Šta možemo da učinimo da bismo kvalitetno umrli | Timoti Irig (Timothy Ihrig)| TEDxDesMoines

Zdravstvo u Americi je toliko fokusirano na patologiju, hirurgiju i farmakologiju - na ono što lekari „rade“ pacijentima - da se često previđaju vrednosti ljudskih bića do kojih bi trebalo da im bude stalo. Lekar palijativne nege, Timoti Irig, objašnjava prednosti drugačijeg pristupa, onog koji neguje celokupan kvalitet života pacijenta i vodi ozbiljnu bolest od postavljanja dijagnoze do smrti sa dostojanstvom i saosećanjem.

Hvala vam mnogo.

Ja sam lekar palijativne nege

i hteo bih da danas razgovaram sa vama
o zdravstvenoj zaštiti.

Hteo bih da razgovaram sa vama
o zdravlju i nezi

najranjivijeg stanovništva naše zemlje -

ljudi koji se suočavaju sa najsloženijim
ozbiljnim zdravstvenim problemima.

Takođe bih hteo
da razgovaramo o ekonomiji.

Ukrštanje ta dva bi trebalo
da vas užasno plaši.

Mene strašno plaši.

Takođe bih voleo da govorimo
o palijativnoj medicini,

o paradigmi nege za ovu populaciju,
utemeljenoj u onome što oni vrednuju,

o nezi orijentisanoj na pacijenta
zasnovanoj na njegovim vrednostima

koja pomaže da ova populacija
živi bolje i duže.

To je model nege koji govori istinu,

angažuje se jedan na jedan

i izlazi u susret ljudima
tamo gde se nalaze.

Hteo bih da započnem tako što ću ispričati
priču o svom prvom pacijentu.

Bio je to moj prvi dan kao lekara,

sa dugačkim belim mantilom.

Doteturao sam se u bolnicu

i odmah je tu bio gospodin,
Harold, od 68 godina,

koji je došao u hitnu službu.

Imao je glavobolje oko šest nedelja

koje su se sve više pogoršavale.

Pregled je otkrio da ima rak
koji se proširio na njegov mozak.

Nadležni lekar me je uputio da sa Haroldom
i njegovom porodicom podelim

djagnozu, prognozu i opcije za negu.

Pet sati od ulaska u novu karijeru,

uradio sam jedino što sam umeo.

Ušao sam,

seo,

uzeo Haroldovu ruku,

uzeo ruku njegove žene

i samo sam disao.

Rekao je: „Nisu dobre vesti,
zar ne, sine?“

Odgovorio sam: „Ne.“

Tako smo pričali, slušali i razmenjivali.

Nakon izvesnog vremena sam upitao:

„Harolde, šta je to
što za tebe ima smisla?

Šta smatraš za svetinju?“

Odgovorio je:

„Moju porodicu.“

Upitao sam: „Šta želiš da radiš?“

Potapšao me je po kolenu i rekao:
„Želim da idem na pecanje.“

Uzvratio sam: „To znam kako da ostvarim.“

Harold je otišao na pecanje narednog dana.

Preminuo je nedelju dana kasnije.

Dok sam nastavljao sa obukom
u svojoj karijeri,

osvrtao sam se na Harolda.

Mislim da je ovo razgovor

koji se dešava previše retko.

To je razgovor koji nas je doveo do krize,

do najveće pretnje
američkom načinu života danas,

a to su troškovi zdravstvene zaštite.

Šta je to što znamo?

Znamo da na ovu populaciju najbolesnijih

odlazi 15 odsto bruto domaćeg proizvoda,

skoro 2,3 biliona dolara.

Dakle, na najbolesnijih 15 procenata
odlazi 15 posto BDP.

Ako to prenesemo na sledeće dve decenije

sa porastom bejbi bum generacije,

ovom stopom, to je 60 posto BDP-a.

Šezdeset odsto bruto domaćeg proizvoda

Sjedinjenih Američkih Država -

to u tom trenutku ima vrlo malo veze
sa zdravstvenom zaštitom.

Ima veze sa litrom mleka,

sa školarinom za fakultet.

Ima veze sa svime što cenimo

i svačim za šta trenutno znamo.

Stavlja na kocku ekonomiju
slobodnog tržišta i kapitalizam

Sjedinjenih Američkih Država.

Zaboravimo sve statističke podatke
na trenutak, zaboravimo brojeve.

Hajde da razgovaramo o vrednosti
koju dobijamo za dolare koje potrošimo.

Pa, projekat Darmut Atlas je,
pre oko šest godina,

razmotrio svaki dolar
koji je potrošilo osiguranje Mediker

uopšte na ovu populaciju.

Otkrili smo da su ti pacijenti koji imaju
najveće izdatke po glavi stanovnika

prolaze kroz najviše patnje,
bolova i depresije.

Takođe, u većem broju slučajeva,
oni umiru ranije.

Kako je to moguće?

Živimo u Sjedinjenim Državama

koje imaju najbolji sistem
zdravstvene zaštite na planeti.

Trošimo 10 puta više na te pacijente

od druge po redu vodeće zemlje sveta.

To nema nikakvog smisla.

Međutim, ono što znamo je da,

od 50 zemalja na planeti koje su u vrhu

po organizovanim sistemima
zdravstvene zaštite,

nalazimo se na 37. mestu.

Zemlje bivšeg Istočnog bloka
i zemlje podsaharske Afrike

imaju bolji rang od nas
u pogledu kvaliteta i vrednosti.

Nešto što doživljavam
svakog dana u svojoj praksi,

a siguran sam da su to mnogi od vas
iskusili na svojim putovanjima -

dodatno ne znači više.

Ti pojedinci koji su imali
dodatne testove,

dodatne skupe naprave,

dodatne hemoterapije, operacije, šta god -

što više uradimo nekome,

to umanjuje kvalitet njegovog života

i najčešće ga skraćuje.

Pa, šta ćemo preduzeti po tom pitanju?
Šta radimo u vezi sa ovim?

Zašto je to tako?

Surova realnost, dame i gospodo,

je da mi, industrija zdravstvene zaštite -
lekari u dugim belim mantilima -

krademo od vas.

Krademo od vas mogućnost

da odaberete kako želite
da provedete svoje živote

u kontekstu bolesti koja je u pitanju.

Usmereni smo na bolest,
patologiju, hirurgiju

i farmakologiju.

Propuštamo ljudsko biće.

Kako možemo lečiti ovo

bez razumevanja ovoga?

Radimo stvari ovome;

treba da radimo stvari za ovo.

Trostruki cilj zdravstvene zaštite -

prvo, poboljšati iskustvo pacijenta.

Drugo, poboljšati zdravlje populacije.

Treće, smanjiti potrošnju
po glavi stanovnika duž kontinuuma.

Naša grupa, palijativna nega,

2012. godine, kroz rad
sa najbolesnijima među bolesnicima -

rak,

bolesti srca i pluća,

bubrežne bolesti,

demencija -

kako smo poboljšali iskustvo pacijenta?

„Želim da budem kod kuće, doktore.“

„U redu, dovešćemo negu kod vas.“

Kvalitet života je poboljšan.

Razmislite o ljudskom biću.

Pod dva - zdravlje populacije.

Kako smo drugačije sagledavali
ovu populaciju,

angažovali se oko njih
na drugačijem, dubljem nivou,

i povezati se u širem smislu
ljudskog stanja od sopstvenog?

Kako rukovodimo ovom grupom,

pa od naše populacije
na vanbolničkom lečenju

94 posto njih 2012. godine
uopšte nije moralo da ide u bolnicu?

Ne zato što nisu mogli,

već nisu morali da idu.

Doveli smo negu kod njih.

Sačuvali smo njihove vrednosti,
njihov kvalitet.

Broj tri - izdaci po glavi stanovnika.

Kod ove populacije

na koju danas odlazi 2,3 biliona dolara,
a za 20 godina 60 odsto BDP-a,

umanjili smo troškove zdravstvene zaštite
za gotovo 70 procenata.

Dobili su više od onoga što su hteli
na osnovu svojih vrednosti,

živeli su bolje i duže,

za dve trećine manje novca.

Dok je Haroldovo vreme bilo ograničeno,

vreme palijativne nege to nije.

Palijativna nega je paradigma
od postavljanja dijagnoze do kraja života.

Sati,

nedelje, meseci, godine,

duž kontinuuma -

sa lečenjem, bez lečenja.

Upoznajte Kristinu.

Treći stadijum raka grlića materice,

dakle, metastatski rak
koji je otpočeo u grliću materice

proširio se kroz njeno telo.

U pedesetim je godinama i živi.

Ovde se ne radi o kraju života,

već o životu.

Ne radi se samo o starijima,

radi se o ljudima.

Ovo je Ričard.

Krajnji stadijum bolesti pluća.

„Ričarde, šta je to
što smatraš svetinjom?“

„Moja deca, žena i moj Harli.“

(Smeh)

„U redu!

Ne mogu da vas vozim unaokolo na njemu
jer jedva da umem da vozim bicikl,

ali hajde da vidimo šta možemo.“

Ričard je došao kod mene

i bio je u teškom stanju.

Mali glas u njemu mu je govorio

da možda njegovo vreme dolazi
za nekoliko nedelja ili meseci.

Zatim smo samo pričali.

Ja sam slušao i pokušavao da čujem;

velika razlika.

Koristite ovo srazmerno ovome.

Rekao sam: „U redu,
hajde da se bavimo ovim dan za danom“,

kao što to radimo
u svakom drugoj oblasti života.

Izlazili smo u susret Ričardu
tamo gde se on nalazio iz dana u dan.

U pitanju je jedan
ili dva telefonska poziva nedeljno,

ali on napreduje u kontekstu
krajnjeg stadijuma bolesti pluća.

Palijativna medicina
nije samo za starije osobe,

niti je samo za osobe srednjih godina.

Ona je za svakog.

Upoznajte mog prijatelja Džonatana.

Imamo čast i zadovoljstvo

da su nam se Džonatan i njegov otac
danas pridružili ovde.

Džonatan je u svojim dvadesetim
i upoznao sam ga pre nekoliko godina.

Borio se sa metastatskim rakom testisa

koji se proširio na njegov mozak.

Doživeo je šlog,

imao je operaciju na mozgu,

radijaciju, hemoterapiju.

Po mom upoznavanju sa njim
i njegovom porodicom,

imao je par nedelja
do transplantacije koštane srži,

a tokom slušanja i uključenosti,

rekli su: „Pomozite nam
da razumemo - šta je to rak?“

Kako smo dospeli tako daleko

bez razumevanja o tome sa čim imamo posla?

Kako smo dospeli toliko daleko
bez osnaživanja osobe

da zna sa čime se suočava,

a zatim preduzimanja sledećeg koraka
i bavljenja time ko je kao ljudsko biće

tako da znamo da li je to
ono što treba da radimo?

Sam bog zna da možemo
da vam svašta uradimo.

Ipak, da li bi trebalo?

Nemojte mi verovati na reč.

Svi dokazi u poslednje vreme
vezani za palijativnu negu

pokazuju sa apsolutnom sigurnošću
da ljudi žive bolje i duže.

Bio je jedan plodonosni članak
u Medicinskom časopisu Nove Engleske

iz 2010. godine.

Studija koju su na Harvardu sproveli
moji prijatelji, kolege.

Krajnji stadijum raka pluća -

jedna grupa sa palijativnom negom,

slična grupa bez nje.

Grupa sa palijativnom negom
je saopštavala da ima manje bolova,

manje depresije.

Ređe im je bila potrebna hospitalizacija.

Takođe, dame i gospodo,

živeli su tri do šest meseci duže.

Kada bi palijativna nega
bila lek protiv raka,

svaki doktor za rak na planeti
bi propisivao recepte za nju.

Zašto to ne rade?

Još jednom, zato što smo mi,
smešni lekari u dugim belim mantilima,

obrazovani i imamo mantru
za bavljenje ovim,

a ne ovim.

Ovo je mesto na koje ćemo svi doći
u nekom trenutku.

Međutim, ovaj razgovor danas
nije o umiranju,

već o življenju.

O življenju na osnovu naših vrednosti,

onome što smatramo svetim

i načinu na koji želimo
da ispišemo poglavlja svog života,

bilo da je u pitanju poslednje

ili poslednjih pet.

Ono što znamo,

ono što smo dokazali,

jeste da ovaj razgovor
mora da se dogodi danas -

ne naredne nedelje, ne naredne godine.

U pitanju je naš život danas,

naši životi kada ostarimo,

životi naše dece i naših unuka.

Ne samo u toj bolničkoj sobi

ili na kauču kod kuće,

već gde god da odemo i šta god da vidimo.

Palijativna medicina je odgovor
za bavljenje ljudskim bićima,

za promenu putovanja
sa kojim ćemo se svi suočiti,

i to promenu nabolje.

Od svojih kolega,

od svojih pacijenata,

od svoje vlade,

od svih ljudskih bića,

tražim da ustanemo, uzviknemo i zahtevamo

najbolju moguću negu,

tako da možemo da živimo bolje danas

i obezbedimo bolji život sutra.

Moramo da napravimo preokret danas

da bismo mogli da živimo sutra.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)