Zašto očevici greše

Skot Frejzer proučava kako ljudi pamte zločine i kako o njima svedoče. U ovom snažnom govoru, koji je fokusiran na smrtonosnu pucnjavu u sumrak, on sugeriše da čak i svedok koji je veoma blizu zločina može da stvori "zapažanja" koja zapravo nije video. Zašto? Zato što mozak mrzi vakuum.

Ubistvo se dogodilo
pre nešto više od 21 godine,

18. januara 1991.

u malom naselju

u predgrađu Linvud,

u Kaliforniji,
samo nekoliko kilometara

jugoistočno od Los Anđelesa.

Otac je izašao iz kuće

da kaže svom sinu i njegovoj
petorici prijatelja

da je vreme da prestanu da se glupiraju

ispred kuće i na trotoaru,

da uđu u kuću,
završe domaće zadatke,

i pripreme se za spavanje.

Dok je otac davao ove instrukcije,

auto je prolazio, polako,

i samo koliko je prošao
pored oca i tinejdžera,

ruka je izašla kroz prozor suvozača,

i - "bam, bam" - ubila oca.

I auto je ubrzao.

Policija, inspektori

bili su začuđujuće efikasni.

Razmotrili su sve uobičajene krivce,

i za manje od 24 sata,
izabrali su osumnjičenog:

Francisko Kariljo,
sedamnaestogodišnjak

koji je živeo oko dva bloka dalje

od mesta pucnjave.

Pronašli su njegove fotografije.
Pripremili su niz slika,

i dan nakon pucnjave,

pokazali ih jednom od tinejdžera,
i on je rekao:

"To je slika.

To je strelac koga sam video
da ubija oca."

To je bilo preliminarno saslušanje
koje je

sudija saslušao,
da uputi gospodina Karilja na suđenje

za prvostepeno ubistvo.

U istrazi koja je usledila pre suđenja,

svakome od ostale petorice
tinejdžera pokazane su fotografije,

isti niz slika.

Slika za koju možemo da utvrdimo
da je verovatno bila

ona koju su pokazali u nizu slika,

je ova slika u donjem levom uglu.

Razlog zbog koga nismo
apsolutno sigurni je

način čuvanja dokaza

u našem sudskom sistemu,

ali to je ceo jedan TEDx
govor za kasnije. (Smeh)

Dakle, na konkretnom suđenju,

svih šest tinejdžera su svedočili,

i pokazali identifikaciju

u nizu slika.

On je bio optužen.
Dobio je doživotnu kaznu,

i transportovan je u zatvor Folsom.

Dakle, šta nije u redu?

Otvoreno, fer suđenje, puna istraga.

E da, pištolj nikada nije pronađen.

Nijedno vozilo nije identifikovano
kao vozilo

iz koga je strelac ispružio ruku,

i niko nikada nije optužen kao vozač

vozila iz koga je pucano.

A alibi gospodina Karilja?

Ko od ovde prisutnih roditelja
bi mogao da ne laže

kada se radi o tome
gde je njegovo dete bilo

kada se radi o istrazi ubistva?

Poslat je u zatvor,

odlučno insistirajući
na svojoj nevinosti,

što i radi za ovih 21 godinu.

Pa, u čemu je problem?

Problemi, zapravo,
u ovakvim slučajevima

dolaze uglavnom od decenija
naučnog proučavanja

ljudskog pamćenja.

Pre svega, mi imamo sve
statističke analize

iz "Projekta nevinosti"

gde znamo da imamo

250, 280 dokumentovanih slučajeva
gde su ljudi

bili pogrešno optuženi
a zatim pomilovani,

neki od smrtne kazne,
na osnovu kasnijih DNK analiza,

i preko tri četvrtine ovih slučajeva

pomilovanja uključivali su
samo identifikaciju očevidaca

za vreme suđenja na kome su osuđeni.

Znamo da su identifikacije
očevidaca podložne greškama.

Druga stvar dolazi od aspekta
ljudskog pamćenja

koje je povezano
sa različitim funkcijama mozga

ali ja mogu da sumiram sve to,
zarad konciznosti

u jednoj rečenici:

mozak mrzi vakuum.

Pod najboljim uslovima posmatranja,

apsolutno najboljim,

detektujemo, kodiramo i čuvamo

samo delove i fragmente čitavog
iskustva oko nas

i oni se skladište
u različitim delovima mozga.

Sada, kada je važno da se setimo

šta je bilo to što smo iskusili,

mi imamo nekompletnu,
delimičnu sliku,

i, šta se dešava?

Nesvesno, bez traženja da obradi sliku,

mozak popunjava informacijama

koje se nisu desile,

koje nisu zaista sačuvane,

iz zaključaka, iz spekulacije,

iz izvora informacija koji nam dolaze,

kao posmatraču, nakon posmatranja.

Ali to dolazi nesvesno

tako da čovek ni ne zna
da se to dešava.

To se zove rekonstruktivna memorija.

Dešava nam se u svim aspektima života,
svakodnevno.

Bile su te dve pretpostavke,
između ostalih -

rekonstruktivna memorija,
činjenica o mogućnosti greške očevidaca -

koje su bile deo podstreka

grupi žalbenih advokata,

predvođenih izvanrednim advokatom
Elen Egers,

da udruže svoje iskustvo i talente

i da zatraže od vrhovnog suda

ponovno suđenje za Franciska Karilja.

Angažovali su mene,
kao forenzičkog neurofiziologa,

jer sam bio stručnjak iz oblasti

identifikovanja iz sećanja očevidaca,

što je očigledno imalo smisla
u ovom slučaju.

Ali takođe i jer sam
bio stručnjak i svedok

za prirodu ljudskog vida noću.

Pa, kakve to veze ima s ovim slučajem?

Pa, kada čitate kroz dokazni materijal

u slučaju Kariljo,

jedna od stvari koja vas pogodi
je ta da

su inspektori rekli da je
osvetljenje bilo dobro

na mestu zločina, na mestu pucnjave.

Svi tinejdžeri su svedočili
za vreme suđenja

da su mogli dobro da vide.

Ali, ovo se desilo sredinom januara,

na severnoj hemisferi, u 7 sati uveče.

Kada sam uradio proračune

lunarnih i solarnih podataka

na toj lokaciji na Zemlji u vreme

kada se incident dogodio,

bio je prošao sumrak,

i nije bilo mesečine te noći.

Sva svetla te noći koja su dolazila
od sunca i meseca

su ova koja vidite na ekranu.

Jedino svetlo u toj
oblasti te večeri dolazilo je

iz veštačkih izvora,

i tu ja nastupam -
radim rekonstrukciju scene

sa fotometrima,
različitim merama

iluminacije i raznim drugim merama

percepcije boja,
sa specijalnim kamerama

i brzim filmovima.

Radim sva merenja i snimam ih.

Onda, dobijam fotografije,
i ovako izgleda

scena u vreme pucnjave

iz pozicije tinejdžera

koji gledaju auto koji prolazi
i pucnjavu.

Ovo je gledano direktno
na drugu stranu ulice

sa mesta gde su oni stajali.

Setite se, inspektori su rekli

da je osvetljenje bilo dobro.

Tinejdžeri su rekli
da su mogli dobro da vide.

Ovo je pogled ka istoku,

gde je auto otišao nakon pucnjave,

a ovo je osvetljenje direktno iza oca

i iza tinejdžera.

Vidite, u najboljem slučaju je loše.

Niko ovo ne može da nazove
dobro osvetljeno

i u stvari, koliko god da su
ove slike dobre,

a slikao sam ih jer sam znao
da ću svedočiti na sudu,

i slika vredi više od hiljadu reči

kada pokušavate da saopštite brojeve,

apstraktne koncepte kao luks,
internacionalne mere

osvetljenja, vrednosti testa
percepcije boja Išihara.

Kada to predstavite ljudima
koji nisu dobro upućeni

u taj aspekt nauke, oni postaju

kao gušteri na popodnevnom suncu.
To je kao

da govorimo o tangensu ugla, ok?

Njihove oči samo zure.

Dobar forenzički ekspert mora biti
i dobar edukator,

dobar komunikator i to je deo razloga

zašto smo napravili ove slike,
da pokažemo

ne samo gde su izvori svetlosti,
i takozvano razlivanje,

distribucija,
već i zato što je lakše

onome ko prosuđuje da razume okolnosti.

Dakle, ovo su neke od slika koje sam,
u stvari,

koristio dok sam svedočio,

ali važnija za mene
kao naučnika su bila ta

očitavanja fotometra

koja sam ja onda
konvertovao u prognoze

mogućnosti vida ljudskog oka

pod tim okolnostima,

i iz tih očitavanja
koja sam snimio na licu mesta

pod istim sunčevim i mesečevim

svetlosnim uslovima,
u isto vreme, i tako dalje,

mogao sam da predvidim

da neće biti pouzdane percepcije boja,

što je najvažnije
za prepoznavanje lica,

i da će biti samo
zatamnjenog prizora,

što znači da će biti
veoma male rezolucije,

što zovemo ocrtavanje ivica,

i da će štaviše, jer su oči

potpuno proširene pod ovakvom svetlošću,
dubina polja

daljina na koju se fokusirate da
biste videli detalje,

biti manja od 45 cm.

Tako sam svedočio na sudu,

i dok je sudija bio veoma pažljiv,

to je bilo veoma dugo saslušanje

za zahtev za ponovno suđenje,
i kao rezultat,

ja sam krajičkom oka primetio

da će sudiji možda biti potrebno

malo više podstreka

od samih brojki.

I tu sam se malo drznuo,

okrenuo sam se,

i upitao sudiju:

"Vaša Visosti,
mislim da bi trebalo da izađete

na lice mesta i pogledate sami."

Možda sam govorio tonom
koji je zvučao više kao začikavanje

nego kao zahtev
- (Smeh) -

ali bilo kako bilo,
zahvaljujući hrabrosti ovog čoveka,

on je rekao: "Da, hoću."

Šok u američkom pravosuđu.

Stvorili smo identične uslove,

rekonstruisali smo čitavu stvar ponovo,

on je došao sa celom brigadom oficira

da ga štite u ovom kraju, ok? (Smeh)

Stavili smo ga da stane
malo više ka ulici,

znači bliže vozilu iz koga je pucano

nego što su tinejdžeri stajali,

na oko metar udaljenosti od ivičnjaka

ka sredini ulice.

Auto je prošao,

isti auto kao što su opisali tinejdžeri;

unutra su bili vozač i suvozač,

i kada je auto prošao sudiju,

suvozač je ispružio ruku,

i uperio ka sudiji
dok je auto nastavio da ide,

baš kako su tinejdžeri opisali, ok?

Nije imao pravi pištolj u ruci,

već crni predmet sličan

pištolju koji je opisan.

Uperio je, i evo šta je sudija video.

Ovo je auto 9 metara udaljen od sudije.

Ruka viri sa suvozačevog mesta

i uperena je ka nama.

To je udaljenost od 9 metara.

Neki tinedžeri tvrdili su
da je auto u stvari

bio 4,5 metra udaljen kada je pucao.

U redu. Ovo je 4,5 metra.

U tom trenutku,
malo sam se zabrinuo.

Ovaj sudija je neko s kim
nikada ne biste poželeli da igrate poker.

Bio je totalni stoik. Nisam mogao
da primetim ni trzaj njegove obrve.

Niti najmanji pokret glavom.

Nisam mogao da
osetim kako je reagovao na ovo,

i nakon što je pogledao
ovu rekonstrukciju,

okrenuo se ka meni i pitao:

"Da li postoji još nešto
što želite da pogledam?"

Rekao sam:
"Vaša Visosti," i ne znam da li sam bio

ohrabren naučnim merenjma
koja sam imao

u svom džepu i svojim znanjem
da su tačna

ili je to bila moja glupost,

što su mislili advokati odbrane
- (Smeh) -

kada su me čuli da izgovaram:

"Da, Vaša Visosti,
želim da stanete ovde

i želim da auto prođe još jednom

i želim da zastane

tačno ispred Vas,
na oko metar od Vas,

i želim da suvozač ispruži ruku

i uperi u Vas sa crnim predmetom

i da Vi gledate u njega
koliko hoćete."

I ovo je on video.
(Smeh)

Primetićete,
što sam i uključio u svoj izveštaj,

da dominantno osvetljenje
dolazi sa severne strane,

što znači da bi lice strelca

bilo zatamnjeno.

Štaviše, krov automobila

baca senku na unutrašnjost automobila

i čini je još tamnijom.

I ovo je sa daljine od oko metar.

Zašto sam rizikovao?

Znao sam da je
dubina polja oko 45 cm ili manje.

Metar udaljenosti, mogao je biti

i čitav fudbalski teren daleko.

Ovo je on video.

Vratio se,
bilo je još nekoliko dana za dokaze.

Na kraju,

odlučio je da će dozvoliti

peticiju za ponovno suđenje.

Štaviše, oslobodio je gospodina Karilja

da bi mogao da pomogne
u pripremi svoje odbrane

ukoliko tužilaštvo odluči
da mu ponovo sudi.

Što su oni odlučili da ne urade.

On je sada oslobođen čovek.
(Aplauz)

(Aplauz)

Ovo je on kako grli babu
svoje supruge.

Njegova devojka je bila trudna
kada je otišao na suđenje.

Rodila je dečaka.

On i njegov sin zajedno pohađaju
kalifornijski univerzitet u Long Biču,

idu na časove.
(Aplauz)

I šta nam pokazuje ovaj primer -

šta je važno da zapamtimo?

Pre svega, postoji
duga istorija antipatije

između nauke i zakona

u američkom pravosuđu.

Mogao bih vas počastiti
horor pričama o neznanju

koje sam iskusio kao
forenzički ekspert tokom decenija

pokušavajući da uvedem
nauku u sudnice.

Protivnički advokati se suprotstave,
i pobiju dokaze.

Jedan predlog je da
svi postanemo mnogo više

okrenuti ka neophodnosti, kroz pravila,

kroz procedure,

da bismo dobili više nauke u sudnici,

i mislim da je veliki korak ka tome

više zahteva -

uz svo poštovanje pravnim fakultetima -

za naukom, tehnologijom,
tehnikom, matematikom

za sve koji uče pravo,

jer oni postaju sudije.

Razmislite kako
biramo sudije u našoj zemlji.

Drugačije je nego u drugim zemljama,
zar ne?

Druga stvar koju bih predložio,

je oprez koji svi moramo da imamo;

ja stalno moram da se podsećam

koliko su tačna sećanja

za koja mislimo da su istinita,
u koja verujemo?

Decenije istraživanja,

primeri i primeri slučajeva
kao što je ovaj,

gde pojedinci zaista veruju

u svoja sećanja.
Nijedan od ovih tinejdžera

koji su identifikovali počinioca

nije mislio da greši.

Niko od njih nije pomislio
da možda nije mogao da vidi lice.

Svi moramo biti pažljivi.

Sva naša sećanja su rekonstruisana.

Naša sećanja su proizvod
onoga što smo doživeli

i svega što se desilo nakon toga.

Ona su dinamična.

Ona su savitljiva.
Ona su promenljiva,

iz tog razloga, svi moramo
da zapamtimo da treba da budemo oprezni

i da tačnost naših sećanja

ne može da se meri po tome
koliko su ona živopisna

niti po tome koliko smo mi
sigurni u to da su tačna.

Hvala vam.
(Aplauz)