Како вам линија тока чува разум

Линија тока чини да је чекање узбудљивије... и ублажава наш страх од смрти. Новинар Данијел Енгбер истражује њен настанак.

Колико се људи досађује
за својим радним столом

током колико сати свакодневно

и током колико дана у недељи
и недеља у години

у току колико година свог живота?

[Мала ствар. Велика идеја.]

[Данијел Енгбер о линији тока]

Линија тока је само
показатељ на компјутеру

да се нешто дешава у уређају.

Класична линија којa се годинама
користи је хоризонтална.

Мислим, ова верзија датира
још из периода пре појаве компјутера,

из књига у којима су људи попуњавали
хоризонталну линију с десна на лево

да би показали колики су део посла
завршили у фабрици.

Ово је само иста ствар на екрану.

Седамдесетих година се десило нешто

што понекад називамо софтверском кризом,

када су изненада компјутери
постали компликованији

брже него што је ико био спреман,

са становишта осмишљавања.

Људи су користили индикаторе засноване
на процентима на различите начине.

Тако имате графички сат који одбројава

или линију коју чине звездице

које су се ређале у линију
с леве стране на десну на екрану.

Али нико није урадио
систематско истраживање о овим стварима

и покушао да схвати

како онe заправо утичу
на кориснички доживљај

седења за компјутером.

Постдипломац под именом Бред Мајерс

је 1985. године одлучио да проучава ово.

Открио је да није заиста важно

ако процентуални показатељ
приказује тачан проценат завршеног рада.

Важно је било да је уопште постојао.

Људи су се осећали боље само када га виде,

а то је била најнеочекиванија ствар.

Има све те идеје о томе
шта ова ствар може да уради.

Можда може утицати на то
да се људи ефикасно одмарају.

Можда ће омогућити људима
да се удаље од уређаја

и раде нешто друго
што траје исто толико дуго.

Погледали би и рекли:
„О, линија тока је стигла до половине.

Било је потребно пет минута.

Значи, сада имам пет минута
за слање овог факса“

или штагод да су људи радили 1985. године.

Обе ове ствари су погрешне.

Као, рецимо, када видите линију тока,

некако вам зароби пажњу
попут некаквог вучног зрака,

а чекање претвара

у узбудљив наратив
који вам се одвија пред очима -

да је некако време које сте провели
у нервозном чекању

да компјутер нешто учини

заправо преобликовано у:

„Напредак! Ох! Сјајне ствари се дешавају!“

[Напредак...]

Али када почнете
да размишљате о линији тока

као о нечему што служи
да ублажи бол због чекања,

па, онда можете почети
да се бавите психологијом.

Значи, ако имате линију тока
која се помера константном брзином,

рецимо, то је заиста оно
што се дешава у компјутеру,

људи ће то доживети као успоравање.

Постаје нам досадно.

Па, сада можете почети
са њеним унапређивањем

и учинити да делује као да се помера
брже него што је то заиста случај,

да је убрзате на почетку,
као некакву експлозију брзине.

То је узбудљиво; људи осећају:
„Ох! Нешто се заиста дешава!“

Онда се можете вратити
на природније напредовање линије тока

док идете даље.

Претпостављате да се људи усредсређују
на протицање времена;

они покушавају да виде како трава расте,

да посматрају лонац са водом
у ишчекивању да вода проври,

а ви само покушавате
да то учините мање досадним,

болним и фрустрирајућим

него што је то раније био случај.

Тако вам линија тока бар пружа

визију почетка и краја,

а ви радите на остварењу циља.

Мислим да, на неки начин,
ублажава страх од смрти.

Превише?