Otkrovenje do kog sam došao zahvaljujući Doli Parton

Kako da završite priču? Voditelj emisije „Radiolab” Džed Abumrad priča kako ga je potraga za odgovorom na ovo pitanje odvela u planine Tenesija gde je upoznao mudru učiteljicu: Doli Parton.

Želim da vam govorim
o mom novinarskom traganju za smislom

i kako mi je Doli Parton
pomogla da ga otkrijem.

Dakle, već dvadeset godina
pripovedam audio priče,

prvo na radiju, a potom u podkastima.

Kada sam pokrenuo radijsku emisiju
„Radiolab” 2002. godine,

naš suštinski pripovedački postupak
se svodio na sledeće.

Doveli bismo nekoga -

(Audio) Stiven Strogac:
To je jedan od najhiponitičnijih

i najčarobnijih prizora u prirodi

jer morate da imate na umu
da je u potpunosti tih.

Džed Abumrad: Ovaj čovek,
matematičar, Stiv Strogac

bi naslikao sliku.

SS: Zamislite. Postoji
rečna obla na Tajlandu

u udaljenom delu džungle,

u kanuu ste, klizite niz reku.

Ništa se živo ne čuje,

možda povremeno, znate,
egzotična ptica ili nešto slično.

DžA: U ovom ste zamišljenom
kanuu sa Stivom,

a u vazduhu svuda oko vas
su milioni svitaca.

A ono što vidite je nekakav
nasumičan efekat zvezdane noći.

Iz razloga što svi svici
trepere različitim tempom.

A to biste i očekivali.

Međutim, prema Stivu, baš na ovom mestu,

iz razloga koje nijedan naučnik
ne može skroz da objasni -

SS: Vup.

Vup.

Vup.

Sa hiljdama svetala upaljenih,
pa ugašenih, potpuno sinhronizovano.

(Muzika i elektronski zvuci)

DžA: Otprilike u ovom trenutku

uopšteno bih uveo lepu muziku,
kao što upravo i jesam,

i sustizao bi vas onaj osećaj topline.

Osećaj koji je, kao što znamo iz nauke,

nekako lokalizovan u vašoj glavi i grudima

i širi se kroz vaše telo.

To je osećaj zadivljenosti.

Od 2002. do 2010. godine,
napravio sam na stotine ovih priča.

Naučnih, neuronačnih,
veoma pametnih, priča mozgalica

koje bi se uvek razrešile
osećanjem zadivljenosti.

Smatrao sam to svojim zaduženjem

da dovedem ljude u trenutke zadivljenosti.

A to je zvučalo ovako:

(VIšestruki glasovi) „Ha!” „Opa!” „Opa!”

„To je sjajno!”

„Voa!” „Opa!”

DžA: No, postao sam nekako
umoran od ovih priča.

Mislim, delom, radilo se o ponavljanju.

Sećam se dana kada sam
sedeo za kompjuterom

praveći zvuk neurona.

(Pucketavi zvuk)

Znate uzmete malo belog šuma,
isečete ga; taj zvuk je lako napraviti.

Sećam se da sam razmišljao:
„Napravio sam ovaj zvuk 25 puta.”

Međutim, radilo se o nečem većem -

ove priče su imale poznatu stazu.

Hodate stazom istine,
koja je sačinjena od nauke

i dosežete zadivljenost.

Volim nauku, nemojte
da me pogrešno shvatite.

Moji roditelji su emigrirali
iz ratom razorene države,

stigli u Ameriku

i za njih je nauka više bila
poput identiteta nego bilo šta drugo,

a ja sam to nasledio od njih.

Međutim, bilo je nečeg
u tom prostom pokretu

od nauke do zadivljenosti

što je meni počelo da se čini pogrešnim.

U smislu, da li je to jedina staza
kojom priča može da krene?

Oko 2012. godine,

naleteo sam na gomilu različitih priča
zbog kojih sam pomislio: „Ne.”

Naročito jedna priča

u kojoj smo intervjuisali momka
koji je opisivao hemijsko oružje

koje je korišćeno protiv njega
i drugih seljana

u planinama Laosa.

Naučnici sa zapada su išli tamo,

merili su tragove hemijskog
oružja i nisu ih našli.

Intervjuisali smo ga u vezi s ovim,

rekao je da su naučnici pogrešili.

Rekli smo: „Ali testirali su.”

Rekao je: „Baš me briga,
znam šta mi se dogodilo.”

Pa smo se vrteli tamo i ovamo,
tamo i ovamo,

i da skratim priču,

intervju je završen u suzama.

Osećao sam se...

Osećao sam se užasno.

Inisistiranje na naučnoj istini,
uprkos nečijoj patnji.

To ne može da zaleči bilo šta.

I možda sam se suviše oslanjao
na nauku da dođem do istine.

I zaista se činilo u tom trenutku

da ima mnogo istina u prostoriji,

a da mi samo gledamo u jednu.

Pomislio sam: „Moram ovo bolje da radim.”

Te sam narednih osam godina

bio posvećen pričama
sa suprotstavljenim istinama.

Radili smo priče o politici pristanka,

gde ste slušali perspektive
preživelih i počinilaca

čije su se priče sudarale.

Radili smo priče o rasi,

kako su crni muškarci
sistematski eliminisani iz porota,

pa ipak, pravila
koja pokušavaju to da spreče

čine stvari još gorim.

Priče o kontraterorizmu,
zatvorenicima iz Gvantanama,

priče u kojima su svi posvađani,

sve što ste mogli je da se borite
da shvatite smisao.

A ova borba je nekako postala poenta.

Počeo sam da mislim:
„Možda je to moja dužnost.”

Da navodim ljude na trenutke borbe.

Evo kako je to zvučalo:

(Više glasova) „Međutim,
vidim - ja, kao -”

„Uh, ja -” (Uzdah)

„Pa, dakle, kao, eh -”

„Smatram da, I -”

„Znate - gospode - ja -” (Uzdah)

DžA: A taj uzdah baš tu,

želeo sam da čujem taj zvuk u svakoj priči

jer tako nekako zvuči
trenutak u kom živimo, zar ne?

Živimo u svetu u kom istina
više nije samo niz činjenica

koje treba obuhvatiti.

Postala je proces.

Prešla je iz imenice u glagol.

Međutim, kako da završite takvu priču?

Bukvalno se stalno dešavalo to
da bismo, znate, pripovedali priču,

krstareći duž dve
sukobljene tačke gledišta,

stignete do kraja i prosto je poput -

Ne, dozvolite da vidim.

Šta kažem na kraju?

Oh, gospode.

Kako završiti takvu priču?

Nema tu srećnog kraja

jer se on ne čini stvarnim.

Istovremeno,

ako prosto ostavite ljude u škripcu,

u stilu: „Zašto sam
upravo odslušao ovo?”

Osećao sam da mora da postoji
još jedan potez.

Morao je da postoji put van borbe.

A to me dovodi do Doli.

Ili Svete Doli, kako je mi sa Juga
volimo da zovemo.

Želim da vam govorim o iskrici
prosvetljenja koje sam doživeo

prošle godine radeći na devetodelnom
serijalu „Doli Partonina Amerika”.

Radilo se o iskoraku za mene,

ali prosto sam imao predosećaj
da bi Doli mogla da mi pomogne

da shvatim problem u vezi s krajem.

A osnovno predosećanje glasi:

odete na Dolin koncert,

vidite muškarce u kačketima
kako stoje pored dreg muškaraca,

demokrate stoje pored republikanaca,

žene se drže za ruke,

raznorazni ljudi svi izmešani.

Svi ti ljudi za koje nam kažu
da bi trebalo da se mrze

pevaju zajedno.

Ona je nekako izdubila
ovaj jedinstven prostor u Americi

i ja sam želeo da znam
kako je to postigla.

Intervjuisao sam Doli 12 puta,
na dva različita kontinenta.

Svaki intervju je započela ovako:

(Audio) Doli Parton: Pitaj me
šta god želiš,

a ja ću da ti kažem
ono što želim da čujem.

(Smeh)

DžA: Ona je nesumnjivo živa vatra.

Međutim, problem na koji sam naišao

je što sam se, radeći
na serijalu, vodio taštinom

koja mi je uznemiravala dušu.

Doli mnogo peva o Jugu.

Ako preslušate njenu diskografiju,

čućete pesmu za pesmom o Tenesiju.

(Muzika) DP: (Peva, više pesama)
Tenesi, Tenesi...

Nostalgija za Tenesijem...

Osećam nostalgični bluz Tenesija
kako juri mojim umom.

Tenesi.

DžA: „Tenesijevska planinska kuća”,
„Planinska sećanja Tenesija”.

Odrastao sam u Tenesiju

i nisam osećao nostalgiju prema tom mestu.

Bio sam žgoljavo arapsko dete

koje je poticalo iz mesta
na kom su izumeli bombaše samoubice.

Proveo sam mnogo vremena u sobi.

Kada sam napustio Nešvil,

otišao sam.

Sećam se kad sam bio u Dolivudu,

stajao sam ispred replike,
replike njene planinske kuće u Tenesiju.

Ljudi oko mene su plakali.

Radilo se o postavci.

Zašto plačete?

Nisam mogao da shvatim
zašto su tako potreseni,

naročito imajući u vidu
moj odnos prema Jugu.

I iskreno počeo sam da dobijam
napade panike zbog toga.

„Da li sam prava osoba za ovaj projekat?”

Međutim, onda...

obrtom sudbine.

Upoznali smo ovog tipa, Brajana Sivera,

Dolinog nećaka i telohranitelja.

I iz čista mira, on je odvezao
producentkinju Šimu Olija i mene

izvan Dolivuda,

skroz s druge strane planina,

20 minuta uz planine,

pa niz uski prašnjavi put,

kroz džinovske drvene kapije
koje kao da su ispale iz „Igre prestola”,

pravo u stvarni planinski dom iz Tenesija.

Stvarno mesto.

Valhala.

Stvarni tenesijevski planinski dom.

I uz ovaj deo ću da pustim Vagnera

jer morate da razumete,

prema predanjima iz Tenesija,

radi se o svetoj zemlji,
tenesijevski planinski dom.

Sećam se da sam stajao u travi,

pored reke Pidžn,

leptiri su poskakivali u vazduhu,

i ja sam imao sopstveni
trenutak zadivljenosti.

Dolin tenesijevski planinski dom

izgleda baš kao dom mog oca
u planinama Libana.

Njena kuća izgleda
baš kao mesto koje je napustio.

I taj prosti delić raslojavanja
me je naveo da razgovaram s njim

kako nikad pre nisam,

o bolu zbog napuštanja njegovog doma.

I kako on to čuje u Dolinoj muzici.

Potom sam razgovarao sa Doli
kada je opisala svoje pesme

kao muziku migracija.

Čak i ta klasična pesma:

„Tenesijevski planinski dom”,
ako je poslušate -

(Doli Parton
„Tenesijevski planinski dom”)

„Sedeć' na tremu u sunčano popodne

na kuhinjskoj stolici na dve noge,

naslonjena na zid.”

Radi se o pokušaju hvatanja trenutka
za koji znate da je već prošao.

Međutim, ako možete
živopisno da ga oslikate,

možda možete da ga zamrznete u mestu,
gotovo kao u ćilibaru,

zarobljen između prošlosti i sadašnjosti.

To je iskustvo imigranata.

I ta jednostavna misao
me je navela na milion razgovora.

Razgovarao sam sa muzikolozima
o kantri muzici uopšteno.

Žanr za koji sam uvek osećao

da nema nikakve veze s mojim poreklom

je zapravo sastavljen
od instrumenata i muzičkih stilova

koji potiču direktno sa Bliskog istoka.

Zapravo, postojale su trgovinske rute
koji su vodile od današnjeg Libana

skroz do planina istočnog Tenesija.

Iskreno mogu reći, stojeći tamo,
gledajući u njen dom,

prvi put sam se osetio kao Tenesijanac.

Kunem se da je to istina.

I nije se radilo o jednom trenutku,

mislim, iznova i iznova,

gurala me je izvan prostih kategorija

koje sam sagradio o svetu.

Sećam se kada smo razgovarali
o njenom sedmogodišnjem partnerstvu

sa Porterom Vagonerom.

Pridružila se bendu 1967. godine,
on je najveće ime u svetu kantri muzike,

ona je prateći vokal, niko.

Za kratko vreme ona postaje senzacija,

on postaje ljubomoran,

potom je tuži za tri miliona dolara

kada pokuša da ode.

Sad, bilo bi zaista lako
posmatrati Portera Vagonera

kao određeni tip ličnosti:
klasična, patrijarhalna budala,

koja pokušava da je zadrži.

Međutim, kad god bih joj to natuknuo,

kao, ma hajde.

(Audio) Radi se o tipu, mislim,
vidi se to i na snimcima,

drži ruku oko tebe.

Imamo ispoljavanje moći, zasigurno.

DP: Pa, daleko je složenije od toga.

Mislim, samo razmisli o tome.

Imao je taj šou godinama,

nisam mu bila potrebna da bi imao hit šou.

Ni on nije očekivao
da ću da budem sve što jesam.

Bila sam ozbiljan zabavljač,
on to nije znao.

Nije znao koliko snova imam.

DžA: U suštini, govorila mi je:

„Ne mešaj svoj glupi
pogled na svet sa mojom pričom

jer nije tako bilo.

Da, radilo se o moći,
ali nije se sve svodilo na to.

Ne možeš to da svedeš.”

U redu, samo da se udaljimo.

Kako da ovo shvatim?

Smatram da ovde počiva
trag, staza ka napred.

Kao novinari, volimo različitost.

Volimo da fetišizujemo različitost.

Međutim, sve češće,
u ovom zbunjujućem svetu,

moramo da premošćujemo različitosti.

Kako da to postignemo?

Mislim da je sad za mene
odgovor jednostavan.

Ispitate te različitosti,

držite ih se koliko god možete,

sve dok se, kao na toj planini,

nešto ne desi,

dok se nešto ne otkrije.

Priče ne mogu da se završe mimoilaženjem.

Moraju da se završe otkrovenjem.

I vraćajući se sa tog putovanja u planine,

prijatelj mi je dao knjigu
koja je čitavoj ovoj ideji podarila ime.

U psihoterapiji postoji ideja
koja se naziva treći,

a koja u suštini glasi ovako.

Obično o sebi razmišljamo
kao o autonomnim jedinicama.

Ja nešto uradim tebi,
ti nešto uradiš meni.

Međutim, prema ovoj teoriji,
kada se ljudi sastanu

i zaista se posvete viđenju jedno drugog,

u tom uzajamnom činu prepoznavanja,

oni zapravo stvore nešto novo.

Novi entitet koji čini njihova veza.

Možete posmatrati Doline koncerte
kao vidove kulturoloških trećih prostora.

Način na koji ona vidi
različite delove njene publike,

način na koji oni vide nju

stvara duhovnu arhitekturu tog prostora.

I ja sad to smatram mojim pozivom.

Kao novinar,

kao pripovedač,

prosto kao Amerikanac,

koji živi u državi
koja se muči da opstane,

svaka priča koju pripovedam
mora da pronađe trećeg.

Mesto gde se stvari
koje smatramo različitim

razrešavaju u nešto novo.

Hvala vam.