Život je lak. Zašto ga činimo toliko teškim? | Džon Džandai (Jon Jandai ) | TEDxDoiSuthep

Džon je farmer sa severoistoka Tajlanda, koji deli sa nama svoje shvatanje i savet kako da živimo lak i srećan život. Osnovao je centar „Pan pan“ za održivi život i neprestalno teži da nađe lakše načine za ostvarivanje osnovnih životnih potreba ljudi.

Postoji jedna rečenica

koju uvek želim da kažem
svakom u svom životu.

Ta rečenica je: „Život je lak.“

Toliko je lak i zabavan.

Nikada ranije nisam tako mislio.

Kada sam bio u Bankoku, osećao sam
da je život veoma težak i komplikovan.

Rođen sam u siromašnom selu
na severoistoku Tajlanda.

Kad sam bio dete,
sve je bilo zabavno i lako,

ali kada se pojavila televizija,
mnogi ljudi su došli u selo i rekli:

„Siromašan si.

Moraš da juriš uspeh
u svom životu.

Treba da ideš u Bangkok
da tražiš uspeh u svom životu.“

Stoga sam se osećao loše;
osećao sam se siromašno.

Trebalo je da idem u Bangkok.

Kada sam otišao u Bangkok,
nije bilo jako zabavno.

Moraš da učiš, mnogo studiraš
i radiš veoma naporno,

i tada možeš postati uspešan.

Radio sam veoma naporno,
makar osam sati dnevno,

ali sve što sam mogao da jedem
je bila činija testa po obroku,

ili neka čorba sa prženim pirinčem
ili nešto slično tome.

Mesto gde sam odseo je bilo veoma loše -
mala soba u kojoj je puno ljudi spavalo.

Bilo je veoma toplo.

Počeo sam da dovodim
u pitanje mnoge stvari.

Ako radim naporno,
zašto je moj život tako težak?

Mora da nešto nije u redu,

jer ja proizvodim mnogo stvari,
ali ne mogu da dobijem dovoljno.

Probao sam da učim;
probao sam da studiram.

Probao sam da studiram na fakultetu.

Veoma je naporno učiti na fakultetu
jer je veoma dosadno.

(Smeh)

Kada sam gledao predmete na fakultetu,

na svakom odseku, većina njih
je imala rušilačko znanje.

Nema produktivnog znanja
na fakultetu za mene.

Ako učite da budete
arhitekta ili inženjer,

to znači da uništavate još više.

Što više ljudi rade,
planine će više biti uništene,

a dobra zemlja u basenu Čao Praja

će biti pokrivena betonom sve više i više.

Mi uništavamo više.

Ako idemo na poljoprivredni
ili neki sličan fakultet,

to znači da učimo da trujemo,

da zagađujemo zemlju i vodu

i da sve uništavamo.

Osećam da je sve što radimo
toliko komplikovano, toliko teško.

Sve samo činimo napornim.

Život je bio toliko težak
i bio sam razočaran.

Počeo sam da razmišljam o tome
zašto sam morao da budem u Bangkoku.

Razmišljao sam o vremenu
kada sam bio dete -

niko nije radio osam sati dnevno;

svi su radili dva sata
tokom dva meseca u godini,

sadeći pirinač jedan mesec
i žanjući pirinač drugi mesec.

Ostalo je slobodno vreme -
deset meseci slobodnog vremena.

Zato ljudi imaju toliko puno
festivala na Tajlandu -

svakog meseca imaju festival

(Smeh)

zato što imaju toliko slobodnog vremena.

U toku dana, svako čak i drema.

Čak i sada u Laosu -
idite u Laos ako možete -

ljudi dremaju posle ručka.

A kada se probude, samo ogovaraju -

kako je tvoj zet,
kako je tvoja žena, snaja.

Ljudi imaju puno vremena,

ali zato što imaju puno vremena,

imaju vremena da budu sami sa sobom.

Kada imaju vremena da budu sami sa sobom,

imaju vremena da razumeju sami sebe.

Kada razumeju sami sebe,

mogu da vide šta žele u životu.

Mnogo ljudi shvati da žele sreću,

ljubav i da uživaju u životu.

Ljudi vide mnogo lepote u svom životu,

pa izražavaju tu lepotu na mnoge načine.

Neki ljudi rezbare dršku svog noža,

što je veoma lepo;

pletu korpe veoma fino.

Međutim, sada to niko ne radi.

Niko ne može da radi tako nešto.

Ljudi svugde koriste plastiku.

Osećam da je nešto tu pogrešno -

ne mogu da živim na način na koji živim.

Odlučio sam da napustim fakultet

i da se vratim kući.

Kada sam se vratio kući,
počeo sam da živim onako kako se sećam,

kao kad sam bio dete.

Počeo sam da radim dva meseca u godini.

Proizveo sam četiri tone pirinča.

A moja cela porodica, šest ljudi,

jede manje od pola tone godišnje.

Možemo da prodamo nešto pirinča.

Imam dva ribnjaka.

Imamo ribe za jelo cele godine.

Zasadio sam malu baštu.

Manje od dvadeset ari.

Provodim petnaest minuta dnevno
brinući se o bašti.

Imam više od 30 vrsta povrća u bašti.

Šestoro ljudi ne može sve to da pojede.

Imamo višak za prodaju na pijaci.

Takođe možemo nešto zaraditi.

Osećam da je lako.

Zašto sam morao da budem u Bangkoku
sedam godina da naporno radim

i nemam dovoljno za jelo,

a ovde, sa samo dva meseca u godini
i petnaest minuta dnevno

mogu da hranim šest ljudi.

Lako je.

Ranije sam mislio da glupi ljudi, kao ja,

koji nikada nisu imali dobre ocene u školi
ne mogu da imaju kuću,

jer ljudi koji su pametniji od mene,

koji su bili najbolji
u razredu svake godine,

iako dobiju dobar posao,

moraju da rade
više od 30 godina da imaju kuću.

Ali, ja, koji ne mogu da završim fakultet,
kako ja mogu imati kuću?

Beznadežno za ljude koji, kao ja,
imaju nisko obrazovanje.

Međutim, onda sam počeo da pravim
zemljane građevine - toliko je lako.

Provodim dva sata dnevno,
od 5 do 7 ujutru -

dva sata dnevno -

i za tri meseca imam kuću.

A jedan prijatelj
koji je najpametniji u razredu

je takođe proveo tri meseca
gradeći svoju kuću.

Međutim, morao je da se zaduži.
Morao je da otplaćuje svoj dug 30 godina.

U poređenju sa njim, ja imam 29 godina
i 10 meseci slobodnog vremena.

(Smeh)

Osećam da je život toliko lak.

Nikada nisam mislio da mogu
da sagradim kuću tako lako.

Nastavljam da gradim jednu kuću godišnje -
makar jednu kuću godišnje.

Vidite, nemam novca, ali imam mnogo kuća.

(Smeh)

Moj problem je u kojoj ću kući
spavati noćas.

(Smeh)

Dakle, kuća nije problem -
svako može da sagradi kuću.

Deca od trinaest godina u školi

zajedno prave cigle i prave kuću.

Posle mesec dana imaju biblioteku.

Deca mogu da naprave kuću,

veoma stara kaluđerica može
da sagradi kolibu za sebe.

Mnogi ljudi mogu da sagrade kuću.

Lako je.

Ako mi ne verujete,
probajte ako neko želi da ima kuću.

Sledeća stvar je odeća.

Osećao sam da sam siromašan
i da nisam zgodan.

Probao sam da se oblačim
kao neko drugi, kao filmska zvezda

da bih učinio da izgledam dobro,
da izgledam bolje.

Potrošio sam jedan mesec
da uštedim novac da kupim farmerke.

Kada sam ih nosio,
okretao sam se levo i desno

i gledao sam u ogledalo.

Svaki put kada pogledam, ista sam osoba.

Najskuplje pantalone
ne mogu promeniti moj život.

Osećao sam da sam toliko lud
što sam ih morao kupiti.

Potrošiti mesec dana
da bih imao par pantalona.

To me ne menja.

Počeo sam više da razmišljam o tome.

Zašto moramo da pratimo modu?

Kada pratimo modu, nikada
je ne možemo stići jer je pratimo.

Nemojte je pratiti - samo ostanite ovde.

(Smeh)

Koristite ono što imate.

Posle toga, do danas, 20 godina
nikada nisam kupio ništa od odeće.

Sva odeća koju imam
je pripadala drugim ljudima.

Kada ljudi dođu da me posete i kada odu,

ostave mnogo odeće tamo,

tako da sada imam brdo odeće.

(Smeh)

Kada me ljudi vide
da nosim veoma staru odeću,

daju mi još odeće.

(Smeh)

Moj problem je što veoma često
treba da dam odeću ljudima.

(Smeh)

Toliko je lako.

Kada sam prestao da kupujem odeću,
osećao sam da nije u pitanju samo odeća,

već nešto drugo u mom životu.

Ono što sam naučio je, da kada kupim nešto

i mislim o tome, kupim to
zato što mi se dopada

ili kupim to zato što mi treba.

Ako kupim nešto zato što mi se dopada,
to znači da sam pogrešio.

Osećam se slobodnije
kada ovako razmišljam.

Poslednja stvar je
šta radim kada se razbolim.

U početku sam se veoma brinuo
jer onda nisam imao novca.

Međutim, počeo sam da više razmatram.

Obično, bolest je normalna stvar;
nije loša stvar.

Bolest nas podseća da smo uradili
nešto pogrešno u našem životu -

zato smo bolesni.

Kada sam bolestan, moram da stanem
i da se vratim samom sebi,

i da razmislim o tome
što sam uradio pogrešno.

Naučio sam kako
da koristim vodu da se izlečim,

kako da koristim zemlju da se izlečim

i kako da koristim
osnovno znanje da se izlečim.

Sada kada se oslanjam na sebe
za ove četiri stvari,

osećam da je život veoma lak,

osećam nešto nalik slobodi;
osećam se slobodno.

Osećam da ne moram mnogo
da brinem ni o čemu.

Imam manje strahova; mogu da radim
šta god želim u svom životu.

Ranije sam imao mnogo strahova;
nisam mogao ništa da radim.

Ali, sada se osećam veoma slobodno,
kao da sam jedinstvena osoba na zemlji -

niko nije kao ja, ne moram
da se pravim da budem kao bilo ko drugi.

Ja sam broj jedan.

Ovakve stvari to čine
lakšim i veoma laganim.

Nakon toga, počeo sam

da razmišljam o tome kako sam se osećao
tmurno kada sam bio u Bangkoku.

Počeo sam da razmišljam da su mnogi ljudi
možda razmišljali kao ja u to vreme.

Osnovali smo mesto „Pan pan“ u Šan Maju.

Glavni cilj je samo da čuvamo seme,

skupljamo seme,
jer je seme hrana, hrana je život.

Ako nema semena, nema života.

Bez semena nema slobode,

bez semena nema sreće,

jer naš život zavisi od nekog drugog

jer nemate hrane.

Veoma je važno da se seme sačuva.

Zato se mi usredsređujemo
na čuvanje semena.

To je glavna stvar u „Pan panu“.

A druga važna stvar je centar za učenje.

Želimo da imamo centar za nas da učimo,

da učimo kako da život učinimo lakim,

jer smo učeni da učinimo život
komplikovanim i teškim sve vreme.

Kako ga možemo učiniti lakim?

Lako je,

ali mi više ne znamo
kako da ga učinimo lakim

zato što ga uvek činimo komplikovanim,

a sada počinjemo da učimo
i učimo da budemo zajedno.

Učeni smo da odvojimo sebe

od svega ostalog, da budemo nezavisni,

da se oslanjamo samo na novac,

ne jedni na druge.

Ali sada, da bismo bili srećni,
moramo se vratiti,

ponovo se povezati sa nama samima,
povezati se sa drugim ljudima,

ponovo povezati naš um i telo.

Možemo biti srećni. Život je lak.

Ono što sam naučio od početka do sada

je da četiri osnovne potrebe,
hrana, kuća, odeća i lekovi,

moraju biti jeftini
i dostupni za svakoga -

to je civilizacija.

Ali, ako ove četiri stvari učinite teškima
i da ih ljudi veoma teško dobiju -

to je necivilizovano.

Kada sada pogledate svuda oko nas,

sve je toliko teško dobiti.

Osećam da je sada najnecivilizovanija
era ljudi na ovoj planeti.

Imamo toliko puno ljudi
koji završavaju fakultete,

toliko puno univerziteta na planeti,

toliko puno pametnih ljudi na planeti.

Međutim, život je sve teži i teži.

Za koga ga činimo teškim?

Za koga sada naporno radimo?

Osećam da je pogrešno, da nije normalno.

Ja samo želim da se vratim na normalno -

da budem normalna osoba,
da budem jednak sa životinjama.

Ptice naprave gnezdo
za jedan ili dva dana.

Pacovi iskopaju rupu za jednu noć.

Ali, pametna ljudska bića kao što smo mi

troše 30 godina da bi imali kuću

i mnogi ljudi ne veruju da mogu
da imaju kuću u ovom životu.

To je pogrešno.

Zašto uništavamo svoj duh?
Zašto toliko uništavamo našu sposobnost?

Osećam da mi je dovoljno
da živim na normalan način

na nenormalan način.

Sada pokušavam da budem normalan.

Ipak, ljudi me vide kao nenormalnog.

(Smeh)

Kao ludu osobu.

Ali, nije me briga
jer to nije moja krivica.

Njihova je krivica jer tako misle.

Moj život je sada lak i lagan.

To mi je dovoljno.

Ljudi mogu da misle šta god hoće.

Ne mogu da upravljam ničim van sebe samog.

Ono što mogu da uradim
je da promenim svom um,

da upravljam svojim umom.

Moj um je neopterećen i lak;
to je dovoljno.

Ako neko želi da ima izbor,
možete imati izbor -

izbor da vam bude lako ili naporno -
to zavisi od vas.

Hvala.

(Aplauz)