Tajna kako da postanete mentalno jaki | Ejmi Morin (Amy Morin) | TEDxOcala

Svako ima sposobnost da izgradi mentalnu snagu, ali većina ljudi ne zna kako.

Provodimo dosta vremena pričajući o fizičkoj snazi i fizičkom zdravlju, ali mnogo manje vremena o mentalnoj snazi i mentalnom zdravlju.
Možemo da izaberemo da radimo vežbe koje će nam pomoći da naučimo da regulišemo naše misli, upravljamo emocijama i ponašamo se produktivno uprkos našim okolnostima - tri osnovna faktora mentalne snage. Bez obzira koji su vam ciljevi, pojačavanje mentalne snage je ključ za dostizanje vašeg potencijala.

Ejmi Morin je licencirani klinički socijalni radnik i psihoterapeut. Od 2002. savetuje decu, tinejdžere i odrasle. Ona takođe radi i kao pomoćni instruktor psihologije.

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Imam prijateljicu na Fejsbuku
čiji život izgleda savršeno.

Ona živi u predivnoj kući.

I ima zadovoljavajuću karijeru.

Njena porodica i ona idu

na razne uzbudljive
avanture preko vikenda.

I kunem se da mora da vode

profesionalnog fotografa sa sobom,

(Smeh)

jer bez obzira kuda idu ili šta rade,

cela porodica izgleda baš lepo.

I ona uvek objavljuje to kako je srećna,

i koliko je zahvalna
što ima život kakav ima.

I imam osećaj da ne govori
te stvari samo radi Fejsbuka,

već zato što iskreno misli to.

Koliko vas ima prijatelja kao što je ona?

A koliko vas

nekako ne voli tu osobu nekada?

(Smeh)

Svi ovo radimo, zar ne?

Teško je to ne raditi.

Ali taj način razmišljanja
nas košta nečega.

A to je ono što želim da
pričam sa vama danas -

šta nas koštaju naše loše navike.

Možda ste išli po početnoj strani Fejsbuka

i pomislili: "Pa šta ako prevrnem očima?

To je samo pet sekundi mog vremena.

Kako me to može povrediti?"

Pa, istraživači su otkrili

da zavidenje vašim
prijateljima na Fejsubuku,

zapravo dovodi do depresije.

To je samo jedna od zamki koje
naši umovi mogu postaviti za nas.

Jeste li se ikada žalili o svom šefu?

Ili pogledali živote
vaših prijatelja i pomislili:

"Zašto oni imaju svu sreću?"

Ne možete da ne mislite
na taj način, zar ne?

Takav način razmišljanja izgleda
mali u trenutku.

U stvari, možda čak načini
da se osećate bolje na trenutak.

Ali taj način razmišljanja
vam izjeda mentalnu snagu.

Ima tri vrste destruktivnih uverenja

koja nas čine manje efikasnim

i koja nam kradu mentalnu snagu.

Prvo je nezdravo uverenje o nama samima.

Mi smo skloni da žalimo sami sebe.

I dok je okej biti tužan
kad se nešto loše desi,

samosažaljevanje prevazilazi taj nivo.

To je kad počnete
uvećavati vašu nesreću.

Kad mislite stvari kao:

"Zašto se ovakve stvari
uvek dešavaju meni?"

"Ne bi trebalo ja da se sa tim nosim."

Takav način razmišljanja vas koči,

drži vas fokusiranim na problem,

sprečava vas u nalaženju rešenja.

Čak i kad ne možete da stvorite rešenje

uvek možete preuzeti korake da načinite
svoj ili nečiji drugi život boljim.

Ali ne možete to uraditi

kada ste zauzeti organizovanjem
žurke sažaljenja za sebe.

Drugi tip destruktivnog
verovanja koje nas koči

je nezdravo uverenje o drugima.

Mislimo da nas drugi ljudi
mogu kontrolisati,

pa predajemo našu moć.

Ali kao odrasli ljudi koji
žive u slobodnoj zemlji,

ima veoma malo stvari u životu
koje ćete morati da uradite.

Pa kad kažete:"Moram da radim do kasno",

vi predajete svoju moć.

Da, možda ćete imati posledica
ako ne radite do kasno,

ali to je i dalje izbor.

Ili kad kažete:"Moja svekrva me izluđuje",

vi predajte svoju moć.

Možda ona nije najbolja osoba na planeti,

ali na vama je kako ćete joj odgovoriti,

jer vi upravljate.

Treći tip nezravog uverenja koje nas koči,

je nezdravo uverenje o svetu.

Mi smo skloni mišljenju
da nam svet duguje nešto.

Mislimo: "Ako uložim puno napornog rada,

onda zaslužujem uspeh."

Ali očekivanje uspeha da vam padne sa neba

kao neki vid kosmičke nagrade

će samo voditi ka razočaranju.

Ipak, znam da je teško da se
odviknemo od loših mentalnih navika.

Teško je otarasiti se
tih nezdravih uverenja

koja nosimo sa sobom toliko dugo.

Ali ne možete dozvoliti sebi
da ih se ne odreknete.

Jer pre ili kasnije, doći ćete
do trenutka u vašem životu

gde će vam trebati sva mentalna
snaga koju možete sakupiti.

Kad sam imala 23 godine,

mislila sam da sam shvatila život.

Završila sam diplomske studije.

Dobila sam prvi veliki posao kao terapeut.

Venčala sam se.

Čak sam kupila i kuću.

I pomislila sam: "Ovo će da bude sjajno!

Imam ovaj neverovatan početak u karijeri.

Šta bi moglo krenuti po zlu?"

Sve se to promenilo za mene jednog dana

kad sam primila poziv moje sestre.

Rekla je da je naša majka
nađena bez znakova života

i da je odvedena u bolnicu.

Moj muž Linkoln i ja smo uskočili
u auto i požurili ka bolnici.

Nismo mogli da zamislimo
šta bi moglo biti loše.

Moja majka je imala samo 51 godinu.

Nije imala bilo kakvu
istoriju zdravstvenih tegoba.

Kada smo došli do bolnice,

doktori su objasnili da je
imala aneurizmu na mozgu.

I u 24 sata, moja majka,

koja se budila ujutru govoreći:
"Divan je dan da se bude živ,"

je preminula.

Te vesti su mi bile poražavajuće.

Moja majka i ja smo bile veoma bliske.

Kao terapeut, znala sam na intelektualnom
nivou kako da se nosim sa tugom.

Ali znati, i raditi, mogu biti
dve veoma različite stvari.

Bilo je potrebno dosta vremena da se
zapravo osetim da se oporavljam.

A onda na trogodišnjicu smrti moje majke,

neki prijatelji su zvali,

i pozvali Linkolna i mene
na košarkašku utakmicu.

Sasvim slučajno, bila je održana

u istoj dvorani gde sam ja
poslednji put videla svoju mamu,

noć pre nego što je preminula.

Nisam bila tamo od tada.

Nisam bila sigurna da li
želim da ponovo odem tamo.

Ali Linkoln i ja smo pričali o tome,
i na kraju smo rekli:

"Možda bi to bio dobar način
da joj odamo počast."

Pa smo otišli na utakmicu.

I zapravo smo proveli baš lepo
vreme sa svojim prijateljima.

Na putu do kuće te noći,

pričali smo kako je bilo super

da smo napokon mogli
da odemo nazad na to mesto,

i setimo se moje majke sa osmehom,

nego svim tim tužnim osećanjima.

Ali ubrzo nakon što smo stigli kući te
noći, Linkoln je rekao da mu nije dobro.

Nekoliko minuta kasnije, naglo je pao.

Morala sam da pozovem hitnu pomoć.

Njegova porodica me je sačekala
u sobi za hitne slučajeve.

Čekali smo činilo se čitavu večnost,

dok konačno doktor nije izašao.

Ali umesto da nas je
odveo da vidimo Linkolna,

odveo nas je u odvojenu prostoriju,

i rekao nam da sednemo,

i objasnio nam je da je Linkoln,

koji je bio najveći pustolov
kog sam ikada upoznala,

umro.

Nismo znali u to vreme,
ali imao je srčani udar.

Imao je samo 26 godina.

Nije imao nikakvu istoriju
problema sa srcem.

Našla sam se sada
kao udovica sa 26 godina,

i nisam imala svoju mamu.

Pomislila sam:
"Kako ću da prođem kroz ovo?"

A opisivati to kao
bolan period u mom životu

čini se kao eufemizam.

I tokom tok perioda sam shvatila

kad stvarno prolazite kroz teške trenutke,

dobre navike nisu dovoljne.

Potrebno je samo jedna ili dve male navike

da bi vas kočile.

Radila sam najbolje što sam mogla,

ne samo da stvorim dobre navike u životu,

već da se otarasim tih malih navika,

bez obzira koliko male mogle izgledati.

Kroz sve to,

nadala sam se da bi se život
jednog dana mogao poboljšati.

I na kraju jeste.

Nekoliko godina kasnije,
upoznala sam Stiva.

I zaljubili smo se.

Pa sam se ponovo udala.

Prodali smo kuću u kojoj
smo Linkoln i ja živeli,

pa smo kupili novu kuću, u novoj sredini

i našla sam drugi posao.

Ali gotovo čim sam
osetila dašak olakšanja

zbog tog novog početka,

dobili smo vesti da je Stivov
tata imao terminalni rak.

Zapitala sam se:

"Zašto ove stvari moraju
iznova da se dešavaju?

Zašto moram iznova da
gubim sve moje najdraže?

Ovo nije fer."

Ali ako sam išta naučila,

to je da bi me taj
način razmišljanja kočio.

Znala sam da će mi trebati

onoliko mentalne snage
koliko bih mogla da sakupim,

da prođem kroz još jedan gubitak.

Tako da sam sela i napisala listu

svih stvari koje mentalno
snažni ljudi ne rade.

I iščitavala sam tu listu.

Bila je podsetnik svih onih loših navika

koje sam radila u jednom trenutku
ili nekom drugom, koje bi me kočile.

I čitala sam tu listu iznova i iznova.

A stvarno mi je trebala.

Jer u roku od nekoliko nedelja pisanja,

Stivov tata je preminuo.

Moj put naučio me je da je tajna
toga kako biti mentalno jak,

u tome da morate da se odreknete
svojih loših mentalnih navika.

Mentalna snaga je mnogo
nalik fizičkoj snazi.

Ako želite da budete fizički jaki,

morali biste da odete
u teretanu i dižete tegove.

Ako stvarno želite da vidite rezultate,

morali biste takođe da
se odreknete brze hrane.

Mentalna snaga je ista.

Ako želite da budete mentalno jaki,

trebaju vam dobre navike
kao što je vežbanje zahvalnosti.

Ali takođe morate da
se odreknete loših navika,

kao što je zavist prema
nekome drugom zbog karijere.

Bez obzira koliko često se to dešava,

kočiće vas.

Stoga, kako da istrenirate
mozak da misli drugačije?

Kako da se odreknete tih
loših mentalnih navika

koje nosite sa sobom?

Počinje sa suprotstavljanjem onih
nezdravih uverenja o kojima sam pričala,

sa onim zdravijim.

Na primer, nezdrava
uverenja o nama samima,

se uglavnom dešavaju jer nam je
nelagodno zbog svojih osećanja.

Osećati se tužno ili povređeno
ili ljuto ili uplašeno,

sve te stvari su neugodne.

Stoga smo spremni da uradimo
svašta da bismo izbegli nelagodnost.

Pokušavamo da izbegnemo to

radeći stvari kao što je
organizovanje žurke sažaljenja.

I iako je to privremena zabava,

samo produžava bol.

Jedini način da se prođe
kroz neprijatne emocije,

jedini način da se pozabavite njima,
je da prođete kroz njih.

Da dopustite sebi da se
osećate loše i da nastavite dalje.

Da steknete samopouzdanje
u svoju sposobnost

da se suočite sa tom nelagodnošću.

Nezdrava uverenja o drugima se dešavaju

jer se upoređujemo sa drugim ljudima.

Mislimo da su ili iznad nas ili ispod nas.

Ili mislimo da mogu da
kontrolišu šta mi osećamo.

Ili da mi možemo kontrolisati
kako se oni ponašaju.

Ili krivimo njih što nas koče.

Ali zapravo su naši
izbori ti koji to rade.

Morate da prihvatite
da ste vi osoba za sebe,

i da su drugi ljudi odvojeni od vas.

Jedina osoba sa kojom
treba da se upoređujete

je osoba koja ste bili juče.

I nezdrava uverenja o svetu se dešavaju

jer duboko u sebi,
želimo da svet bude fer.

Želimo da mislimo da ako
uradimo dovoljno dobrih dela,

da će se dovoljno
dobrih stvari desiti i nama.

Ili ako pregrmimo dovoljno
teških trenutaka

da ćemo dobiti neku vrstu nagrade.

Ali na kraju krajeva morate
da prihvatite da život nije fer.

I to može biti oslobađajuće.

Da, to znači da nećete nužno
biti nagrađeni za vašu dobrotu,

ali to takođe znači da
bez obzira koliko ste propatili,

niste osuđeni da nastavite patiti.

Svet ne funkcioniše na taj način.

Vaš svet je onakav kakvim ga vi napravite.

Naravno, pre nego što
možete da promenite vaš svet,

morate da verujete da ga možete promeniti.

Nekad sam radila sa čovekom
koji je godinama bio dijabetičar.

Doktori su ga uputili na terapiju

jer je imao neke loše mentalne navike

koje su počele da utiču
na njegovo fizičko zdravlje.

Majka mu je umrla kao mlada
od komplikacija sa dijabetesom,

tako da je prosto verovao da je proklet,

potpuno je prestao da pokušava
da kontroliše šećer.

U stvari, njegov šećer
se toliko povećao nedavno,

da je počeo da utiče na njegov vid.

I oduzeli su mu vozačku dozvolu.

Njegov svet se smanjivao.

Kad je ušao u moju kancelariju,
bilo je jasno

da je znao sve stvari koje je mogao
da uradi da iskontroliše šećer.

On samo nije mislio
da je bilo vredno truda.

Ali na kraju, on se složio
da napravi jednu malu promenu.

Rekao je: "Odreći ću se
dve litre Pepsija na dan,

u zamenu za Pepsi Max."

I nije mogao da veruje koliko brzo
su rezultati krenuli da se popravljaju.

Iako je dolazio svake nedelje

da me podseti koliko je
Pepsi Max odvratnog ukusa,

držao ga se.

A onda kad je počeo
da vidi malo poboljšanja

rekao je: "Pa, možda bih mogao
da pogledam neke druge navike."

Rekao je: "Mogao bih da zamenim
večernju činiju sladoleda

nekom užinom sa manje šećera."

A onda je jednog dana bio u radnji
polovnih stvari sa prijateljima,

i našao je ulupan stari bicikl
za kućno vežbanje.

Kupio ga je za nekoliko dolara,

i doneo ga je kući,
i parkirao ispred TV-a.

Počeo je da vozi bicikl

dok bi gledao omiljene serije svako veče.

I ne samo da je smršao,

nego jednog dana, primetio je
da može da vidi TV

malčice jasnije nego što
je to mogao ranije.

A onda mu je naprosto sinulo,

da možda njegovo oštećenje vida
nije trajno.

Pa je onda sebi postavio cilj -

da ponovo dobije vozačku dozvolu.

I od tog dana pa nadalje,
bio je nezaustavljiv.

Pri kraju naših viđanja,
dolazio je svake nedelje

govoreći: "Okej, šta ćemo
da radimo ove nedelje?"

Zbog toga što je napokon verovao
da može da promeni svoj svet.

I da je imao mentalne snage da ga promeni.

I da je mogao da se
odrekne loših mentalnih navika.

A sve je počelo jednim malim korakom.

Stoga vas pozivam da razmotrite

koje vas loše mentalne navike koče?

Koja nezdrava uverenja

vas odvraćaju od toga da budete onoliko
mentalno jaki koliko biste mogli biti?

I koji je jedan mali korak
koji možete napraviti danas?

Upravo ovde, upravo sada.

Hvala vam.

(Aplauz)