak
moralnog buđenja,

kakvo nastaje kada se uruše
stare izvesne stvari.

U srcu tog buđenja je ono što ja zovem
„građanska religija“.

Danas želim da govorim
o tome šta je građanska religija,

kako je upražnjavamo

i zašto je sada bitna više nego ikada.

Počeću od „šta“.

Definišem građansku religiju kao sistem
zajedničkih verovanja i kolektivnih praksi

po kojima pripadnici samoupravne zajednice

biraju da žive kao građani.

Kada kažem „građanin“,
ne mislim na dokumenta ili pasoše.

Govorim o dubljem, širem, etičkom konceptu

o pružanju doprinosa zajednici,
o članstvu u društvu.

Govoriti o građanskoj religiji
kao religiji nije poetska sloboda,

jer je demokratija

jedna od ljudskih aktivnosti
koju najviše pokreće vera.

Demokratija funkcioniše samo kada dovoljno
nas veruje da demokratija funkcioniše.

Istovremeno je i kockanje i čudo.

Njen legitimitet ne potiče
iz spoljašnjeg okvira ustavnih pravila,

već unutrašnjeg funkcionisanja
građanskog duha.

Građanska religija, kao i svaka religija,

sadrži svetu veru,
sveta dela i svete rituale.

Moja verovanja obuhvataju reči
kao što su „podjednaka zaštita zakona“

i „mi, narod“.

Na mom spisku svetih dela
nalaze se ukidanje ropstva,

uvođenja prava žena da glasaju,
pokret građanskih prava,

savezničko iskrcavanje u Normandiji,

pad Berlinskog zida.

Imam i novi građanski ritual
o kome ću vam ubrzo pričati.

Sa kog god kraja planete da ste,

možete pronaći ili stvoriti
svoj skup verovanja, dela i rituala.

Praksa građanske religije
ne odnosi se na obožavanje države

niti poslušnost vladajućoj stranci.

Odnosi se na posvećenost jednih drugima

i našim zajedničkim idealima.

A svetost građanske religije se ne odnosi
na božanstvo ili na nešto natprirodno.

Radi se o grupi različitih ljudi

koji govore o življenju naše sličnosti,

naše grupnosti.

Možda sad počinjete da malo brinete

da pokušavam da vas uvedem u kult.

Opustite se, ne radim to.

Ne moram da vam prodajem te priče.

Kao ljudi se uvek nalazite
na tržištu kultova,

nekih vrsta religijskih iskustava.

U prirodi nam je da tražimo
kosmološka objašnjenja,

da sakralizujemo verovanja
koja nas spajaju u transcendentnoj svrsi.

Ljudi stvaraju religije
jer ljudi stvaraju grupe.

Jedini izbor koji imamo

je da li da aktiviramo
tu grupnost zarad dobra.

Ako ste pobožna osoba, to znate.

Ako niste,

ako više ne idete na molitvene obrede

ili nikada niste ni išli,

možda ćete u tom slučaju reći
da je joga vaša religija,

ili fudbalska Premijer liga,

pletenje, kodiranje ili TED Talks.

Ali bilo da verujete u boga
ili u odsustvo bogova,

građanska religija ne zahteva
da se odreknete svojih verovanja.

Samo zahteva da se pojavite kao građanin.

A to me navodi na moju drugu temu:

kako da građansku religiju
ispovedamo produktivno.

Sada ću vam pričati
o novom građanskom ritualu.

Zove se „Građanska subota“

i sledi princip verskih okupljanja.

Pevamo zajedno,

okrenemo se ka nepoznatoj osobi kraj sebe
da bismo razmotrili neku zajedničku temu,

slušamo poeziju i svete spise,

postoji propoved koja povezuje te tekstove

sa etičkim odlukama
i kontroverzama našeg vremena,

ali pesma, sveti tekst i propoved

nisu iz crkve, sinagoge ili džamije.

Oni su građanski,

stvoreni na osnovu
zajedničkih građanskih ideala

i zajedničke istorije polaganja prava
na te ideale i njihovog osporavanja.

Nakon toga se okupimo u krugove
da bismo organizovali skupove,

registrovali birače, priključili se
novim klubovima,

sklopili nova prijateljstva.

Moje kolege i ja smo počeli
da organizujemo Građanske subote

u Sijetlu 2016. godine.

Od tada su se proširile po kontinentu.

Ponekad ih pohađaju stotine,
ponekad desetine ljudi.

Odvijaju se u bibliotekama,
mesnim zajednicama

i radnim prostorima,

pod prazničnim šatorima
i u velikim halama.

Nema nikakve visoke tehnologije
u ovoj socijalnoj tehnologiji.

Ona se odnosi na osnovnu ljudsku žudnju
za druženjem lice u lice.

Privlači mlade i stare, levicu i desnicu,

siromašne i bogate, one koji pripadaju
i koji ne pripadaju crkvi, svih rasa.

Kada dođete na Građansku subotu,
pozvani ste da razmotrite pitanje

kao što je „Za koga ste odgovorni?“

ili „Šta ste spremni da rizikujete

ili čega biste se odrekli
za svoju zajednicu?“

Kada se to dogodi, nešto se pokrene.

Vi se pokrenete.

Počnete da iznosite svoju priču.

Počemo da zaista vidimo jedni druge.

Shvatate da beskućništvo, oružano nasilje,
stvaranje bogataških naselja,

užasan saobraćaj, nepoverenje
pridošlica, lažne vesti -

te stvari nisu tuđ problem,

već su zbir vaših navika i propusta.

Društvo postaje ono što radite.

Od nas se nikada ne traži da razmislimo
o sadržaju našeg građanstva.

Većina nas nikad ne bude pozvana
da uradimo više ili da budemo više,

i većina nas nema pojma
koliko žudimo za tim pozivom.

U međuvremenu smo stvorili
građansku bogosloviju

da bismo počeli da obučavamo
ljude sa svih strana

da samostalno vode okupljanja
Građanske subote u svojim gradovima.

U zajednici Atine u Tenesiju,

borbeni vođa Vitni Kimbal Ko

vodi okupljanja u prodavnici
umetničkih radova i ramova

sa omladinskim horom i mnogo zastavica.

Mladi aktivista po imenu Berto Agvajo

predvodio je svoju Građansku subotu
na uličnom ćošku

u naselju Iza Jardsa u Čikagu.

Berto je nekada učestvovao u bandama.

Sada održava mir

i organizuje političke kampanje.

U Honoluluu, Rafael Bergstrom,

bivši profesionalni igrač bejzbola
koji je postao fotograf i konzervator,

vodi pod sloganom
„Građanska nauka je seksi“.

I jeste.

(Smeh)

Ponekad me pitaju čak i naši bogoslovi:

„Zar nije opasno koristiti
religijski jezik?

Zar to neće samo učiniti našu politiku
još više dogmatskom i nadobudnom?“

Ali ovo gledište pretpostavlja

da je svaka religija
fanatični fundamentalizam.

A nije.

Religija je takođe moralno rasuđivanje,

prihvatanje sumnje,

obavezivanje da se odvojimo od sebe
i služimo drugima,

izazov da se popravi svet.

U tom smislu, politika bi mogla da podnese
da bude malo više kao religija,

a ne manje.

Stoga je moja poslednja tema danas

zašto je građanska religija danas važna.

Hteo bih da iznesem dva razloga.

Jedan je suprotstavljanje
kulturi hiperindividualizma.

Svaka poruka koju dobijemo
sa svakog ekrana i površine

savremenog tržišta

je da je svako od nas sam na svome,

slobodni činilac,

slobodan da upravlja vlastitim brendovima,

slobodan da živi pod mostom,

slobodan da ima poslove sa strane,

slobodan da umre sam bez osiguranja.

Tržišni liberalizam nam kaže

da smo gospodari
koji nikome ništa ne duguju,

ali nas zatim porobljava

u groznoj izolaciji konzumerizma
i statusne anksioznosti.

(Publika) Tako je!

Milioni nas su shvatili tu prevaru.

Sada shvatamo

da „slobodno za sve“
nije isto što i sloboda za sve.

(Aplauz)

Ono što nas zaista oslobađa
je vezanost za druge

u uzajamnoj pomoći i obavezi,

to što moramo da radimo što bolje možemo
u svojim naseljima i gradovima,

kao da su naše sudbine
međusobno povezane -

jer i jesu -

kao da ne možemo da se otcepimo
jedni od drugih,

jer, na kraju krajeva, i ne možemo.

Vezivanje na ovaj način
nas zapravo oslobađa.

Otkriva da smo jednaki u dostojanstvu.

Podseća nas da uz prava idu i obaveze.

Podseća nas, u stvari,

da ispravno shvaćena prava
jesu odgovornosti.

Drugi razlog zašto je
građanska religija sada važna

je taj što nudi najzdraviju
moguću priču o nama i njima.

Govorimo o politici identiteta
kao da je nešto novo,

ali nije.

Svaka politika je politika identiteta,

beskrajna borba da se definiše
ko zaista pripada.

Umesto štetnih mitova o krvi i zemlji

koji označavaju pojedine ljude
kao večne strance,

građanska religija svima nudi
stazu ka pripadanju,

isključivo zasnovanu
na univerzalnom verovanju

o doprisnosu, učešću i uključivanju.

U građanskoj religiji,
„mi“ smo oni koji žele da služe,

dobrovoljno rade, glasaju, slušaju,
uče, saosećaju, bolje raspravljaju,

prenose moć na druge
umesto da je gomilaju.

„Oni“ su ljudi koji to ne žele.

Može se o njima oštro suditi,

ali to nije potrebno,

jer u bilo kom trenutku
neko od njih može postati jedan od nas,

jednostavno tako što će odabrati
da živi kao građanin.

Poželimo im dobrodošlicu.

Vitni, Berto i Rafael
imaju dara za dobrodošlicu.

Svaki ima karakterističan,
lokalno ustanovljen način

da poverenje u demokratiju
približi drugima.

Mogu imati sleng sa Apalača
ili iz Južnog Čikaga ili sa Havaja.

Njihova poruka je ista:

građanska ljubav, građanski duh,
građanska odgovornost.

Možda sada mislite da je sve ovo
sa građanskom religijom

samo za preterano zanetu
drugu generaciju Amerikanaca poput mene.

Ali zapravo je za svakoga, bilo gde,

ko želi da rasplamsa veze poverenja,

ljubav i zajedničke akcije

koje su potrebne
da bismo vladali sobom u slobodi.

Možda Građanske subote nisu za vas.

To je u redu.

Pronađite sopstvene načine
da podstaknete građanske navike srca.

Sada cvetaju mnogi oblici
voljene građanske zajednice,

u ovo doba buđenja.

Grupe poput Organizovanja
zajednica Japana,

koja koristi kreativne
performativne rituale pripovedanja

da bi promovisala ravnopravnost žena.

Na Islandu postoje građanske potvrde,

gde mlade predvodi starešina

da bi naučili istoriju
i građanske tradicije svog društva,

što kulminira ceremonijom obreda prelaska

sličnom crkvenoj potvrdi.

Krugovi Bena Frenklina
u Sjedinjenim Državama,

gde se prijatelji sastaju svakog meseca

da raspravljaju i razmišljaju
o vrlinama koje je Franklin kodifikovao

u svojoj autobiografiji,

kao što su pravičnost,
zahvalnost i opraštanje.

Znam da građanska religija nije dovoljna

da bi se otklonile
radikalne nejednakosti našeg doba.

Za to nam je potrebna moć.

Ali moć bez karaktera
je gori lek od bolesti.

Znam da sama građanska religija ne može
popraviti korumpirane institucije,

ali institucionalne reforme
bez novih normi neće potrajati.

Kultura je uzvodno od zakona.

Duh je uzvodno od politike.

Duša je uzvodno od države.

Ne možemo da uklonimo zagađenja
u politici ako čistimo samo nizvodno.

Moramo doći do izvora.

Izvor su naše vrednosti,

a kada se radi o vrednostima,
moj savet je jednostavan: imajte ih.

(Smeh)

(Aplauz)

Postarajte se da te vrednosti
budu prosocijalne.

Primenite ih u praksi

i činite to u društvu drugih ljudi,

sa strukturom vere,
dela i radosnog rituala

kojoj ćete se uvek vraćati.

Oni od nas koji veruju u demokratiju
i veruju da je još uvek moguća,

mi nosimo teret da to dokažemo.

Ali upamtite, uopšte nije teret

biti u zajednici u kojoj vas vide
kao nekog ko je u celosti čovek,

gde imate pravo glasa
u stvarima koje utiču na vas,

gde ne morate biti povezani
da biste bili poštovani.

To se zove blagoslov

i dostupan je svima koji veruju.

Hvala.

(Aplauz)