Megan Kamerik (Megan Kamerick): Žene bi trebalo da predstavljaju žene u medijima

Kako ispričati priče žena? Pitajte žene da ih ispričaju. Na TEDxABQ, Megan Kamerik pokazuje kako novinarstvo ne zastupa žene kao novinare i izvore vesti i zbog toga daje nepotpunu priču. (Snimljeno na TEDxABQ)

Kao većina novinara i ja sam idealista.

Volim neistražene dobre priče,
pogotovo neispričane.

Prosto nisam mislila da će, u 2011,

žene još uvek biti u toj kategoriji.

Ja sam predsednica
Novinarskog i ženskog simpozijuma,

JAWS. To je Šarki. (Smeh)

Pridružila sam se pre 10 godina
jer sam želela ženske uzore,

i bila sam frustrirana
zbog zaostajanja položaja žena

u našoj profesiji
i time šta je to značilo za naš ugled

u medijima.

Mi činimo polovinu svetske populacije,

ali smo samo u 24 procenta
novinskih subjekata

navedenih u vestima

i mi smo samo 20 posto stručnjaka
navedenih u pričama,

i sad, sa današnjom tehnologijom,

moguće je odstraniti žene
sa slike u potpunosti.

Ovo je slika predsednika Baraka Obame

i njegovih savetnika,
dok prate ubistvo Osame bin Ladena.

Desno možete videti Hilari Klinton.

Pogledajmo kako se slika prikazala

u jednim jevrejskim novinama
sa sedištem u Bruklinu.

Nema Hilari.
(Smeh)

Novine su se izvinile ali su rekli da

nikada ne prikazuju slike žena.

One mogu biti seksualno provokativne.
(Smeh)

Ovo je ekstreman slučaj,
da, ali činjenica je da

su žene samo u 19 posto izvora

u pričama u vezi sa politikom

i u samo 20 posto u pričama
u vezi sa ekonomijom.

Vesti nastavljaju da nam daju sliku
gde muškarci

nadmašuju žene
u skoro svim profesionalni kategorijama

osim u dve: učenice i domaćice.
(Smeh)

Dakle svi dobijamo
veoma iskrivljenu sliku stvarnosti.

Problem je, naravno,

što ne postoji dovoljno žena
u novinarskim redakcijama.

One su izvestile samo 37 posto priča

u novinama, TV-u i na radiju.

Čak i u pričama
o rodno zasnovanom nasilju,

muškarci dobijaju ogromnu većinu
u štampanom prostoru

i emitovanju.

U skladu sa tim,

ovog marta, Njujork tajms objavljuje priču

Džejmsa Mekinlija
o grupnom silovanju devojčice,

od 11 godina, u malom gradu u Teksasu.

Mekinli piše da se zajednica pita:

''Kako su njihovi momci
mogli biti uvučeni u ovo?''

''uvučeni u ovo,'' kao da su bili

zavedeni u čin nasilnog dela.

I prva osoba koju on citira kaže:

''Ovi momci će morati da žive sa ovim
ostatak svojih života''

(Publika reaguje, smeh)

Ne čujete mnogo o 11-ogodišnjoj žrtvi,

osim da je nosila odeću
koja je bila malo starija za njen uzrast

i da je nosila šminku.

Tajms je bio preplavljen kritikama.

Na početku, branio se, i rekao:
''Ovo nisu naši pogledi.

Ovo smo našli u našim izveštavanjima.''

Sada, ovde je tajna
koju verovatno već znate:

Vaše priče su konstruisane.

Kao reporteri, istražujemo, intervjuišemo.

Pokušavamo da predstavimo
dobru sliku stvarnosti.

Mi takođe imamo
naše nesvesne pristrasnosti,

ali Tajms čini da to zvuči

kao da bi svako izveštavao
o ovoj priči na isti ovaj način.

Nisam saglasna sa tim.

Ttri sedmice kasnije,
ponovo posećuju tu priču.

Ovog puta, dodaje se
još jedno ime Mekinlijevom:

Erika Gud.

Iz ovoga nastaje istinski tužna,
užasavajuća priča devojčice

i njene porodice zarobljene u siromaštvu.

Nju je više puta silovalo
mnogo muškaraca.

Bila je bistra, bezbrižna devojčica.

Odrasla je brzo, fizički,

ali je njen krevet još uvek bio prekriven
plišanim lutkama.

To je veoma drugačija slika.

Možda je dodatak gđice Gud

učinio ovu priču potpunijom.

Globalni projekat monitoringa medija
otkrio je da

priče žensih reportera češće

izazivaju predrasude
nego one muških reportera.

U KUNM-u ovde u Albukerkiju,
Elejn Baumgartel

uradila je neka diplomska istraživanja
o pokrivenosti

nasilja protiv žena.

Ono što je pronašla bilo je
da većina ovih priča

ima težnju da krivi žrtve
i potcenjuje njihove živote.

Skloni su da prave senzaciju
i nedostaje im kontekst.

Dakle za svoj diplomski rad,
uradila je seriju iz tri dela

u vezi sa ubistvima 11 žena

koje su nađene zakopane
u Zapadnoj Mesi u Albukerkiju.

Ona je pokušala da izazove
te šablone i stereotipe

u svom radu i pokušala je
da pokaže sve izazove

sa kojima se novinari suočavaju,
od spoljnih izvora,

svoje unutrašnje pristrasnosti
i kulturnih normi,

i radila je sa urednikom
na Nacionalnom javnom radiju

da pokuša da priču emituje
na nacionalnom nivou.

Nije sigurna da li bi se to desilo

da urednik nije bila žena.

Priče u vestima imaju duplo veće šanse

da predstave žene kao žrtve nego muškarce

i žene će najverovatnije biti definisane

svojim delovima tela.

Magazin Vajerd, novembar 2010.

Da, izdanje je bilo
o inženjeringu tkiva dojki.

Znam da ste svi rastrojeni,
pa ću skinuti to. (Smeh)

Pogled gore.
(Smeh)

Dakle -
(Aplauz)

U ovome je stvar.

Vajerd skoro nikada ne stavlja žene
na svoju naslovnicu.

Ah, bilo je nekih smicalica.

Pem iz The Office.

Manga devojke.

Pohotljivi modeli
prekriveni sintetičkim dijamantima.

Sindi Rojal, profesorka Teksaškog
državnog univerzieta, upitala je

na svom blogu: ''Kako bi mlade žene
kao što su njene studentkinje

trebalo da razmišljaju o svojim ulogama
u tehnologiji tokom čitanja Vajerda?''

Kris Anderson, urednik Vajerda,
branio je svoj izbor

i rekao, nema dovoljno žena,
istaknutih žena

u tehnologiji da prodaju naslovnicu,
da prodaju izdanje.

Deo ovoga je tačan.

Ne postoji mnogo
istaknutih žena u tehnologiji.

Evo mog problema sa tim argumentom.

Mediji nam svaki dan kazuju šta je važno,

pričama koje izaberu i time gde ih smeste.

To se zove postavka dnevnog reda.

Koliko je ljudi znalo osnivače Fejsbuka

i Gugla pre nego što su njihova lica
bila na naslovnicama magazina?

Stavljajući ih tamo učinili su ih
prepoznatljivijima.

Časopis Fast Company
sada prihvata tu ideju.

Ovo je njihova naslovnica
od 15. novembra 2010.

Izdanje je o najistaknutijim
i najuticajnijim ženama

u tehnologiji.

Urednik Robert Safian
je rekao institutu Pojnter:

''Silicijumska dolina je veoma bele puti
i veoma muški orijentisana,

ali Fast company
ne misli da će poslovni svet

tako izgledati u budućnosti,
pa pokušava da da sliku

gde se globalizovani svet kreće.''

Uostalom, Vajerd je očigledno
primio sve ovo k srcu.

Ovo je bilo aprilsko izdanje.
(Smeh)

To je Limor Frajd,
osnivač Adafruit Industries,

u pozi zakivačice Rouzi.

Pomoglo bi da ima više žena
na liderskim pozicijama

u medijima.
Nedavno globalno istraživanje otkrilo je

da 73% najboljih menadžment poslova
u medijima

još uvek drže muškarci.

Ali ovde je bitno nešto mnogo složenije:

naše sopstvene nesvesne predrasude
i mrtvi uglovi.

Šankar Vedantam je autor knjige
''Skriveni mozak:

Kako naša podsvest bira predsednike,

kontroliše tržište, vodi ratove
i čuva naše živote.''

On je rekao bivšem ombudsmanu

na Nacionalnom javnom radiju,
koji je radio

izveštaj o tome kako žene prolaze
u NPR reportažama,

nesvesne pristrasnosti protiču
tokom naših života.

Veoma je teško razmrsiti te konce.

Ali on je imao jedan predlog.

On je radio za dva urednika koji tvrde

da svaka priča mora imati
najmanje jedan ženski izvor.

On je odbijao, na početku, ali je konačno

zadovoljno sledio uputstva
jer su njegove priče postale bolje

i njegov posao je bio lakši.

Ne znam da li je ijedan urednik bila žena,

ali to može napraviti najveću razliku.

The Dallas Morning News
je dobio Pulicerovu nagradu 1994.

za serijal koji su radili
o ženama širom sveta,

ali jedna od reporterki mi je rekla
da je ubeđena

da se to nikad ne bi desilo da nisu imali

ženskog asistenta stranog urednika

i da ne bi dobili neke od tih priča

bez ženskih reportera
i urednika na terenu,

a posebno onu o sakaćenju
ženskih genitalija.

Muškarcima prosto ne može biti
dozvoljen pristup tim situacijama.

Ovo je veoma važno uzeti u obzir,

jer se mnogo naše
spoljne politike sada vrti

oko država gde je postupanje
sa ženama problem,

kao što je Avganistan.

Ono što nam je rečeno
po pitanju argumenata protiv napuštanja

ove zemlje je to što je sudbina žena
prioritet.

Sigurna sam da muški novinar u Kabulu
može pronaći ženu za intervju.

Nisam baš sigurna za ruralne,
tradicionalne sredine,

gde pretpostavljam da žene ne mogu
razgovarati sa nepoznatim muškarcima.

Važno je nastaviti priču o ovome

imajući u vidu Laru Logan.

Ona je bila CBS-ova dopisnica koja je bila

brutalno seksualno napadnuta
u egipatskom Tahrir skveru

odmah nakon pravljenja ove fotografije.

Skoro odmah, stručnjaci

su je okrivili i pričali stvari poput:
''Znate,

možda žene ne bi trebalo slati
da pokrivaju te priče.''

Nisam nikad čula ikoga
da kaže ovo o Andersonu Kuperu

i njegovom timu koji su bili napadnuti
pokrivajući istu priču.

Jedan način za dobijanje
više žena u rukovodstvu

je taj da im ostale žene budu mentori.

Jedna od mojih članica odbora
je urednica u velikoj

globalnoj medijskoj kompaniji,
ali ona nikad nije pomislila o ovome

kao o karijeri dok se nije upoznala
sa ženskim uzorima u JAWS-u.

Ali ovo nije samo posao za super-novinare

ili moju organizaciju.
Svi vi imate udela u jakim,

živim medijima.

Analizirajte svoje vesti
i govorite kad postoje praznine

koje nedostaju u pričama
kao u Njujork tajmsu.

Predložite ženske izvore
novinarima i urednicima.

Zapamtite, celokupna slika stvarnosti

može zavisiti od toga.

I napustiću vas video klipom
koji sam prvi put videla 1987.

kada sam bila studentkinja u Londonu.

To je za novine Gardijan.

To je zapravo bilo
mnogo pre nego što sam čak i pomislila

da postanem novinar,
ali sam bila veoma zainteresovana

u to kako učimo da sagledavamo svet.

Narator: Događaj gledan
sa jedne tačke gledišta

daje jedan utisak.

Gledano sa druge tačke gledišta,

daje sasvim drugačiji utisak.

Ali jedino kada uzmete u obzir celu sliku

možete potpuno razumeti šta se dešava.

''Gardijan.''

Megan Kamerik:
Mislim da ste svi saglasni

da bi nam bilo bolje
kada bismo svi imali potpunu sliku.