Zašto bi trebalo da pročitate „Hamleta”? - Izolt Gilespi

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/why-should-you-read-hamlet-iseult-gillespie

„Ko je tu?” Pitanje prošaputano u tami kojim otpočinje priča o zaveri, obmani i moralnoj neodređenosti. A u drami u kojoj svako nešto krije, odgovor nije nimalo lak. Delo Vilijama Šekspira, drama „Hamlet” opisuje naslovnog lika koga proganja prošlost, a parališe budućnost. Izolt Gilespi zaranja u Hamletovu čovečnost i tragičnost.

Lekcija: Izolt Gilespi; režija: Lucy Animation Studio.

„Ko je tu?”

Prošaputano u tami,

pitanje kojim započinje priča o zaveri,
obmani i moralnoj neodređenosti.

A u drami u kojoj svako ima neku tajnu,

odgovor nije nimalo lak.

Delo Vilijama Šekspira
nastalo između 1599. i 1601. godine,

„Hamlet” prikazuje naslovnog lika
koga proganja prošlost,

a parališe budućnost.

Svega nekoliko meseci
pred očevu naglu smrt,

Hamlet se vraća iz škole
kao stranac u sopstvenom domu

i duboko nesiguran u to
šta bi moglo da vreba iz senki.

No, njegova potištenost se preobraća

kada ga poseti duh sa likom njegovog oca.

Prikaza tvrdi da je žrtva
„najsramnijeg ubistva”,

i ubeđuje Hamleta da je njegov ujak
Klaudije prigrabio presto

i ukrao srce kraljice Gertrude.

Prinčeva žalost se preobraća u bes

i on počinje da kuje osvetu

protiv novog kralja
i njegovih dvorana zaverenika.

Ova drama je neobičan tip tragedije

kojoj nedostaju iznenadna svirepost
ili sveobuhvatna romansa

koje karakterišu Šekspirova
druga dela istog žanra.

Umesto toga zaranja u dubine
neodlučnosti glavnog lika

i tragične posledice takvog postupanja.

Duhovo otkrovenje uvlači
Hamleta u višestruke dileme -

šta da radi, kome može da veruje

i kakvu ulogu bi mogao da igra
u isterivanju pravde?

Ova pitanja su usložena
zamršenom mrežom likova

koji teraju Hamleta da pregovara
sa prijateljima, porodicom,

dvorskim savetnicima i simpatijama -

od kojih mnogi imaju prikrivene motive.

Princ stalno odlaže i okleva
kako da se drži pred drugima

i kako da izvede osvetu.

Zbog ovoga Hamlet može da deluje
prilično iritantno,

ali upravo zato je jedan od najčovečnijih
likova koje je Šekspir stvorio.

Umesto da ishitreno deluje,

Hamlet postaje opterećen
zamršenim užasima samog razmišljanja.

I tokom drame,

njegova beskrajna pitanja počinju
da odjekuju našim lutajućim umovima.

Kako bi ovo postigao,

Šekspir koristi
svoj najintrospektivniji jezik.

Od kontemplacija o raju i paklu
uzurpatorskog kralja,

do prinčeve sopstvene
gugutave meditacije o smrtnosti,

Šekspir koristi melanholične monologe
da bi nas ostavio bez daha.

Možda je najbolji primer ovoga
Hamletov čuveni proglas o nespokoju:

„Biti il' ne biti - to sad se pita:

da li je većma dostojno u duši

praćke i strele sudbe nasilničke trpeti,

ili dići oružje protivu mora muka,

pa se njima suprotstaviti i okončati ih.”

Ovaj monolog oslikava
Hamletovu egzsitencijalnu dilemu:

rastrzanost između razmišljanja i delanja,

nesposobnost da odluči
između života i smrti.

Međutim, njegova beskrajna propitivanja
povlače dodatni nespokoj:

da li je Hamletovo ludilo samo predstava
da se zbune neprijatelji

ili posmatramo lika na ivici ludila?

Ova pitanja uveliko opterećuju
Hamletove interakcije sa svim likovima.

A kako provodi veći deo drame
zagledan u sebe,

često ne uspeva da vidi
sopstvenu destruktivnost.

Naročito je okrutan prema Ofeliji,

njegovoj ukletoj simpatiji koja ludi
zbog prinčevog nestalnog ponašanja.

Njena sudbina je primer kako je tragedija
mogla lako da se izbegne

i pokazuje efekat domina
zbog Hamletovih zaraznih mentalnih igara.

Slični nagoveštaji tragedije
se stalno zanemaruju tokom drame.

Ponekad se ovi previdi dešavaju
zbog svesnog negiranja -

kao kada Ofelijin otac odbaci
Hamletove zabrinjavajuće postupke

kao puki ljubavni bol.

Na drugim mestima, tragedija izrasta
iz namernog udvajanja -

kao u sličaju zamene identiteta
koja vodi do dodatnog krvoprolića.

Zbog ovih trenutaka nam ostaje
neprijatno saznanje

da se tragedija razvija
iz ljudske greške -

čak i kada je greška u tome
što smo stvari ostavili neraščišćenim.

Zbog svega ovoga, možda je jedino u šta
nikad ne sumnjamo Hamletova ljudskost.

Međutim, stalno nas razdire pitanje
ko je zaista Hamlet.

Da li je on plemeniti sin koji sveti oca?

Ili ludi princ koji stvara haos na dvoru?

Da li bi trebalo da dela
ili razmišlja, sumnja ili veruje?

Ko je on? Zašto je tu?

I ko je tu - ko to čeka u mraku?