Vratite svoj grad bojom

Učinite grad lepim, kontrolišite korupciju. Edi Rama krenuo je ovom prividno lakom stazom kao gradonačelnik Tirane, u Albaniji, gde je probudio ponos svojih građana transformišući javne prostore raznobojnim dezenima. Kroz projekte koji stavljaju ljude na prvo mesto, Rama je smanjio kriminal - i pokazao svojim građanima da mogu da veruju svojim vođama. (Snimljeno na TEDxThessaloniki.)

U prethodnom životu bio sam umetnik.

Još uvek slikam. Volim umetnost.

Volim radost koju boja
može da donese našim životima

i našim zajednicama,

i pokušavam da uključim umetnika u meni

u moju politiku,

i vidim

kao deo mog posla danas,
kao razlog da budem ovde,

ne samo kampanju za moju partiju,

već za politiku i ulogu
koju ona može da igra

u poboljšanju naših života.

11 godina sam bio gradonačelnik Tirane,
našeg glavnog grada.

Součavali smo se sa mnogim izazovima.

Umetnost je bila deo odgovora.

I moje ime, na samom početku,

povezivano je sa dvema stvarima:

rušenjem ilegalnih konstrukcija

da bi se povratio javni prostor

i upotrebom boja da bi se probudila nada

koja je bila izgubljena u mom gradu.

Upotreba boja nije bila
samo umetnički čin.

Bila je to više forma političke akcije

u kontekstu gde je gradski budžet
koji mi je bio dostupan

kada sam bio izabran
iznosio nula zarez nešto.

Kada smo okrečili prvu zgradu,

stavljajući drečavu narandžastu
preko tmurne sive

boje fasade,

nešto nezamislivo se dogodilo.

Nastala je gužva u saobraćaju

i gomila ljudi se okupila

kao da se tu dogodila
neka spektakularna nezgoda

ili iznenadna poseta pop zvezde.

Francuski predstavnik Evropske unije
koji je upravljao finansiranjem,

požurio je da zaustavi krečenje.

Počeo je da viče
da će blokirati finansiranje.

"Ali zašto?", pitao sam ga.

"Zato što boje koje ste naručili

ne odgovaraju evropskim standardima",
odgovorio je.

"Pa", rekao sam mu,

"okruženje ne odgovara
evropskim standardima,

iako to nije ono što želimo,

ali sami ćemo da biramo boje

jer je to tačno ono što želimo.

I ako nas ne pustite
da nastavimo sa radom,

održaću konferenciju za novinare ovde,

sada, baš na ovom putu

i reći ćemo ljudima da gledate na mene

baš kao cenzori ere socrealizma."

To ga je malo zabrinulo

i zatražio je kompromis.

Rekao sam mu: "Ne, žao mi je,

kompromis među bojama je siva,

a mi imamo dovoljno sive za ceo život."

(Aplauz)

Vreme je za promene.

Rehabilitacija javnih prostora

je oživela osećaj pripadnosti

gradu koji su ljudi izgubili.

Ponos ljudi vezan za mesto gde žive

i osećanja koja su bila zakopana

godinama duboko ispod besa zbog ilegalnih,

varvarskih konstrukcija
koje su nikle na javnom prostoru.

Kada su se boje pojavile svuda,

duh promene počeo je
da transformiše duh ljudi.

Digla se galama:
"Šta je ovo? Šta se dešava?

Šta nam rade boje?"

I organizovali smo glasanje,

najfascinantnije glasanje
koje sam video u životu.

Pitali smo ljude: "Da li želite ovu akciju

i da zgrade budu ovako okrečene?"

Drugo pitanje bilo je:

"Da li želite da se zaustavi
ili da se nastavi?"

Na prvo pitanje,

63 posto ljudi odgovorilo je:
"Da, sviđa nam se."

Trideset sedam odgovorilo je:
"Ne, ne sviđa nam se."

Ali na drugo pitanje, polovina onih
kojima se nije sviđala,

želela je da se nastavi.
(Smeh)

Primetili smo promenu.

Ljudi su počeli da bacaju
manje smeća na ulice, na primer,

počeli su da plaćaju poreze,

počeli su da osećaju
ono što su zaboravili.

I lepota je služila kao čuvar

gde gradska policija i sama država,
nisu bili prisutni.

Sećam se da sam jednog dana šetao ulicom

koja samo što je bila okrečena

i gde je trajao proces sadnje drveća,

kada sam video
vlasnika radnje i njegovu ženu

kako stavljaju staklenu fasadu
na njihovu radnju.

Bacili su stari kapak

na mesto gde se sakuplja smeće.

"Zašto ste bacili kapke?", pitao sam ih.

"Pa, zato što je ulica sada bezbednija",
odgovorili su.

"Bezbednija? Zašto?
Postavili su više policajaca ovde?"

"Ma daj, čoveče! Kakve policajce?

Možeš i sam da vidiš.

Tu su boje, ulične sijalice,
novi trotoar bez rupa, drveće.

Prelepo je; bezbedno je."

I stvarno, lepota je davala ljudima

osećaj zaštite.

To nije bio pogrešan osećaj.

Kriminal je zaista oslabio.

Sloboda osvojena 1990,

donela je stanje anarhije u grad,

dok je varvarizam '90-ih

doneo gubitak nade za grad.

Boja na zidovima nije hranila decu,

takođe nije brinula o bolesnima
ili obrazovala neuke,

ali je davala nadu i svetlo

i pomogla ljudima da vide

da postoji drugačiji način
da se stvari urade,

drugačiji duh, drugačiji pogled
na naše živote.

I da, ako unesemo istu energiju i nadu

u našu politiku,
možemo da stvorimo bolji život

jedni za druge i za našu zemlju.

Uklonili smo 123 000 tona betona

samo sa rečnih obala.

Srušili smo više od 5 000
ilegalnih građevina

u celom gradu,

najviše od njih imale su
i do osam spratova.

Zasadili smo 55 000 stabala
i žbunova u ulicama.

Uveli smo ekološki porez

i onda su ga svi prihvatili

i svi poslovni ljudi
su ga redovno plaćali.

Kroz otvorena takmičenja

uspeli samo da u našu
administraciju regrutujemo

mnogo mladih ljudi

i tako smo uspeli da izgradimo

apolitičnu javnu instituciju

gde su muškarci i žene
jednako predstavljeni.

Internacionalne organizacije

uložile su mnogo u Albaniju
u poslednjih 20 godina,

od čega nije sve potrošeno na dobar način.

Kada sam rekao direktorima Svetske banke

da želim da finansiraju projekat
da se izgradi

model sale za prijem građana

baš u cilju borbe
protiv endemske dnevne korupcije,

nisu me razumeli.

Ali ljudi su čekali u dugim redovima

pod suncem i kišom

da bi dobili sertifikat
ili samo jednostavam odgovor

kroz dva mala prozora
na dva metalna kioska.

Plaćali su da ne bi čekali u redu,

u dugom redu.

Na njihove zahteve odgovarao je

glas koji je dolazio iz mračne rupe

i sa druge strane,

misteriozna ruka koja se pojavi
da uzme njihove dokumente

dok među starim dokumentima traži mito.

Mogli smo da menjamo
nevidljive službenike u kioscima

svake nedelje, ali nismo mogli
da promenimo ovu korumpiranu praksu.

"Ubeđen sam", rekao sam
nemačkom zvaničniku

Svetske banke,

"da bi bilo nemoguće da primaju mito

kada bi radili u Nemačkoj,

u nemačkoj administraciji,

u istoj meri koliko sam ubeđen da,
ako bi postavili nemačke zvaničnike

iz nemačke administracije u ove rupe,

takođe bi primali mito."

(Aplauz)

To nema veze sa genima.

To ne znači da neko ima savest
na višem nivou,

a da neko drugi nema savest.

To ima veze sa sistemom, sa organizacijom.

Takođe je vezano za okolinu i poštovanje.

Uklonili smo kioske.

Sagradili smo novu salu za prijeme

zbog koje su ljudi, građani Tirane,

mislili da su otputovali u inostranstvo
kada bi ušli

da predaju svoje zahteve.

Napravili smo onlajn sistem kontrole

i tako ubrzali sve procese.

Stavili smo građane na prvo mesto,
a ne službenike.

Protiv korupcije u državnoj administraciji

u zemljama kao što je Albanija -

da ne kažem, kao što je Grčka -

možemo se boriti samo modernizacijom.

Rešenje je reorganizovanje vlade
kroz reorganizovanje

same politike, a ne reorganizovanje ljudi

na osnovu već smišljenih obrazaca

koje razvijeni svet često uzalud
pokušava da nametne

ljudima kao što smo mi.

(Aplauz)

Stvari su dostigle ovu tačku

zato što političari u globalu,

ali naročito u našim zemljama,
da se ne lažemo,

misle da su ljudi glupi.

Uzimaju zdravo za gotovo da će,
bilo šta da se desi,

ljudi morati da ih prate,

dok politika, sve više i više,
ne uspeva da ponudi rešenja

za brige javnosti

ili potrebe običnih ljudi.

Politika je počela da liči

na ciničnu timsku igru
koju igraju političari,

dok je javnost gurnuta u stranu

kao da sede na sedištima na stadionu

gde strast ka politici

postepeno ustupa mesto
zaslepljenosti i očaju.

Gledano sa tih stepenica,
svi političari danas

izgledaju isto

i politika je počela da liči

na sport koji stvara više agresivnosti

i pesimizma nego
društvene jedinstvenosti

i želje za građanskim protagonizmom.

Barak Obama je pobedio -

(Aplauz) -

jer je mobilizovao ljude kao nikada pre

kroz upotrebu socijalnih mreža.

Nije poznavao svakog od njih,

ali je sa zadivljujućom genijalnošću

uspeo da ih transformiše u aktiviste

dozvoljavajući im da u svojim rukama drže

argumente i instrumente
koji su svakom od njih bili potrebni

da vode kampanju u njegovo ime
stvarajući sopstvenu kampanju.

Tvitujem. Obožavam to.

Obožavam to jer mi pruža priliku
da prenesem poruku,

ali takođe omogućava ljudima
da prenesu svoje poruke meni.

Ovo je politika, ne od vrha na dole,

već odozdo na gore i sa strane.

Mogućnost da se svačiji glas čuje

je upravo ono što nam je potrebno.

Politika nije vezana samo za vođe.

Ne radi se samo o političarima i zakonima.

Radi se o tome kako ljudi razmišljaju,

kako vide svet oko sebe,

kako koriste svoje vreme i energiju.

Kada ljudi kažu da su svi političari isti,

zapitajte se da li je Obama isti kao Buš,

da li je Fransoa Holand isti kao Sarkozi.

Nisu isti. Oni su ljudska bića
sa različitim shvatanjima

i različitim vizijama o svetu.

Kada ljudi kažu
da ništa ne može da se promeni,

samo stanite i razmislite
kako je svet izgledao

pre 10, 20, 50, 100 godina.

Naš svet je definisan tempom promene.

Svi mi možemo da promenimo svet.

Dao sam samo mali primer

kako jedna stvar, upotreba boje,

može da pokrene promenu.

Želim da donesem još više promena

kao premijer svoje zemlje,

ali bilo ko od vas može da donese promene

ako želi.

Predsednik Ruzvelt je rekao:

"Veruj da možeš
i prešao si već pola puta."

Efharisto i kalininhta.
(Hvala i laku noć).

(Aplauz)