Uraditi nemoguće - preseći strah | Den Majer | TEDxMaastricht

Da li ste ikada želeli da budete superheroj i učinite nemoguće? Den Majer veruje da bez obzira na to koliko ekstremni naši strahovi bili i koliko god ludi bili naši snovi, svako ima potencijal da bude superheroj, uradi nemoguće i promeni svet. Direktor agencije za humantiranu pomoć koja služi deci bez roditelja u Kazahstanu, Den priča o tome kako je prevazišao detinjstvo puno ekstremnih strahova, društvene anksioznosti i maltretiranja i došao do nadljudskih podviga, postao finalista u emisiji Amerika ima talenat, dobio Ig Nobelovu nagradu iz medicine 2007. na Harvardu i postao svetski rekorder 39 puta i vodeći stručnjak u jednoj od najstarijih i najopasnijih umetnosti - gutanju mačeva. Priča o svojoj strasti da inspiriše ljude da urade nemoguće u svojim životima.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Hvala vam.

Bio jednom jedan indijski kralj, maharadža
i za svoj rođendan izdao je dekret

da sve poglavice moraju doneti
poklon dostojan kralja.

Neki su doneli finu svilu,
neki ukrašene mačeve,

neki su doneli zlato.

Na kraju reda došao je
veoma izboran sićušni starac

koji je uz more hodao danima
od svog sela.

Kako je prišao, kraljev sin ga je upitao:
"Koji dar donosiš za Kralja?"

A starac je veoma polako
otvorio svoju ruku i otkrio

prelepu morsku školjku, sa linijama
ljubičaste, žute, crvene i plave boje.

A Kraljev sin je rekao:

"To nije poklon za Kralja!
Kakav je to poklon?"

Starac je polako podigao pogled i rekao:

"Duga šetnja - deo poklona."

(Smeh)

Za nekoliko trenutaka daću vam poklon,

poklon za koji verujem
da je vredan širenja.

Ali pre nego to učinim,
hajde da vas povedem

na moju dugu šetnju.

Poput većine vas,

život sam počeo kao dete.

Koliko vas je život počelo kao dete?

Rodili ste se mladi?

Oko pola vas... U redu...

(Smeh)

A vi ostali? Rodili ste se odrasli?

Čoveče, voleo bih da vam upoznam majke!

Zaista nemoguće!

Kao dete, uvek me je fasciniralo nemoguće.

Danas je dan kojem sam se radovao
mnogo godina,

jer je danas dan kada ću pokušati

da uradim nemoguće
baš pred vašim očima,

baš ovde na TEDxMaastricht.

Počeću

tako što ću otkriti kraj:

i dokazaću vam

da nemoguće nije nemoguće.

A završiću tako što ću vam dati
poklon vredan širenja:

pokazaću vam da možete
da učinite nemoguće u životu.

U mojoj potrazi da uradim nemoguće,
otkrio sam da postoje dve stvari

koje su zajedničke ljudima širom sveta.

Svako ima strahove,

i svako ima snove.

U mojoj potrazi da uradim nemoguće,
otkrio sam da postoje tri stvari

koje sam uradio tokom godina

koje su dovele do toga da uradim nemoguće:

"između dve vatre",

Supermen

i komarac.

To su tri moje ključne reči.

Sada znate zašto u životu radim nemoguće.

Povešću vas na putovanje,
na moju dugu šetnju

od strahova do snova,

od reči do mačeva,

od "između dve vatre"

do Supermena

i komarca.

Nadam se da ću vam pokazati

kako možete u svom životu
da učinite nemoguće.

Četvrti oktobar 2007.

Srce mi je lupalo
i kolena su mi se tresla

kada sam izašao na scenu

u teatru Sanders

na Univerzitetu Hardvard da prihvatim

Ig Nobel nagradu iz medicine za 2007

za istraživački članak iz medicine
koji sam napisao u koautorstvu

sa nazivom "Gutanje mačeva

i nuspojave".

(Smeh)

Bio je objavljen u malom časopisu
koji pre toga nisam čitao,

Britanskom medicinskom časopisu.

Za mene, to je bio nemogući san
koji se ostvario,

neočekivano iznenađenje
za nekoga poput mene,

bila je čast koju nikada neću zaboraviti.

Ali to nije bio
najupečatljiviji deo mog života.

Četvrtog oktobra 1967,

ovo uplašeno, stidljivo,
mršavo, slabašno dete

patilo je od ekstremnih strahova.

Dok se pripremao da izađe na scenu,

srce mu je lupalo,

kolena su se tresla.

Otvorio je usta da govori,

reči prosto nisu izlazile.

Stajao je i tresao se, u suzama.

Panika ga je paralisala,

strah ga je zaledio.

Ovo uplašeno, stidljivo, mršavo,
slabašno dete,

patilo je od ekstremnih strahova.

Plašio se mraka,

plašio se visine,

paukova i zmija.

Da li se neko ovde plaši paukova i zmija?

Da, nekoliko vas...

Plašio se vode i ajkula...

Plašio se doktora,
medicinskih sestara i zubara,

igli i bušilica i oštrih predmeta.

Ali više od svega,

plašio se ljudi.

To uplašeno, stidljivo, mršavo
i slabašno dete

bio sam ja.

Plašio sam se neuspeha i odbijanja,

niskog samopouzdanja,
s kompleksom niže vrednosti

i s nečim za šta tada nismo znali
da može da se dijagnozira:

poremećaj društvene anksioznosti.

Pošto sam imao te strahove,
siledžije bi me zadirkivale i tukle.

Smejali bi mi se i vređali me.
Nikada mi nisu dali da učestvujem

u njihovim igrama.

Bila je jedna igra gde bi me pustili
da učestvujem...

između dve vatre -

a ja nisam dobro izbegavao loptu.

Siledžije bi me vređale,

a ja bih pogledao nagore
i video crvene lopte

kako lete ka mom licu
ogromnom brzinom,

bam, bam, bam!

Sećam se mnogih dana
kada sam se vraćao do kuće,

crvenog lica koje je peklo,
uši su mi se crvenele i zvonile.

Oči su me pekle od suza

a njihove reči su gorele u mojim ušima.

Ko god da je rekao:

"Drvlje i kamenje mogu mi polomiti kosti
ali reči me nikad neće povrediti..."

To je laž.

Reči seku poput noža.

Reči mogu ubosti poput mača.

Reči mogu naneti rane tako duboke

da se ne mogu videti.

Imao sam strahove,
i reči su mi bile najgori neprijatelji.

Još uvek su.

Ali sam imao i snove.

Otišao bih kući
i pobegao u stripove o Supermenu

i čitao bih ih

i sanjao sam i želeo da postanem
superheroj poput Supermena.

Želeo sam da se borim za istinu i pravdu,

želeo sam da se borim
protiv zlikovaca i kriptonita,

želeo sam da letim oko sveta,

radeći nadljudske stvari
i spašavajući živote.

Takođe su me fascinirale stvarne stvari.

Čitao sam Ginisovu knjigu rekorda
kao i Riplijevu knjigu "Verovali ili ne".

Da li je neko od vas čitao
jednu od tih knjiga?

Obožavam ih!

Video sam stvarne ljude
koji izvode podvige.

Rekao sam, želim da radim to.

Ukoliko mi siledžije ne daju

da se igram nekog sporta sa njima,

želim da se bavim pravom magijom,
pravim podvizima.

Želim da uradim nešto stvarno neverovatno
što te siledžije ne mogu.

Želim da pronađem svoju svrhu i poziv,

želim da znam da moj život ima smisla,

želim da učinim nešto neverovatno
da promenim svet;

želim da dokažem
da nemoguće nije nemoguće.

Premotajmo 10 godina -

bila je to nedelja pre mog 21. rođendana.

Dve stvari su se desile u jednom danu
koje će mi zauvek izmeniti život.

Živeo sam u Tamil Nadu,
u južnoj Indiji,

tamo sam bio misionar

i moj prijatelj i mentor me je upitao:

"Danijele, da li imaš trome?"

A ja sam rekao: "Trome? Šta su trome?"

Rekao je:
"Trome su veliki životni ciljevi.

Oni su kombinacija snova i ciljeva,
kao kada bi mogao

da uradiš sve što želiš,
da ideš gde god želiš,

da budeš ko god želiš,

gde bi otišao? Šta bi radio?

Ko bi bio?

Rekoh: "Ne mogu to!

Previše sam uplašen!
Imam previše strahova!"

Te noći sam odneo svoj podmetač
do krova bungalova,

legao pod zvezdama

i posmatrao slepe miševe
kako love komarce.

Mogao sam da razmišljam samo o tromama,
o snovima i ciljevima,

a te siledžije bile su lopte
u igri između dve vatre.

Probudio sam se nekoliko sati kasnije.

Srce mi je lupalo,
tresla su mi se kolena.

Ovog puta to nije bio strah.

Treslo mi se celo telo.

Narednih pet dana,

bio sam nesvestan, na samrti
i borio sam se za život.

Mozak mi je goreo na temperaturi
od 40 stepeni zbog malarije.

Kada god bih bio svestan,
razmišljao sam samo o tromama.

Mislio sam: "Šta želim da uradim
sa svojim životom?"

Konačno, noć pre mog 21. rođendana,

u trenutku svesti,

došao sam do otkrovenja:

shvatio sam da taj mali komarac,

Anopheles Stephensi,

taj mali komarac

koji je imao manje od 5 mikrograma,

manje od zrna soli,

ako taj komarac može
da pokosi čoveka od 80 kilograma,

shvatio sam da je to moj kriptonit.

Onda sam shvatio,
ne, ne, nije to komarac,

već je mali parazit unutar njega,

Plasmodium Falciparum,
koji ubija preko milion ljudi godišnje.

Onda sam shvatio, ne, ne,
manje je od toga,

ali meni se činilo većim.

Shvatio sam,

strah je bio moj kriptonit,

moj parazit,

koji se uvukao i paralizovao me
celog mog života.

Znate, postoji razlika
između opasnosti i straha.

Opasnost je istinita.

Strah je izbor.

Shvatio sam da imam izbor:

ili ću živeti u strahu
i te noći umreti kao promašaj,

ili bih mogao da sahranim
sve svoje strahove

i mogao bih da posegnem za snovima,
da se usudim da živim život.

Znate, ima nešto u vezi sa tim
da ste na smrtnoj postelji

i suočavate se sa smrću, što vas natera
da zapravo želite da živite.

Shvatio sam da svi umiru,
ali da istinski ne živi baš svako.

U umiranju živimo.

Znate, kada naučite da umrete,

zaista naučite da živite.

Odlučio sam te večeri

da ću da promenim svoju priču.

Nisam želeo da umrem.

Molio sam se i rekao:

"Bože, ako mi dozvoliš da doživim
svoj 21. rođendan,

neću dozvoliti da mi strah
više vlada životom.

Zakopaću svoje strahove.

Posegnuću za snovima,

želim da promenim svoj stav,

da učinim nešto sjajno
sa svojim životom,

da nađem svoju svrhu i poziv.

Želim da znam da nemoguće
zapravo nije nemoguće."

Neću vam reći da li sam preživeo tu noć.
Ostaviću vam da sami to zaključite.

(Smeh)

Ali te noći napravio sam spisak
mojih prvih 10 troma:

odlučio sam da želim
da posetim sve kontinente,

da vidim sedam svetskih čuda,

naučim hrpu jezika,

živim na napuštenom ostrvu,

živim na moru u okeanu,

živim sa plemenom Indijanaca u Amazonu,

da se popnem
na vrh najviše planine u Švedskoj,

želeo sam da vidim izlazak sunca
na Mont Everestu,

da radim u svetu muzike u Nešvilu,

želeo sam da radim u cirkusu

i da skočim iz aviona.

Tokom narednih dvadeset godina,
ostvario sam većinu tih troma.

Svaki put kada bih sa spiska
skinuo neku tromu,

dodao bih 5 ili 10 i lista je rasla.

Narednih sedam godina,
živeo sam na ostrvcetu u Bahamima

oko sedam godina

u kolibi od slame,

loveći ajkule i raže koje sam jeo,
jedini sam bio na ostrvu,

omotan u tkaninu oko struka

i morao sam da naučim
kako da plivam sa ajkulama.

Odatle, preselio sam se u Meksiko

i onda sam se preselio
u sliv reke Amazon u Ekvadoru,

Pujo Pongo Ekvador,
tamo sam živeo sa plemenom,

i malo-pomalo sam počeo da dobijam
samopouzdanje samo preko mojih troma.

Preselio sam se radi posla u muzici
u Nešvil, a onda u Švedsku,

preselio sam se u Stokholm,
tamo sam radio u muzičkoj industriji

i popeo sam se na vrh planine Kebnekaize,
visoko iznad Arktičkog kruga.

Naučio sam da glumim klovna,

da žongliram

i hodam na štulama,

vozim monocikl, gutam vatru, jedem staklo.

Godine 1997. čuo sam da je ostalo
manje od desetak gutača mačeva

i rekao sam: "Moram to da uradim!"

Upoznao sam gutača mačeva
i upitao ga za par saveta.

Rekao je: "Da, daću ti dva saveta:

Broj 1: Veoma je opasno,

ljudi su umirali radeći ovo.

Broj 2:

Nemoj da pokušavaš!"

(Smeh)

Dodao sam to spisku troma.

Vežbao sam 10 do 12 puta dnevno,
svakoga dana,

četiri godine.

Izračunao sam to...

4x365 (x12)

Bilo je oko 13 000
neuspešnih pokušaja

pre nego što sam niz svoje grlo
stavio prvi mač 2001.

Tokom tog vremena postavio sam tromu

da postanem vodeći svetski stručnjak
za gutanje mačeva.

Tako sam tražio svaku knjigu,
časopis, članak u novinama,

svaki medicinski izveštaj,
učio sam fiziologiju, anatomiju,

pričao sa doktorima
i medicinskim sestrama,

povezao sve gutače mačeva zajedno

u Međonarodno udruženje gutača mačeva

i sproveo dvogodišnje istraživanje

o gutanju mačeva i sporednim efektima

koje je objavljeno
u Britanskom medicinskom časopisu.

(Smeh)

Hvala.

(Aplauz)

Naučio sam neke fascinantne stvari
o gutanju mačeva.

Kladim se da o nekim stvarima
niste pre mislili,

ali nakon večeras hoćete.

Kada odete kući i sečete šniclu nožem

ili mačem, ili "beštekom",
pomislićete na ovo...

Naučio sam da je gutanje mačeva
započelo u Indiji,

tamo gde sam ga prvi put video
kao dvadesetogodišnjak -

pre oko 4000 godina,
oko 2000. godine p.n.e.

Tokom proteklih 150 godina,
gutači mačeva korišćeni su

u oblastima nauke i medicine

da pomognu u razvoju
čvrstog endoskopa 1868.

koga je izumeo dr Adolf Kusmaul
iz Frajburga u Nemačkoj.

Elektrokardiogram u Velsu, 1906.

kako bi se izučavali poremećaji
gutanja i varenja,

bronhoskopi, takve stvari.

Ali tokom prethodnih 150 godina,

znamo za stotine povreda
i desetine smrti...

Ovde je čvrsti endoskop
koga je razvio dr Adolf Kusmaul.

Ali otkrili smo da je bilo 29 smrti
tokom proteklih 150 godina,

uključujući gutača mačeva u Londonu
koji je probio svoje srce mačem.

Takođe smo saznali da godišnje bude

3 do 8 ozbiljnih povreda
kao posledica gutanja mačeva.

Znam jer me zovu.

Sad sam imao dva poziva,

jedan iz Švedske, jedan iz Orlanda,
samo tokom proteklih par nedelja,

gutači mačeva koji su u bolnici
zbog povreda.

To je veoma opasno.

Druga stvar koju sam naučio
je da za gutanje mačeva treba

od 2 do 10 godina da se nauči

za većinu ljudi.

Ali za mene je najfascinantnije otkriće

bilo to da gutači mačeva nauče
kako da urade nemoguće.

Odaću vam malu tajnu:

nemojte se fokusirati na 99,99% nemogućeg.

Fokusirajte se na 0,1% mogućeg
i shvatite kako da ga učinite mogućim.

Hajde da vas povedem na putovanje
u um gutača mačeva.

Kako biste progutali mač, potrebna je
meditacija uma nad materijom,

izuzetna koncentracija i preciznost

kako biste izolovali unutrašnje organe
i prevazišli automatske reflekse tela

kroz pojačano sažimanje mozga,
ponovljenu memoriju mišića

i kroz namerno vežbanje
od preko 10 000 puta.

Hajde da vas povedem na malo putovanje
u telo gutača mača.

Kako bih progutao mač,

moram da skliznem oštricu preko jezika,

potisnem refleks gušenja u jednjaku,

uradim zaokret od 90 stepeni
niz epiglotis,

prođem kroz gornji sfinkter jednjaka,

potisnem peristaltički refleks,

uguram sečivo u predeo grudi

između pluća.

U ovom trenutku

zapravo moram da pomerim srce u stranu.

Ukoliko pažljivo posmatrate,

videćete da srce lupa uz mač

jer se on naslanja na srce

i od njega je odvojen samo sa 6mm
tkiva jednjaka.

To ne možete lažirati.

Onda moram da ga uguram
pored grudne kosti,

niz donji sfinkter jednjaka
dole u stomak,

potisnuti refleks gađenja u stomaku
sve do dvanaestopalačnog creva.

Prosto ko pasulj.

(Smeh)

Kada bih išao dalje od toga,

sve do jajovoda.
(Na holandskom) Jajovoda!

Momci, možete supruge posle
da pitate o tome...

Ljudi me pitaju, kažu:

"Mora da treba mnogo hrabrosti
kako bi rizikovao svoj život,

da pomeriš svoje srce i progutaš mač..."

Ne, prava hrabrost je potrebna

tom uplašenom,
stidljivom, slabašnom detetu

da rizikuje neuspeh i odbijanje,

da otkrije osećanja

i proguta ponos

i stane pred gomilom potpunih stranaca

i ispriča ovu priču
o svojim strahovima i snovima,

da rizikuje da se otkrije iznutra,
i metaforički i bukvalno.

Vidite - hvala vam.

(Aplauz)

Vidite, stvarno je sjajno to

što sam oduvek želeo da radim
neverovatno u svom životu

i sada to jesam.

Ali zaista neverovatna stvar
nije da mogu da progutam

21 mač odjednom,

ili 6 metara pod vodom u akvarijumu
sa 88 ajkula i raža

za Riplijevo Verovali ili ne,

ili zagrejano do 1500 stepeni
za Superljude Stena Lija

kao Čelični čovek,

a to je bilo vruće!

Ili da vučem automobil za mač za Riplija

ili Ginisa

ili da završim u finalu
Amerika ima talenat

ili da dobijem Ig Nobelovu nagradu
za medicinu 2007.

Ne, to nije zaista neverovatna stvar.

To ljudi misle. Ne, ne, ne. Nije to.

Zaista neverovatna stvar je to

što je bog mogao da uzme to uplašeno,
stidljivo, slabašno dete

koje se plašilo visine,

koje se plašilo vode i ajkula,

doktora i medicinskih sestara
i igli i oštrih predmeta

i pričanja sa ljudima

i sada zbog njega letim širom sveta

na visinama od 9000 metara

i gutam oštre predmete
pod vodom sa ajkulama

i pričam sa doktorima i sestrama
i publikom poput ove širom sveta.

To je za mene zaista neverovatno.

Oduvek sam želeo da uradim nemoguće -

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Oduvek sam želeo da uradim nemoguće
i sada to jesam.

želeo sam da uradim nešto neverovatno
sa svojim životom i promenim svet

i sada to jesam.

Oduvek sam želeo da letim oko sveta
radeći nadljudske stvari

i spašavajući živote i sada to jesam.

I znate šta?

Još uvek postoji mali deo
sna tog malog deteta

duboko unutra.

(Smeh) (Aplauz)

I znate, oduvek sam želeo da pronađem
svoju svrhu i poziv

i sada sam ih pronašao.

Ali znate šta?

Ne uz mačeve, nije to što mislite,
ne mojim jakim stranama.

Zapravo, mojim slabostima, mojim rečima.

Moja svrha i poziv su da izmenim svet,

tako što ću seći kroz strah,

mač po mač, reč po reč,

nož po nož, život po život,

da inspirišem ljude da budu superheroji

i urade nemoguće sa svojim životima.

Moja svrha je da pomognem drugima
da pronađu svoju svrhu.

Šta je vaša?

Šta je vaša svrha?

Zašto ste ovde?

Verujem da svi treba
da budemo superheroji.

Šta je vaša supermoć?

Od svetske populacije
od preko 7 milijardi ljudi,

postoji manje od pedesetak gutača mačeva

danas u svetu,

ali postoji samo jedan ti.

Ti si jedinstven.

Šta je tvoja priča?

Šta te čini drugačijim?

Ispričaj svoju priču,

čak iako ti je glas tanak i nesiguran.

Šta su tvoje trome?

Kada bi mogao da uradiš bilo šta,
budeš bilo ko, odeš bilo gde -

šta bi uradio, kuda bi otišao?

Šta bi uradio?

Šta želiš da uradiš sa svojim životom?

Koji su tvoji veliki snovi?

Šta su bili tvoji veliki snovi kao deteta?
Priseti se.

Sigurno nije bilo ovo, zar ne?

Šta su bili tvoji najluđi snovi

za koje si mislio da su čudni i retki?

Kladim se da od svega ovoga tvoji snovi
i ne izgledaju tako čudno, zar ne?

Šta je tvoj mač?

Svako od vas ima mač,

mač sa dve oštrice, strahova i snova.

Progutajte svoj mač, šta god da je.

Pratite svoje snove, dame i gospodo,

nikad nije prekasno da budete
šta god ste želeli da budete.

Za siledžije u igri između dve vatre,
za decu koja su mislila

da nikad neću uraditi nemoguće,

imam da im kažem samo jedno:

hvala vam.

Jer da nije zlikovaca,
ne bismo imali superheroje.

Ovde sam da dokažem
da nemoguće nije nemoguće.

Ovo je veoma opasno,
moglo bi da me ubije.

Nadam se da ćete uživati.

(Smeh)

Ovde će mi biti potrebna vaša pomoć.

Publika: Dva, tri.

Den Majer: Ne, ne, ne. Potrebna mi je
pomoć kod brojanja, svi vi, ok?

(Smeh)

Ako znate reči? Ok?
Brojite sa mnom. Spremni?

Jedan.

Dva.

Tri.

Ne, to je dva, ali shvatili ste.

Publika: Jedan.

Dva.

Tri.

(Uzdisanje)

(Aplauz)

DM: Da!

(Aplauz) (Klicanje)

Mnogo hvala.

Hvala vam, hvala vam, hvala vam.
Hvala vam od srca.

Zapravo, hvala vam od stomaka.

Rekao sam da sam ovde došao
da uradim nemoguće, i sada jesam.

Ali ovo nije bilo nemoguće.
Ovo radim svakog dana.

Nemoguće je bilo za to uplašeno,
stidljivo, mršavo i slabašno dete

da se suoči sa strahovima,

da stane na TEDx binu

i promeni svet, reč po reč,

mač po mač, život po život.

Ukoliko sam vas naterao da razmišljate
na nove načine, da verujete

da nemoguće nije nemoguće,

ako sam vas naterao da shvatite
da možete učiniti nemoguće u svom životu,

onda sam uradio svoj posao,
a vaš tek počinje.

Nikad ne prestanite da sanjate.
Ne prestanite da verujete.

Hvala vam što ste verovali u mene

i što ste bili deo mog sna.

Evo mog poklona vama:

nemoguće nije...

Publika: Nemoguće.

Duga šetnja - deo poklona.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

(Klicanje)

Voditelj: Hvala, Den Majer, vau!