Морална пристрасност иза ваших резултата претраге

Претраживачи су постали извори информација којима се највише верује и арбитри истине, али да ли икада можемо добити непристрасне резултате претраге? Шведски аутор и новинар Андреас Екстром тврди да је тако нешто филозофски немогуће. У свом мисаоном излагању, он нас позива да учврстимо везе између технологије и хуманистичких наука и подсећа нас да иза сваког алгоритма стоји група личних уверења коју ниједан код никада не може потпуно да избрише.

Када год посетим школу
и причам са ученицима,

увек их питам исту ствар:

зашто гуглате?

Зашто је Гугл претраживач
који сте изабрали?

Зачудо, увек добијем три иста одговора.

Један је: „Зато што функционише“,

што је сјајан одговор;
због тога и сам гуглам.

Као други одговор, неко ће рећи:

„Заиста не знам за другу могућност.“

То није једнако добар одговор
и обично на то одговорим:

„Покушајте да изгуглате реч ’претраживач’.

Можда пронађете пар интересантних опција.“

Као последњи, али не и најмање важан,

трећи одговор - неизбежно се јави
један од ученика и каже:

„Уз Гугл сам сигуран да ћу увек добити
најбоље, непристрасне резултате претраге.“

Сигуран сам да ћу увек добити
најбоље, непристрасне резултате претраге.

Пошто сам човек
који се бави хуманистичким наукама,

додуше, дигиталним хуманистичким наукама,

од тога се просто јежим,

иако и сам схватам да је поверење,

идеја о непристрасним
резултатима претраге,

камен темељац наше колективне љубави
и уважавања Гугла.

Показаћу вам због чега то,
филозофски гледано, скоро да није могуће.

Дозволите ми да, пре свега,
укратко изложим основни принцип

који стоји иза сваког упита за претрагу,
а који изгледа понекад заборављамо.

Дакле, када год почнете да гуглате нешто,

започните тако што ћете се запитати:
„Да ли тражим изоловану чињеницу?“

Који је главни град Француске?

Шта су градивне јединице молекула воде?

Сјајно. Изгуглајте то.

Не постоји група научника
која је на корак од доказивања

да су то заправо Лондон или H3O.

Не видите велику заверу
међу овим стварима.

У глобалу се слажемо

који су одговори
на ове изоловане чињенице.

Међутим, ако мало закомпликујете питање
и упитате нешто као што је:

„Зашто постоји
израелско-палестински конфликт?“,

више не тражите појединачну,
изоловану чињеницу;

тражите знање, а то је нешто
много компликованије и деликатније.

Да бисте стигли до знања, међутим,

морате да прикупите
10, 20 или 100 чињеница,

да их потврдите и кажете:
„Да, све су оне истините.“

Међутим, због онога ко сам -

млад или стар, црн или бео,
хомосексуалац или хетеросексуалац -

различито ћу их вредновати

и рећи: „Да, ово је тачно,
али ми је ово важније од тога.“

Овде ствари постају интересантне

јер на овом месту постајемо људска бића.

У овом тренутку започињемо
неслагања, формирање друштва,

а да бисмо заиста напредовали,
треба да профилтрирамо чињенице овде,

кроз пријатеље, суседе, родитеље, децу,

колеге, новине и часописе,

да бисмо коначно били утемељени
у истинском знању,

за које су нам претраживачи
од мале користи.

Па, обећао сам вам пример

само да бих вам показао
зашто је толико тешко

стићи до правог, чистог,
објективног знања -

као храна за мисли.

Спровешћу неколико једноставних упита.

Започећемо са „Мишел Обамом“,

првом дамом Сједињених Држава.

Кликнућемо на претрагу слика.

Функционише добро, као што видите.

Ово је мање-више
савршени резултат претраге.

Само је она на слици;
нема чак ни председника.

Како ово функционише?

Прилично једноставно.

Гугл користи приличну виспреност
да би постигао ово,

али прилично једноставно -
примећују две ствари више него остале.

Као прво, како гласи наслов
испод сваке слике на сваком вебсајту?

Да ли садржи име „Мишел Обама“
испод слике?

Прилично добар наговештај
да је она на слици.

Као друго, Гугл узима у обзир фајл слике,

име фајла који је постављен на вебсајт.

Поново, да ли је насловљен
„МишелОбама.jpeg“?

Прилично добар показатељ
да на слици није Клинт Иствуд.

Дакле, имате ова два и добијете
резултате претраге попут ових... скоро.

Е, сад, 2009. године, Мишел Обама
је била жртва расистичке кампање,

када су људи кренули да је вређају

кроз резултате претраге
који су је помињали.

Постојала је слика
која се често делила по интернету,

на којој је њено лице изобличено
да би изгледала као мајмун,

а та слика је објављивана свуда.

Људи су је објављивали врло промишљено

да би је поставили
међу прве резултате претраге.

Побринули би се за то да напишу
„Мишел Обама“ у наслову

и да поставе слику на интернет
као „Мишел Обама.jpeg“ или слично томе.

Схватате због чега -
да манипулишу резултатима претраге,

а то је функционисало.

Ако бисте на Гуглу тражили слике
за „Мишел Обама“ из 2009. године,

та изобличена слика мајмуна
појављивала се међу првим резултатима.

Е, сад, резултати се сами прочишћавају

и у томе је лепота тога,

јер Гугл процењује важност
сваког сата, сваког дана.

Овога пута, међутим,
Гугл није хтео да пристане на то.

Мислили су: „То је расистички
и то су лоши резултати претраге,

па ћемо се вратити и рашчистити то ручно.

Написаћемо неки код и средити то“,

што су и урадили,

а не мислим да ико у овој соби
мисли да је то била лоша идеја.

Ни ја не мислим тако.

Затим је прошло пар година,

а најтраженији човек на нету
под презименом Андерс,

Андерс Беринг Брејвик,

урадио је оно што је урадио.

Ово је 22. јул 2011. године,

грозан дан у норвешкој историји.

Овај човек, терориста, дигао је у ваздух
неколико владиних зграда,

у самој близини места
на ком смо у Ослу у Норвешкој,

а затим је отпутовао до острва Утеје
и упуцао на смрт групу деце.

Скоро 80 људи је погинуло тог дана.

Много људи би описало ову страхоту
као чин из два корака,

да је урадио две ствари -
разнео је зграде и упуцао децу.

То није тачно.

Било је три корака.

Разнео је зграде, упуцао децу,

а затим је сео и чекао
да свет почне да га тражи преко Гугла,

а сва три корака је припремио
подједнако добро.

Ако је ико ово разумео истог тренутка,

био је то шведски веб-дизајнер,

стручњак за оптимизацију претраживача
у Стокхолму, под именом Нике Линдквист.

Он је веома заинтересован и за политику

и одмах се појавио на друштвеним медијима,
на свом блогу и Фејсбуку

и свима рекао:

„Ако постоји нешто што овај тип
жели у овом тренутку,

то је да контролише слику о себи.“

Хајде да видимо
да ли можемо да је искривимо.

Хајде да видимо
да ли ми у цивилизованом свету

можемо да устанемо против његовог чина

тако што ћемо га увредити
кроз резултате претраге који га помињу.“

Како?

Свим својим читаоцима је рекао следеће:

„Идите на интернет,

нађите слике псеће каке на плочнику -

нађите слике псеће каке на плочнику -

поставите их у својим објавама,
на својим вебсајтовима и блоговима.

Побрините се да напишете
име терористе у наслову,

осигурајте да се слика зове
‘Брејвик.jpeg.’

Хајде да научимо Гугл
да је то лице терористе.“

Упалило је.

Две године после кампање
уперене против Мишел Обаме,

ова манипулативна кампања
против Андерса Беринга Брејвика

је упалила.

Ако бисте тражили његове слике

недељама после догађаја
који су се одиграли 22. јула у Шведској,

видели бисте псећу каку
међу првим резултатима,

као знак малог протеста.

Чудно, али Гугл није реаговао овог пута.

Нису се умешали и ручно средили
ове резултате претраге.

Тако је питање које вреди милион долара -

каква је разлика између ова два догађаја?

По чему се оно што се десило Мишел Обами

разликује од онога што се десило
Андерсу Берингу Брејвику?

Ни по чему, наравно.

То је потпуно иста ствар,

а ипак, Гугл се умешао
у један случај, а није и у други.

Зашто?

Зато што је Мишел Обама
особа вредна поштовања, зато,

а Андерс Беринг Брејвик
је особа вредна презира.

Видите шта се овде дешава?

Дешава се процена особе,

а постоји само један моћни актер на свету

са овлашћењем да каже ко је ко.

„Свиђате нам се, не свиђате нам се.

Верујемо у вас, у вас не верујемо.

Ви сте у праву, ви нисте.
Ви сте прави, ви сте лажни.

Ви сте Обама, а ви сте Брејвик.“

Ако постоји моћ, онда је то - то.

Дакле, тражим од вас да запамтите
да је иза сваког алгоритма

увек особа,

која има низ личних уверења,

а која ниједан код никада не може
потпуно да искорени.

Шаљем своју поруку не само Гуглу,

већ свима онима широм света
који верују у код.

Треба да идентификујете
сопствену пристрасност.

Треба да разумете да сте људско биће

и да, сходно томе,
прихватите и одговорност.

Кажем ово јер верујем
да смо достигли тачку

када је апсолутно нужно

да ове везе учврстимо, јаче,

хуманистичке и технолошке,

јаче него икада,

ако ништа друго, да нас подсећају
да дивна, примамљива идеја

о непристрасним,
чистим резултатима претраге

јесте, а највероватније ће и остати, мит.

Хвала вам на издвојеном времену.

(Аплауз)