Moć kolektivnog imuniteta | Romina Libster | TEDxRíodelaPlata

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, nezavisno od TED konferencija.

Romina Libster deli sa nama prilično nepoznat pogled na uticaj vakcinacije: imunitet grupe. Romina Libster je naučni istraživač i vodila je niz istraživanja o virusima koji uzrokuju bolesti disajnih organa, naročito o gripu H1N1.

Jedan od prvih pacijenata
koje sam imala kao pedijatar bila je Sol,

prelepa beba od mesec dana,

koja je došla u ordinaciju sa simptomima
ozbiljne respiratorne infekcije.

Nikada do tad nisam videla pacijenta
čije se stanje tako brzo pogoršava.

Za samo dva dana
priključili smo je na respirator,

a trećega dana je preminula.

Sol je imala veliki kašalj.

Nakon diskusije o slučaju, u ordinaciji
i nakon izuzetno tegobne katarze,

sećam se da mi je šef sale rekao:

"U redu, diši duboko, umij se

jer sad nam sledi najteži deo,

moramo da razgovaramo s roditeljima."

U tom momentu na hiljade pitanja
vam prođe kroz glavu.

Od pitanja: zašto je jednomesečna beba
bila tako loše sreće,

do pitanja: da li smo mogli
nekako da to izbegnemo.

Pre vakcina,

razne zarazne bolesti
su ubijale milione ljudi godišnje.

Tokom pandemije gripa 1918. godine

umrlo je 50 miliona ljudi.

To je više ljudi
nego što ih ima današnja Argentina.

Možda se malo stariji među vama
sećaju epidemije dečje paralize

koja je izbila u Argentini 1956. godine.

Tada nije bilo dostupnih vakcina
za dečju paralizu.

Ljudi nisu znali šta da rade.
Bili su kao ludi.

Izlazili su na ulice i krečili drveće.

Stavljali su deci u odeću
vrećice s kamforom

kao da od toga ima neke koristi.

Tokom epidemije dečje paralize
umrlo je na hiljade ljudi.

I hiljadama ljudi su ostale
ozbiljne neurološke posledice.

Ja to znam jer sam čitala o tome,

jer zahvaljujući vakcinama
moja generacija je imala sreće

da ne mora da proživljava
tako strašnu epidemiju.

Vakcine su jedno od najvećih dostignuća
javnog zdravlja u XX veku.

Odmah nakon pijaće vode,

to je intervencija koja je najviše
doprinela smanjenju smrtnosti,

čak i više od antibiotika.

Vakcine su uspešno iskorenile s planete
bolesti kao što su velike boginje

i uspele su da značajno umanje smrtnost

od drugih bolesti, poput malih boginja,

velikog kašlja, dečje paralize
i mnogih drugih.

Sve ove bolesti spadaju u grupu bolesti

koje se zovu bolestima
koje se mogu sprečiti vakcinama.

Šta to znači?

Da se potencijalno mogu sprečiti,

ali da bismo u tome uspeli,
nešto moramo da preduzmemo.

Moramo da se vakcinišemo.

Pretpostavljam da je velika većina,
ako ne i svi mi ovde,

primila bar jednom u životu neku vakcinu.

E sad, ne bih bila tako ubeđena
da mnogi među nama znaju

koje su to vakcine, iliti imunizatori
koje treba da primimo nakon adolescencije.

Jeste li se nekada zapitali koga štitimo

kada se vakcinišemo?

Šta hoću da kažem?

Da li su efekti vakcinacije veći
od zaštite nas samih?

Dozvolite da vam nešto pokažem.

Zamislite na trenutak

da se nalazimo u gradu

koji nikada nije imao iskustva
s određenom bolešću,

poput, na primer, malih boginja.

U tom gradu niko nikada
nije dolazio u dodir s tom bolešću,

ne postoji prirodni imunitet, niti je iko
vakcinisan protiv malih boginja.

Ako bi se jednog dana u tom gradu
pojavio neko ko boluje od malih boginja,

bolest ne bi naišla na dovoljan otpor

i počela bi da se prenosi
sa osobe na osobu,

i za kratko vreme zarazila bi
celokupnu zajednicu.

Za određeno vreme

velika većina stanovništva
bila bi bolesna.

To se dešavalo kada nije bilo vakcina.

A sada, zamislite potpuno suprotan slučaj.

Nalazimo se u gradu

gde više od 90% stanovništva

ima izgrađen imunitet
protiv malih boginja.

Što će reći da su preležali tu bolest
i da su stekli prirodni imunitet.

Preživeli su, ili su primili vakcinu
protiv malih boginja.

I jednoga dana, u tom gradu se pojavi

osoba bolesna od malih boginja.

Bolest će da naiđe na mnogo veći otpor

i neće moći toliko
da se prenosi sa osobe na osobu.

Širenje će, najverovatnije,
da bude obuzdano

i neće doći do epidemije malih boginja.

Želim da vam skrenem pažnju na nešto.

Vakcinisane osobe,

ne samo da štite same sebe,

već i sprečavaju širenje bolesti

unutar zajednice,

oni, indirektno, štite osobe iz zajednice

koje nisu vakcinisane.

Oni formiraju svojevrstan štit

koji nevakcinisane čuva
od kontakta s bolešću,

te oni ostaju zaštićeni.

Taj efekat indirektne zaštite

nevakcinisanih osoba unutar zajednice,

samo zbog toga što su okruženi
vakcinisanim pojedincima,

se zove kolektivni imunitet.

Mnogi unutar zajednice

zavise, gotovo isključivo,
od kolektivnog imuniteta

da bi se zaštitili od bolesti.

Ti ljudi nisu prosto hipoteze
u nekoj animaciji.

Ti ljudi su naša rodbina,
naša deca,

koja su možda isuviše mala
da bi primila svoje prve vakcine.

To su naši roditelji, naši bližnji,

naši poznanici,

koji možda imaju neku bolest

ili primaju neki lek
koji im narušava imunitet.

Takođe postoje ljudi koji su alergični
na određenu vakcinu.

Takođe, među nama se nađu i oni

koji se vakcinišu,

ali kod kojih vakcina
ne postigne željeni efekat.

Jer nisu sve vakcine uvek 100% efikasne.

Svi ti ljudi zavise, gotovo isključivo,

od kolektivnog imuniteta
da bi se zaštitili od bolesti.

Da bi se postigao
efekat kolektivnog imuniteta

potrebno je da značajan procenat
stanovništva bude vakcinisan.

Taj procenat se zove prag.

Prag zavisi od mnogo varijabli.

Zavisi od karakteristika klice,

od karakteristika imunološke reakcije
koju prouzrokuje vakcina.

Ali svi imaju nešto zajednčko:

ako je procenat vakcinisanog stanovništva
u jednoj zajednici

ispod vrednosti praga,

bolest počinje da se širi slobodnije

i može da pređe u epidemiju

u toj zajednici.

Takođe i bolesti koje su

u nekom trenutku pod kontrolom
mogu ponovo da se vrate.

Ovo nije puka teorija.

Ovo se dešavalo i dešava se i dalje.

Godine 1998, jedan britanski istraživač
je objavio članak

u jednom od najuticajnijih
časopisa iz medicine

u kome je tvrdio da MMR vakcina,

koja se daje protiv
malih boginja, zauški i rubeole,

uzrokuje autizam.

Ovo je imalo trenutni učinak.

Ljudi su odustajali od vakcinacije,
prestali su da vakcinišu svoju decu.

I šta se desilo?

Broj vakcinisanih

u mnogim zajednicama u svetu
pao je ispod vrednosti praga.

Imali smo epidemiju malih boginja
u mnogim gradovima u svetu.

U SAD-u, u Evropi.

Mnogi ljudi su oboleli,

a neki su i umrli od malih boginja.

Šta se desilo?

Ovaj članak je izazvao ogromnu pometnju
unutar zdravstva.

Desetine naučnika odlučili su da provere
da li je ovo uistinu tačno.

Ne samo da niko nije mogao da pronađe

uzročno-posledičnu vezu između MMR vakcine
i autizma na nivou populacije,

već su i otkrili da sam članak
sadrži brojne neistine.

I ne samo to, već i da je
u pitanju obmanjivanje.

Obmanjivao je javnost.

Kao posledica toga,
časopis se javno ogradio

od tog članka 2010. godine.

Jedan od glavnih razloga
i izgovora za nevakcinisanje,

u ovom trenutku su negativna dejstva.

Vakcine, kao i lekovi,

mogu da imaju negativna dejstva.

Većinom se radi
o blagim i privremenim dejstvima.

Ali korist je uvek veća

od potencijalnih komplikacija.

Kada smo bolesni,

želimo što pre da se izlečimo.

Većina nas ovde,

kada imamo neku infekciju,
uzmemo antibiotike.

Ako imamo povišen pritisak,
uzimamo antihipertenzive.

Uzimamo lekove za srce.

Zašto? Zato što smo bolesni
i želimo da brzo ozdravimo.

I ne razmišljamo previše.

Zašto nam je toliko teško
da suzbijamo bolesti,

tako što ćemo da brinemo
o sebi dok smo zdravi?

Brinemo se o sebi mnogo kada smo bolesni

ili se pazimo neposredno pred
trenutnom opasnošću.

Pretpostvaljam da se većina vas ovde

seća pandemije gripa

koja se desila ovde u Argentini,
i u celom svetu, 2009. godine.

Kada su prvi slučajevi obelodanjeni,

kod nas u Argentini je počinjala zima.

Ništa se nije znalo.

Sve je bilo haotično.

Ljudi su s maskama izlazili na ulice,
hrlili u apoteke da kupe alkohol u gelu.

Ljudi su formirali redove u apotekama
da bi primili vakcinu,

a da nisu ni znali da li ih ta vakcina

štiti od ovog novog virusa.

Apsolutno ništa se nije znalo.

Ja sam tada, pored toga što sam stažirala

na Institutu za novorođenčad,

radila kao kućni pedijatar
za jednu privatnu medicinsku kompaniju.

Sećam se da bih
započela dežurstvo u osam ujutru

i već u osam sati sam dobijala listu
od pedeset zakazanih poseta.

Bilo je haotično,
ljudi nisu znali šta da rade.

Sećam se da su mi privukle pažnju
odlike pacijenata koje sam gledala.

To su bili pacijenti nešto stariji
od onih koje smo obično viđali zimi,

s groznicom koja je duže trajala.

I sećam se da sam to pomenula
mom mentoru kod kog sam stažirala,

a on je čuo, od jednog kolege,

da je veliki broj trudnica

i mladih ljudi

poslato na intenzivnu negu

s ne baš tako dobrim izgledima.

Tada smo odlučili da pokušamo da dokučimo

šta se to dešava.

U ponedeljak, čim je svanulo,
ušli smo u auto

i odvezli se do bolnice
u predgrađu Buenos Ajresa

u koju su upućivani

slučajevi novog virusa gripa.

Stigli smo u bolnicu,
koja je vrvela od ljudi.

Svi medicinski radnici su bili obučeni
u zaštitna odela, poput NASA-inih.

A mi smo imali po maskicu u džepu.

Ja, hipohondar, nisam disala dva sata.

Ali bilo nam je jasno šta se dešavalo.

Istog trena smo stupili u kontakt

s pedijatrima iz šest bolnica
u Buenos Ajresu i iz predgrađa.

I predložili smo da otkrijemo

, u najkraćem roku

kako se manifestuje
ovaj novi virus kod naše dece.

U jednom maratonskom poduhvatu,

za manje od tri meseca,

mogli smo da vidimo kakve su odlike
ovog novog virusa H1N1

kod 251 deteta, hospitalizovanog
zbog ovog virusa.

Mogli smo da vidimo koja deca
su najozbiljnije obolela,

a to su bili mlađi od četiri godine,
naročito oni mlađi od godinu dana,

pacijenti s neurološkim oboljenjima,

mališani s hroničnim plućnim bolestima.

Identifikovati te rizične grupe,
bilo je izuzetno važno

kako bismo mogli da ih obeležimo
kao prioritetne grupe

za primanje vakcine protiv gripa,

ne samo ovde u Argentini,

već i drugde gde još uvek
nije stigla pandemija.

Godinu dana kasnije,

kada je vakcina protiv gripa H1N1
već bila dostupna,

želeli smo da vidimo šta se dešava.

Nakon obuhvatne kampanje
za vakcinaciju,

usmerene na zaštitu rizičnih grupa,

u ovim bolnicama,

gde je 93% vakcinisanih iz rizičnih grupa,

nismo imali ni jedan
slučaj hospitalizacije

zbog pandemije virusa H1N1.

(Aplauz)

Godine 2009:

251 slučaj.

Godine 2010:

nula.

Vakcinacija je čin lične odgovornosti,

koji ima ogroman uticaj na društvo.

Ako se vakcinišem, ne štitim samo sebe,

takođe štitim druge.

Sol je imala veliki kašalj.

Sol je bila isuviše mala i još uvek

nije bila primila
svoju prvu vakcinu protiv velikog kašlja.

Ja se i danas pitam, šta bi se desilo

da su sve osobe u Solinom okruženju

bile vakcinisane.

(Aplauz)