Četiri priče koje govorimo sebi o smrti

Filozof Stiven Kejv počinje mračnim ali privlačnim pitanjem: kada ste prvi put shvatili da ćete umreti? I još interesantnije: zašto se mi ljudi tako često opiremo neizbežnosti smrti? U fascinantnom govoru Kejv istražuje četiri priče - zajedničke čitavoj civilizaciji - koje ćemo reći sebi "u cilju da nam pomognu da se nosimo sa strahotom smrti."

Imam pitanje:

ko se od vas seća kada je
prvi put shvatio

da će umreti?

Ja se sećam. Bio sam mladi dečak,

i deda mi je tad upravo umro

i sećam se kako sam nakon
nekoliko dana ležao noću u krevetu

pokušavajući da nađem smisao
onoga što se dogodilo.

Šta je značilo to da je on umro?

Kuda je otišao?

Bilo je kao da se rupa
u stvarnosti otvorila

i progutala ga.

Zatim me je zateklo
zaista šokantno pitanje:

ako je on umro, da li bi se to i meni
moglo dogoditi?

Da li bi se ta rupa u stvarnosti otvorila
i mene usisala?

Da li bi se otvorila ispod mog kreveta

i progutala me dok spavam?

U nekom trenutku sva deca
postaju svesna smrti.

Naravno, može se dogoditi
na različite načine,

ali uglavno dolazi u fazama.

Naša ideja smrti
razvija se kako starimo.

Ako biste posegli duboko
u tamne uglove

svog sećanja,

mogli biste se setiti nečega
sličnom onome što sam ja osetio

kada mi je deda umro i kada
sam shvatio

da bi se isto moglo i meni desiti,

taj osećaj da iza svega ovoga

nas čeka praznina.

Ovaj razvoj u detinjstvu

predstavlja razvoj naših vrsta.

Baš kao što je postojala tačka
u vašem razvoju kao deteta

kada je vaš osećaj sopstvenosti i vremena

postao dovoljno sofisticiran

da shvatite da ste smrtni,

tako i u nekoj tački
u evoluciji naših vrsta,

neki osećaji sopstvenosti i vremena
ranih ljudi

postaju dovoljno sofisticirani

da oni postanu prva ljudska bića
da shvate:

"Umreću".

Ovo je, da kažem, naša kletva.

To je cena koju plaćamo zato što
smo tako pametni.

Moramo da živimo u uverenju

da je najgora stvar
koja se može desiti

a i hoće jednog dana,

kraj svih naših projekata,

naših nada, snova
i našeg ličnog sveta.

Svako od nas živi u senci lične

apokalipse.

I to je zastrašujuće.
Užasavajuće je.

I tražimo izlaz iz toga.

U mom slučaju, kada sam
imao oko 5 godina,

ovo je značilo da pitam svoju majku.

Kada sam prvi put počeo
da postavljam pitanja

o tome šta se dešava kada umremo,

odrasli oko mene u to vreme

odgovarali su tipičnom engleskom
mešavinom neprijatnosti

i neodlučnog hrišćanstva,

a rečenica koju sam najčešće slušao

je da je deda sad

"tamo negde i gleda dole na nas,"

i ako bih i ja takođe umro,
što se naravno ne bi desilo

onda bih i ja otišao tamo gore,

što je učinilo da smrt
veoma zvuči kao

egzistencijalni lift.

Ovo nije baš zvučalo veoma uverljivo.

Gledao sam program
za decu u to vreme

i ovo je bila era istraživanja svemira.

Uvek je bilo raketa koje su letele u nebo,

u svemir, tamo gore.

Nijedan od astronauta koji se vratio

nikada nije pomenuo
da je sreo mog dedu

ili bilo koje druge mrtve ljude.

Ali sam bio uplašen,

a ideja vožnje egzistencijalnim liftom

kako bih video svog dedu

zvučala je mnogo bolje nego da
me proguta

praznina dok sam spavao.

Verovao sam u to bez obzira na sve,

čak i kad nije imalo smisla.

Ovaj proces razmišljanja
kroz koji sam prošao

kao dete, i u kojem sam se
nalazio mnogo puta,

uključujući i onda kada sam odrastao,

je proizvod onoga
što psiholozi nazivaju

pristrasnošću.

Pristrasnost je način
na koji sistematično

shvatamo stvari pogrešno,

načini na koje pogrešno proračunavamo,
pogrešno sudimo

izobličujemo stvarnost ili vidimo ono što
želimo da vidimo,

a pristrasnost o kojoj govorim

funkcioniše ovako:

suočite nekoga sa činjenicom

da će umreti

i verovaće u bilo koju priču

koja im govori da to nije istina

i da zapravo mogu da žive zauvek,

čak i ako to znači
vožnju egzistencijalnim liftom.

Možemo posmatrati ovo kao najveću
pristrasnost od svih.

Demonstrirana je u više od 400

empirijskih studija.

Ove studije su dovitljive, ali su i
jednostavne.

Ovako funkcionišu.

Uzmete dve grupe ljudi

koje su jednake u svim važnim
gledištima

i podsetite jednu grupu da će umreti

ali ne i drugu, a zatim poredite
njihova ponašanja.

Vi posmatrate kako to utiče na ponašanje

kada ljudi postaju
svesni svoje smrtnosti.

Svaki put dobijete isti rezultat:

ljudi koji su osvešćeni
o sopstvenoj smrtnosti

su voljniji da veruju u priče

koje im govore da mogu
da izbegnu smrt

i žive zauvek.

Evo i primera: jedna skorašnja studija

uzela je dve grupe agnostika,

to su ljudi koji su neopredeljeni

u odnosu na svoja religijska verovanja.

Jedna grupa upitana je
da razmisli o tome da su mrtvi.

Druga grupa upitana je da razmisli

o usamljenosti.

Zatim su upitani ponovo
o svojim verskim ubeđenjima.

Oni koji su upitani da razmisle o smrti

su kasnije bili duplo više
skloni da izraze veru

u boga i Isusa.

Duplo više.

Čak iako su pre toga
svi bili jednako agnostični.

Ali dodajte im strah od smrti,

i trčaće ka Isusu.

Ovo pokazuje da podsećanje ljudi o smrti

tera ljude da veruju,
bez obzira na dokaze

i to ne fukcioniše samo za religiju,

već i za bilo koju vrstu verskog sistema

koji obećava besmrtnost u nekom obliku,

bilo da je to biti poznat

ili imati decu

ili čak nacionalizam,

koji obećava da možete živeti
kao deo veće instance.

Ovo je pristrasnost koja je oblikovala

kurs ljudske istorije.

Teorija iza ove pristrasnosti

u više od 400 studija

zove se teorija upravljanja terorom,

a ideja je jednostavna. Samo ovo.

Razvijamo svoje poglede na svet,

tj priče koje govorimo sebi

o svetu i našem mestu u njemu,

u cilju da nam pomognu
da se nosimo

sa terorom smrti.

Ove priče o besmrtnosti

imaju hiljade različitih iskazivanja,

ali verujem da iza očigledne različitosti,

postoje zapravo samo
četiri osnovne forme

koje ove priče o besmrtnosti
mogu da prihvate.

Možemo ih videti kako se ponavljaju

kroz istoriju, samo sa malim promenama

kako bi oslikale rečnik dana.

Površno ću vas upoznati sa ova četiri

osnovna oblika besmrtnih priča,

i želim da vam dam neki osećaj

načina na koji su ispričane
u svakoj kulturi

ili generaciji

koristeći rečnik tog vremena.

Prva priča je najjednostavnija.

Želimo da izbegnemo smrt

i san o tome u ovom telu

na ovom svetu zauvek

je prva i najjednostavnija
vrsta priče o besmrtnosti

i možda na prvi pogled zvuči neprihvatljivo

ali zapravo, gotovo svaka
kultura u ljudskoj istoriji

je imala neki mit ili legendu

o eliksiru života ili fontani mladosti

ili nečemu što obećava da će nas održati

zauvek.

Stari Egipat imao je takve mitove,

stari Vavilon, stara Indija.

Kroz evropsku istoriju,
nalazimo ih u radu alhemičara,

i naravno i dalje verujemo u to danas,

samo što pričamo priču koristeći rečnik

nauke.

Pre 100 godina,

hormoni su tek otkriveni,

i ljudi su se nadali
da će hormonski tretmani

ponovo izlečiti starenje i bolesti,

a sada usmeravamo naše
nade na matične ćelije,

genetsko inženjerstvo i nanotehnologiju.

Ali ideja da nauka
može da zaustavi smrt

je samo još jedno poglavlje u priči

magičnog eliksira,

priči koja je stara
koliko i civilizacijia.

Ali uložiti sve na ideju
nalaženja eliksira

i večnog života

je rizična strategija.

Kada pogledamo nazad kroz istoriju

na sve koji su tražili
eliksir u prošlosti,

jedina stvar koju imaju zajedničku

je da su svi mrtvi.

Treba nam drugi plan
i upravo ovakva vrsta rezervnog plana

je ono što nudi druga vrsta
priče o besmrtnosti,

a to je vaskrsnuće.

To predstavlja ideju
da sam ja u ovom telu,

i ja sam fizički organizam.

Prihvata da ću umreti

ali kaže da uprkos tome,

mogu da se uzdignem
i ponovo živim.

Drugim rečima, mogu da uradim
ono što je Isus uradio.

Isus je umro, bio je tri dana u grobu,

a zatim se uzdigao i ponovo živeo.

Ideja po kojoj svi mi možemo da
vaskrsnemo i živimo ponovo

je pravoslavno verovanje,
ne samo za hrišćane

ali i za jevreje i muslimane.

Naša želja da verujemo
u ovu priču

je duboko ukorenjena

da je iznova izmišljamo

za naučno doba,

na primer, sa idejom krionika.

To je ideja gde kada umrete,

možete se zamrznuti,

i zatim, u neko vreme
kada tehnologija

dovoljno uznapreduje

mežete biti odleđeni,
popravljeni i oživljeni

i tako vaskrsavate.

Neki ljudi veruju da će ih
svemogući bog

vaskrsnuti da bi živeli ponovo,

a drugi ljudi veruju da će
to uraditi svemogući naučnik.

Za druge, čitava ideja vaskrsnuća,

izlaženja iz groba,

suviše je poput lošeg filma
o zombijima.

Smatraju da je telo suviše zbrkano,
suviše nepouzdano,

za garanciju večnog života,

i oni ulažu svoje nade na treću,

duhovniju priču o besmrtnosti,

ideju da možemo ostaviti
svoje telo iza

i život nastaviti kao duša.

Većina ljudi na Zemlji

veruje da ima dušu,

a ideja je glavna u mnogim verama.

Ali čak i u svom trenutnom obliku,

u svom tradicionalnom obliku,

ideja duše je i dalje
veoma popularna,

ipak je iznova

izmišljamo za digitalno doba,

na primer sa idejom

da možete ostaviti svoje telo iza

učitavajući svoj um, svoju suštinu,

istinskog vas, u kompjuter,

i živeti kao avatar u etru.

Naravno, postoje skeptici koji kažu

da ako pogledamo naučne dokaze,

posebno neuronauku,

predlaže se da vaš um,

vaša suština, istinski vi,

sve to veoma zavisi
od specifičnog dela

vašeg tela, a to je vaš mozak.

Ti skeptici mogu pronaći utehu

u četvrtoj vrsti priče o besmrtnosti,

a to je baština,

ideja da možete živeti

kroz eho koji ostavljate u svetu,

poput velikog grčkog ratnika Ahila,

koji je žrtvovao svoj život
boreći se u Troji

kako bi mogao da zasluži
besmrtnu slavu.

Stremljenje ka slavi
je široko rasprostranjeno

i popularno danas kao što je uvek bilo,

i u našem digitalnom dobu,

čak je i lakše da se postigne.

Ne treba da budete
veliki ratnik poput Ahila

ili veliki kralj ili heroj.

Sve što vam treba je internet veza
i smešna mačka. (Smeh)

Neki ljudi više vole da
za sobom ostave opipljivo

biološko nasledstvo - decu, na primer.

Ili vole, nadaju se, da žive

kao deo neke veće celine,

nacije, porodice ili plemena

svog genetskog rezervoara.

Ponovo, postoje skeptici

koji sumnjaju da je baština

istinski besmrtna.

Vudi Alen je na primer rekao:

"Ne želim da živim
u srcima svojih sunarodnika.

Želim da nastavim
da živim u svom stanu."

Ovo su četiri

osnovne vrste priča o besmrtnosti

i pokušao sam da dam smisao

kako su ih ispričale razne generacije

sa malim varijacijama

kako bi se prilagodili maniru dana.

Činjenica da se iznova
događaju na ovaj način,

u tako sličnom obliku ali
u različitim sistemima verovanja,

mislim da sugeriše

da treba da budemo skeptični
povodom istine

o bilo kakvoj specifičnoj
verziji tih priča.

Činjenica da neki ljudi veruju

da će ih svemogući bog spasiti
kako bi živeli ponovo

i drugi veruju da će to učiniti
svemogući naučnik

predlaže da nijedna grupa
ne veruje u ovo

na osnovu snage dokaza.

Zapravo, verujemo ovim pričama

jer smo podešeni
da verujemo u njih,

a podešeni smo da im verujemo

jer toliko strahujemo od smrti.

Pitanje je

da li smo osuđeni da živimo
jedan život koji imamo

na način koji je oblikovan
strahom i poricanjem,

ili možemo da prevaziđemo
taj poremećaj?

Grčki filozof Epikur

mislio je da možemo.

On je tvrdio da je
strah od smrti prirodan,

ali da nije racionalan.

Rekao je: "Smrt nama
ne predstavlja ništa,

jer kad smo mi ovde, smrt nije,

a kada je smrt ovde, mi smo otišli."

Ovo se često citira ali je teško

da se shvati, da se usvoji,

jer upravo ova ideja o odlasku

je toliko teška da se zamisli.

2000 godina kasnije drugi filozof,

Ludvig Vitgenštajn,
postavio je stvari ovako:

"Smrt nije događaj u životu:

ne živimo da iskusimo smrt.

i još, dodao je,

"u tom smislu, život nema kraj."

Tako da je bilo prirodno
za mene kao dete

da se plašim da će me progutati praznina,

ali to nije bilo racionalno,

jer to da nas proguta praznina

nije nešto što će bilo ko od nas

ikada iskusiti.

Prevazilaženje ove pristrasnosti
nije lako jer je

strah od smrti veoma duboko
ukorenjen u nama,

a ipak, kada vidimo da strah
sam po sebi nije racionalan,

i kada iznesemo napolje

načine na koje nas
može nesvesno usmeriti,

tad možemo

da pokušamo da smanjimo uticaj koji

on ima na naš život.

Smatram da pomaže
ako posmatramo život

kao knjigu.

Isto kao što je knjiga
ograničena svojim koricama,

početkom i krajem,

tako su i naši životi
ograničeni rođenjem i smrću

i iako je knjiga ograničena
početkom i krajem,

ona može sadržati daleke pejzaže

egzotične prikaze, fantastične avanture.

Iako je knjiga omeđena početkom i krajem,

likovi unutar nje

ne znaju za horizonte.

Oni jedino znaju za trenutke
koji čine njihovu priču

čak i kad je knjiga zatvorena.

Likovi knjige

nisu uplašeni dolaska
do poslednje strane.

Long Džon Silver
se ne plaši da ćete završiti

s čitanjem "Ostrva sa blagom."

I tako treba da bude sa nama.

Zamislite knjigu vašeg života,

njene korice, njen početak
i kraj i vaše rođenje i smrt.

Možete samo znati momente unutar njih

momente koji čine vaš život.

Nema smisla da se plašite

onoga što je van tih korica

bilo to pre vašeg rođenja

ili vaše smrti.

Ne treba da brinete
o obimu knjige,

stripa ili epa.

Jedina stvar koja je važna

je da napravite dobru priču.

Hvala vam.

(Aplauz)