Urbana arhitektura inspirisana planinama, oblacima i vulkanima

Uzimajući inspiraciju iz prirode, arhitekta Ma Jansong dizajnira predivne zgrade koje su oslobođene kockaste simetrije mnoštva modernih gradova. Njegov istančan i graciozan rad - od para zakrivljenih nebodera koji plešu jedan s drugim preko operske kuće koja izgleda kao snegom prekrivena planina - nam prikazuje lepotu arhitekture koja prkosi normama.

Ja sam arhitekta.

I na ovoj slici je prikazan
grad iz kojeg dolazim,

Peking, Kina.

Stari Peking je poput veoma lepe bašte,

možete videti dosta prirode.

Kada sam bio dete,

naučio sam da plivam u jezeru

i penjao bih se po planinama
svakog dana posle škole.

Ali kako sam stario,

gradili smo sve više i više
modernih građevina.

I sve one izgledaju isto.

Sve izgledaju kao kutije šibica.

Zašto su moderne građevine i gradovi
prepune ovih kockastih oblika?

Na ovoj slici, zapravo vidite dva grada.

Ovaj levo je Njujork,

a ovaj desno je Tianđin, kineski grad,

koji je u izgradnji.

I imaju veoma slične horizonte.

Možda takođe prate isti princip.

Znate, takmiče se u zbijenosti,

takmiče se za više prostora,

takmiče se u efikasnosti.

Stoga moderna arhitektura

postaje simbol kapitala i moći.

Kineski gradovi se dosta izgrađuju

i oni se takođe, znate,

ne takmiče samo za ovaj prostor i visinu.

Oni takođe dosta uče
iz severnoameričih urbanih strategija

i takođe se dosta ponavljaju
od grada do grada.

Tako da ovde mi to nazivamo
1000 gradova sa jednim licem.

Stoga kao arhitekta u Kini,

moram se zapitati -
šta mogu učiniti povodom toga?

Jednog dana sam šetao ulicom

i video sam ljude kako prodaju ribu.

I stavljaju ribu u kockasti akvarijum.

Tako da sam postavljao isto pitanje -

zašto kvadratni prostor za ribe?

Da li im se sviđa kvadratni prostor?

(Smeh)

Očigledno ne.

Tako da je možda kvadratni prostor,
kvadratna arhitektura,

jeftinija, lakše ju je napraviti.

Tako da sam sproveo malo istraživanje,

postavio sam kameru i pokušao da posmatram
kako se ribe ponašaju

u ovom kvadratnom prostoru.

I onda sam saznao
da verovatno nisu bile srećne.

Kvadratni prostor nije bio
savršen dom za njih,

tako da sam odlučio da dizajniram
novi akvarijum za njih.

Mislim da bi trebalo da bude
više organski,

da unutra ima više fluidnog prostora.

Kompleksniji interijer.

Mislim da bi trebalo
da se osećaju srećnije,

živeći u ovom prostoru,
ali ne bih znao, jer ne pričaju sa mnom.

(Smeh)

Ali nakon godinu dana,

imali smo priliku
da projektujemo pravu zgradu.

Ovo je zapravo par tornjeva,

koje smo izgradili u Misisogi,
gradu izvan Toronta.

I ljudi ovo nazivaju
Merlin Monro tornjevi -

(Smeh)

zbog svoje zakrivljenosti.

Ideja je bila da sagradimo toranj,

visokospratnicu, stambeni toranj,
ali ne i kutiju.

Više je inspirisano prirodom,

zracima sunca i dinamikom vetra.

Nakon završetka
projektovanja prvog tornja,

rekli su nam, znate:

''Ne morate da projektujete drugi,

samo ponovite isti dizajn,

i platićemo vam dvostruko.''

Ali ja rekoh: ''Tamo ne možete
imati dve Merlin Monro .''

Priroda se nikada ne ponavlja,

tako da sada imamo
dve zgrade koje mogu zajedno plesati.

Tako postavljam sebi ovo pitanje.

Znate, zašto u modernom gradu,

često pomislimo
da je arhitektura - mašina, kutija?

Tako da ovde želim da vidim kako su
ljudi posmatrali prirodu u prošlosti.

Gledajući ovu tradicionalnu kinesku sliku,

saznao sam da su često spajali

prirodu sa veštačkim,
na veoma dramatičan način,

kako bi stvorili ovaj emotivni pejzaž.

U modernom gradu moje pitanje glasi:

Da li postoji način da ne razdvajamo
građevine i prirodu,

već da ih kombinujemo?

Postoji još jedan projekat
koji smo sagradili u Kini.

Prilično ogroman stambeni kompleks.

I nalazi se u veoma lepom
prirodnom okruženju.

Iskreno, kada sam prvog puta
posetio mesto,

bilo je previše lepo.

Zamalo odlučih da odbijem projekat,

zato što se osećate kao kriminalac
štagod da uradite tamo.

Ne želim da postanem kriminalac.

Ali moja druga pomisao je bila -

ako ja to ne uradim,

oni će svakako samo postaviti
standardne urbane tornjeve tamo.

A to bi bila šteta.

Tako da sam odlučio da moram da pokušam.

Način na koji smo to odradili je

da smo uzeli konture postojećih planina,

i uzevši te linije,
preslikali smo ih u zgradu.

Stoga su ti tornjevi zapravo
preuzeli oblike

i geometriju iz prirode.

Svaka građevina ima različit oblik,

različitu veličinu, različitu visinu.

I postaju nastavak prirode

u kojoj se nalaze.

I znate,

ljudi misle da mi ponekad
koristimo kompjutere

kako bismo dizajnirali ovakvu arhitekturu,

ali ja zapravo dosta koristim
ručne skice,

jer mi se dopada nasumičnost
u ručnim skicama.

Sadrže vrstu emocije

koja se ne može kompjuterski stvoriti.

Arhitektura i ljudi i priroda
mogu zajedno postojati

i imaju dobar odnos na ovoj fotografiji.

Lik sa slike je zapravo
jedan od arhitekata iz našeg tima.

Mislim da je uživao
u prelepom prirodnom pejzažu,

i osećao olakšanje
što nije deo kriminalaca -

(Smeh)

na kraju.

Da se vratimo gradu.

U Pekingu su nam tražili
da projektujemo ove urbane tornjeve.

I napravio sam ovaj model.

To je arhitektonski model,

liči na miniplaninu i minidolinu.

Stavio sam ovaj model na moj sto,
i negovao sam ga svakog dana.

Godinama kasnije, završili smo ovu zgradu.

I možete da vidite
kako se moja ručna skica

preslikava u pravu zgradu.

I izgledaju prilično slično.

Liči na crnu planinu.

Evo kako je ova zgrada smeštena u gradu.

Na ivici je ovog prelepog parka.

Drugačija je, dosta drugačija
od zgrada koje je okružuju,

jer ostale zgrade pokušavaju
da stvore zid oko prirode.

Ali ono što mi pokušavamo ovde

je da učinimo da sama zgrada
bude deo prirode,

kako bismo proširili prirodu
iz parka u grad.

To je bila ideja.

Kineski umetnički kritičar
je nacrtao ovu sliku.

Naša zgrada je na ovoj slici.

Možete li videti crnu, malenu planinu?

Uklapa se u ovu sliku.

Bilo kako bilo, u stvarnosti je

naš dizajn doveden u pitanje

da izgleda dosta drugačije od okoline.

I tražili su mi da modifikujem moj dizajn,

ili boju ili oblik,

kako bi se zgrada
bolje uklopila u kontekst.

Tako da je moje pitanje bilo,

zašto se bolje uklapa u ovaj
tradicionalni, znate, prirodni kontekst

nego u stvarnost?

Možda nešto nije u redu sa stvarnošću.

Nešto nije u redu sa kontekstom.

Na krajnjem severu Kine,

napravili smo ovu opersku kuću.

To je operska kuća u blizini reke,

u močvarnom parku.

Tako da smo odlučili da napravimo
zgradu kao deo okolnog pejzaža

i uklopimo je u horizont.

Zgrada doslovno izgleda
kao snežna planina.

I ljudi mogu da šetaju po zgradi.

U toku dana ili kada nema opere,

ljudi dođu ovde, mogu da uživaju u pogledu

i mogu da nastave svoje putovanje iz parka

ka zgradi.

Kada dođu na krov

gde se nalazi amfiteatar,
koji uokviruje nebo,

gde mogu pevati nebu.

Unutar opere,

nalazi se predvorje
sa dosta prirodnog svetla,

i mogu uživati u
polu-unutrašnjem-spoljašnjem prostoru,

i mogu videti predivan pogled oko sebe.

Sagradio sam nekoliko planina,

a ovde pokušavam da vam prikažem

jednu zgradu koja, ja mislim,
liči na oblak.

To je muzej pripovedačke umetnosti Lukas

koji se gradi u Los Anđelesu.

Muzej je kreirao Džordž Lukas,

tvorac ''Zvezdanih ratova''.

Zašto zgrada koja liči na oblak?

Jer mislim, zamišljam, oblak misterioznim.

To je priroda.

Nadrealno je kada ovaj prirodni
element sleti u grad.

Zainteresuje te

i želiš da ga istražiš.

I tako je zgrada sletela na Zemlju.

Podigavši ovaj muzej,

učinivši da leti iznad zemlje,

možemo da oslobodimo dosta
predela i prostora ispod zgrade.

Onda istovremeno možemo

da stvorimo krovni vrt iznad zgrade

za posećivanje i uživanje u pogledu.

Ovaj muzej će biti završen 2022. godine

i svi ste pozvani kada se završi.

Stoga nakon izgradnje svih ovih
planina i oblaka,

sada gradimo vulkane

u Kini.

Ovo je zapravo ogroman sportski park

sa četiri stadiona,

gde jedan stadion ima 40 000 sedišta.

Tako da je to jedan ogroman projekat.

Možete videti na ovoj slici,

da je teško reći gde je zgrada,
a gde predeo.

Tako da zgrada postaje predeo.

Čak postaje zemljana umetnost,

gde ljudi mogu šetati oko zgrade,

mogu se penjati po zgradi,

dok lutaju ovim vulkanskim parkom.

I ovaj prikaz pokazuje
jedan od prostora u tim vulkanima.

Ovo je zapravo bazen

sa prirodnim svetlom koje dopire odozgo.

Ono što zapravo pokušavamo da stvorimo

je okolina koja zamagljuje granicu

između arhitekture i prirode.

Stoga arhitektura više nije
funkcionalna mašina za življenje.

Takođe prikazuje prirodu oko nas.

Prikazuje našu dušu i duh.

Tako da, kao arhitekta, ne mislim

da bi u budućnosti trebalo
da ponavljamo ove bezdušne kutije šibica.

Mislim da ono za čim tragam je mogućnost

stvaranja budućnosti

u harmoniji između ljudi i prirode.

Hvala puno.

(Aplauz)