Kako nanočestice mogu promeniti lečenje kancera

Devedesed devet posto lekova za kancer ne stižu do tumora, jer budu isprani iz tela pre vremena koje im treba da odrade svoj posao. Kako možemo efikasnije isporučiti ove lekove? Istraživač kancera Džoj Volfram deli poslednja medicinska istraživanja o nanočesticama - malenim česticama koje se mogu koristiti za precizniji prenos lekova do tumora - i objašnjava kako mogu zadržati lekove u telu duže da bi napali maligne ćelije.

Bila je nedelja popodne
u aprilu ove godine.

Zazvonio mi je telefon.

Javila sam se.

Glas je rekao: "Rebeka je.

Htela sam samo da te pozovem

na moju sahranu."

Rekla sam: "Rebeka,
o čemu govoriš?"

Rekla je: "Džoj, prijatelj si mi,
moraš me pustiti.

Vreme je."

Sledećeg dana, umrla je.

Rebeka je imala 31 godinu kada je umrla.

Vodila je osmogodišnju bitku
sa kancerom dojke.

Tri puta se vraćao.

Izneverila sam je.

Naučna zajednica ju je izneverila.

Medicinska zajednica ju je izneverila.

Ona nije jedina.

Svakih pet sekundi,
neko umre od kancera.

Danas, mi medicinski istraživači
smo posvećeni

da Rebeka i ljudi poput nje

budu među poslednjim pacijentima
koje smo izneverili.

Američka vlada sama je uložila

preko 100 milijardi na istraživanja
kancera od 1970-ih,

sa ograničenim uspehom
u preživljavanju pacijenata,

pogotovo određenih vrsta
vrlo agresivnih kancera.

Zato nam je potrebna promena,
jer, očigledno,

sve što smo do sada radili ne uspeva.

Mi u medicini šaljemo vatrogasce,

jer kancer je kao veliki požar.

Ovi vatrogasci su lekovi za kancer.

Ali ih šaljemo bez vatrogasnog kamiona -

dakle bez transporta, bez merdevina,

i bez opreme za hitnu pomoć.

I preko 99 posto ovih vatrogasaca
ne stignu od požara.

Preko 99 posto lekova za kancer
ne stignu do tumora

jer im fali transport i oprema

da ih prenese do ciljane lokacije.

Ispade da je ipak sve
lokacija, lokacija, lokacija.

(Smeh)

Dakle treba nam vatrogasni kamion
da stignemo na pravu lokaciju.

Ovde sam da vam kažem
da su nanočestice kamioni.

Možemo da utovarimo lekove za kancer
unutar nanočestica,

i nanočestice mogu
da funkcionišu kao prenosioci

i kao neophodna oprema

da prenesu lekove za kancer
do srca tumora.

Šta su to nanočestice,

i šta zaista znači biti nano veličine?

Pa, ima više različitih tipova nanočestica

koje se prave od raznih materijala,

poput nanočestica sačinjenih od metala

ili nanočestica sačinjenih od masti.

Ali da bih stvarno ilustrovala
šta znači biti nano veličine,

uzela sam jednu dlaku iz svoje kose

i stavila je pod mikroskop.

Imam vrlo tanku kosu,

te mi je kosa otprilike
40.000 nanometara u prečniku.

To znači da kada bismo uzeli
400 nanočestica

i posložili jednu na drugu,

dobili bismo debljinu jedne dlake.

Vodim laboratoriju nanočestica
u borbi protiv kancera i drugih bolesti

ovde u Majo klinici u Džeksonvilu.

U Majo klinici, imamo opremu
da učinimo sve za pacijenta,

zahvaljujući izdašnim donacijama

i grantovima koji finansiraju
naše istraživanje.

Dakle, kako ove nanočestice
prenose lekove za kancer

do tumora?

Imaju obimnu kutiju za alat.

Lekovi za kancer bez nanočestica
se brzo isperu iz tela

kroz bubrege

jer su premali.

Kao voda koja protiče kroz sito.

Tako da nemaju vremena
da stignu do tumora.

Ovde vidimo ilustraciju toga.

Imamo vatrogasce, lekove za kancer.

Protiču krvotokom,

ali su brzo isprani iz tela
i ne završavaju u tumoru.

Ali ako stavimo ove lekove za kancer
unutar nanočestica,

neće se isprati iz tela

jer su nanočestice prevelike.

I nastaviće da protiču kroz krvotok,

dajući im više vremena da pronađu tumor.

Ovde vidimo lek za kancer, vatrogasce,

u vatrogasnom kamionu, nanočesticama.

Cirkulišu krvotokom,

ne ispiraju se

i konačno dosegnu tumor.

Koje druge alatke poseduju nanočestice?

Pa, mogu zaštititi lekove za kancer
da ih telo ne uništi.

Postoje izvesni veoma važni
ali osetljivi lekovi

koji se lako rastvore enzimima u krvi.

Tako da bez zaštite
koju pruža nanočestica,

ne mogu funkcionisati.

Druga alatka nanočestice
su ovi površinski produžeci

koji su kao malene ruke sa prstima
koji se hvataju za tumor

i odlično pasuju na njemu,

tako da kada nanočestice cirkulišu,

mogu se zakačiti za ćelije kancera,

dajući lekovima za kancer
vreme da odrade posao.

Ovo su samo neke od brojnih alatki
koje nanočestice poseduju.

Danas,

imamo više od 10 klinički odobrenih
nanočestica za kancer

koje se daju pacijentima širom sveta.

Ipak, imamo pacijente,
poput Rebeke, koji umru.

Koji su najveći izazovi i ograničenja

kod do sada odobrenih nanočestica?

Pa, glavni izazov predstavlja jetra,

jer je jetra sistem za filtraciju u telu,

i jetra prepoznaje i uništava
strane objekte,

poput virusa, bakterija i nanočestica.

Imune ćelije jetre jedu nanočestice,

sprečavajući ih da dosegnu tumor.

Ovde vidimo ilustraciju
gde bubreg više nije problem,

ali ovi vatrogasni kamioni, nanočestice,

se zaglave u jetri

i, zapravo, manji broj njih
stiže do tumora.

Buduća strategija
za poboljšanje nanočestica

je da se trenutno razoružaju
imune ćelije jetre.

Kako da razoružamo ove ćelije?

Razmotrili smo lekove
koji su već klinički odobreni

za druge bolesti

da proverimo da li neki
mogu obustaviti imune ćelije

da ne pojedu nanočestice.

I neočekivano,
u jednoj od predkliničkih studija,

pronašli smo 70 godina star
lek za malariju

koji može da zaustavi imune ćelije
u internalizaciji nanočestica

tako da one mogu izbeći jetru

i nastaviti put ka svom cilju, tumoru.

Ovde vidimo ilustraciju blokiranja jetre.

Nanočestice ne idu tamo,

i umesto toga završe u tumoru.

Ponekad, neočekivane veze
se pojave u nauci

koje vode ka novim rešenjima.

Druga strategija
za prevenciju nanočestica

da se ne zaglave u jetri

je korišćenje sopstvenih
nanočestica iz tela.

Da - iznenađenje, iznenađenje.

Ti, i ti i ti, svi mi
imamo puno nanočestica

koje cirkulišu kroz naša tela.

I pošto su deo naših tela,

manje je verovatno da će ih jetra
označiti stranima.

Ove biološke nanočestice
se nalaze u pljuvačkoj,

u krvi, u urinu, u pankreatskom soku.

Možemo ih sakupiti iz tela

i koristiti kao vatrogasne kamione
za lekove za kancer.

U ovom slučaju,

manje je verovatno da će
imune ćelije jetre pojesti

biološke nanočestice.

Koristimo koncept Trojanskog konja

da zavaramo jetru.

Ovde vidimo biološke nanočestice

kako cirkulišu kroz krv.

Jetra ih ne prepoznaje,

i one završavaju u tumoru.

U budućnosti,

želimo da iskoristimo
prirodne nanočestice

za prenos lekova za kancer,

kako bismo smanjili
neželjene efekte i sačuvali živote

sprečavajući lekove za kancer
da dospeju na pogrešnu lokaciju.

Ipak, veliki problem je bio:

kako izolovati ove biološke
nanočestice u velikim količinama

a ne oštetiti ih?

Moja laboratorija je razvila
efikasan metod za ovo.

Možemo da obradimo
velike količine tečnosti iz tela

da proizvedemo visoko koncentrisanu,
visokokvalitetnu formulu

bioloških nanočestica.

Ove nanočestice
nisu još uvek u kliničkoj upotrebi,

jer je potrebno u proseku 12 godina

da nešto dospe iz laboratorije

do vaše police za lekove.

Ovo je vrsta izazova
koji zahteva timski rad

naučnika i lekara,

koji su posvetili život ovoj bitki.

Nastavljamo, inspirisani pacijentima.

Verujem da ako nastavimo sa radom
na ovim nanolekovima,

moći ćemo da smanjimo štetu
po zdrave organe,

poboljšamo kvalitet života

i sačuvamo buduće pacijente.

Volim da zamislim

da, da su ovi tretmani
bili dostupni Rebeki,

onaj poziv od nje

je mogao biti pozivnica

ne na njenu sahranu,

već na njeno venčanje.

Hvala.

(Aplauz)