Kako pomažem transrodnim tinejdžerima da postanu ono što žele | Norman Spek | TEDxBeaconStreet

Pubertet je nelagodan period za gotovo svakoga, ali za transrodne tinejdžere može biti noćna mora, dok preko noći izrastaju u tela u kojima im nije prijatno. U ovom govoru od srca, endokrinolog Norman Spek (Norman Spack) priča ličnu priču o tome kako je postao jedan od nekolicine doktora u SAD-u koji leče meloletnike terapijom zamene hormona. Sprečavajući efekte puberteta, Spek daje transrodnim tinejdžerima vreme koje im je potrebno.

Zadovoljstvo je biti ovde sa vama.

Čini se da sam govorio
skoro pred svakom publikom

osim u svom rodnom gradu.

Mislim da nema mnogo vas

koji mogu da kažu
da su se zapravo rodili u Bruklinu.

Ali meni to piše u rodnom listu,

jer su postojala neka porodilišta
na Pil Hilu,

koja više ne postoje,
a ja sam se rodio u Alertonu.

Pre mnogo vremena.

Želim da zahvalim onima
koji su me pozvali da danas govorim.

Hoću da razmislite

o trećoj reči koja je
ikada izgovorena u vezi sa vama,

ili da porađate,

o osobi koja se rodila.

Možete je promrmljati ako hoćete
ili je naglas izgovoriti.

To je, prve dve su bile: "Dobili ste..."

Publika: (Izmešani odgovori)
Dečaka. Devojčicu.

(Smeh)

Ukazuje vam

da se bavim i pitanjima
gde nema pouzdanosti

da li je neko devojčica ili dečak,

tako da je mešovit odgovor
bio vrlo prikladan.

Naravno, danas odgovor često dolazi
ne na rođenju već na ultrazvuku,

osim ako potencijalni roditelji odaberu
da budu iznenađeni

kao što smo mi bili.

Ali želim da razmislite o tome
šta je to što dovodi do te izjave

treće reči,

jer treća reč

je opis vašeg pola,

i time podrazumevam,

nastala od opisa vaših genitalija.

Kao pedijatar endokrinolog,

bio sam veoma, veoma uključen,
i donekle još uvek jesam, u slučajevima

u kojima postoji nesklad spoljašnjosti

ili između spoljašnjosti i unutrašnjosti,

i bukvalno moramo da otkrijemo

koji je opis vašeg pola.

Ali ne postoji ništa što je definišuće
u vreme rođenja

što bi vas odredilo,

a kada govorim o određivanju,

govorim o vašoj seksualnoj orijentaciji.

Ne kažemo: "Dobili ste gej sina."

"Devojčicu lezbejku."

Te okolnosti se ne određuju

do druge decenije života.

Niti određuju vaš rod,

koji, kao različit u odnosu
na vaš anatomski pol,

opisuje vaš self-koncept.

Da li vidite sebe kao muškarca ili ženu

ili negde između u spektrumu?

To se nekada javlja

u prvoj deceniji života,

ali može biti vrlo zbunjujuće za roditelje

jer je prilično normativno

da se deca poigravaju
međurodnim igrama i načinima,

i zapravo postoje studije koje pokazuju

da čak 80 procenata dece
koja se ponašaju na taj način

neće nastojati da budu suprotnog pola

u vreme otpočinjanja puberteta.

Ali u vreme kada pubertet počne,

između uzrasta od 10 do 12 kod devojčica,
12 do 14 godina kod dečaka,

sa grudima koje pupe

ili dva do tri puta uvećanja gonada

u slučaju genetskih muškaraca,

do te određene tačke, dete koje kaže

da je u apsolutno pogrešnom telu

će gotovo sigurno biti transrodno

i izuzetno je malo verovatno
da će promeniti ta osećanja,

bez obzira na to
koliko neko pokušava reparativnu terapiju

ili bilo koju drugu neprijatnu stvar.

Ovo je relativno retko,

tako da sam imao relativno malo
ličnog iskustva sa ovim,

i moje iskustvo je bilo tipičnije

samo zato što sam imao
adolescentsku kliniku.

I video sam nekoga sa 24 godine,

genetski žensko,
prošao Harvard sa tri muška cimera

koji su znali celu priču,

beležnik koji je uvek unosio njegovo ime
na listi kursa kao muško ime,

i došao kod mene nakon diplomiranja
govoreći: "Pomozite mi.

Znam da znate puno o endokrinologiji."

I zaista sam lečio mnogo ljudi
koji su rođeni bez gonada.

To nije bila nuklearna fizika.

Ali sam se nagodio sa njim:

"Lečiću te ako me naučiš."

I tako me je naučio.

Kakvu sam samo edukaciju dobio

brinući o svim članovima
njegove grupe podrške.

A onda sam se zaista zbunio,

jer sam mislio
da je relativno lako u tim godinama

jednostavno dati ljudima hormone

pola u kome su se afirmisali,

ali onda se moj pacijent venčao,

i venčao se sa ženom
koja je rođena kao muškarac,

venčala se kao muškarac,
imala dva deteta,

zatim prošla kroz prelazak u ženu,

i sada je ova zanosna žena

bila vezana za mog muškog pacijenta,
u stvari, oni su se zakonski venčali

jer su se pojavili
kao muškarac i žena, i ko bi rekao?

(Smeh)

A moj pacijent je pokazao da zaista
trans muškarac ima jednaka prava

da bude muška šovinistička svinja,
jer mi je sa medenog meseca poslao

iz palate s ogledalama u Versaju ovo

i rekao je: "Bilo je potrebno 50 žandarma
da izvuku ženu iz ove sobe."

I bio sam zbunjen -

da li je ova osoba gej?

Da li je ova osoba strejt?

Pomešao sam seksualnu orijentaciju
sa rodnim identitetom.

Pacijent mi je rekao:

"Vidi, vidi, vidi.

Ako prosto ovako razmišljaš,
shvatićeš kako treba:

seksualna orijentacija
je sa kim ideš u krevet;

rodni identitet je kakav ideš u krevet."

(Smeh)

I naknadno sam naučio od mnogo odraslih -

zbrinuo sam oko 200 odraslih -

naučio sam od njih

da ako ne gledam, ne gvirim
ko je njihov partner u čekaonici,

nikada neću moći da pogodim
bolje od čiste slučajnosti

da li su gej, strejt, bi,

ili aseksualni u svom afirmisanom rodu.

Drugim rečima,

jedno nije imalo
apsolutno nikakve veze sa drugim.

I podaci to pokazuju.

Dok sam se starao o 200 odraslih osoba,

smatrao sam to izuzetno bolnim.

Ovi ljudi - mnogi od njih

su morali da odustanu
od mnogo toga u svojim životima.

Dešavalo se da ih roditelji odbace,

braća i sestre, sopstvena deca,

zatim bi im njihov bračni partner
pred razvodom

zabranio da viđaju decu.

Bilo je užasno, ali zašto su to činili

u 40-im i 50-im godinama?

Jer su osećali da moraju da se afirmišu

da se ne bi ubili.

I zaista, stopa samoubistava
među transrodnim ljudima bez tretmana

je među najvišima na svetu.

Šta činiti?

Bio sam zaintrigiran otišavši
na konferenciju u Holandiji,

gde su stručnjaci za ovo,

i video sam vrlo neobičnu stvar.

Lečili su adolescente

nakon što su im zadali najintenzivnije
psihometrijske testove roda,

i lečili su ih blokiranjem
puberteta koji nisu želeli.

Jer u suštini, deca slično izgledaju,

oba pola, dok ne prođu kroz pubertet,

u kom trenutku,
ako mislite da ste pogrešnog pola,

osećate se kao Pinokio
koji se pretvara u magarca.

Fantazija koju ste imali
da će se vaše telo promeniti

i da ćete postati
ono što želite u pubertetu

zapravo se poništava pubertetom.

I raspadaju se.

Zato odlaganje puberteta -
zašto odlaganje?

Ne možete im prosto dati
suprotne hormone tako mladima.

Završiće zakržljali rastom,

i zar mislite da možete imati
smisleni razgovor

o efektima takvog tretmana na plodnost

sa devojčicom od 10 godina,
dečakom od 12 godina?

Zato ovo kupuje vreme
u dijagnostičkom procesu

na četiri ili pet godina

tako da mogu da reše problem,

mogu da obave dosta testiranja,

mogu da žive bez osećaja
da njihova tela beže od njih.

A zatim, u programu
koji nazivaju 12-16-18,

oko 12. godine daju blokirajuće hormone,

u 16. godini ponovo testiraju,

budu prekvalifikovani.

Setite se, blokirajući hormoni
se mogu preinačiti,

ali kada date hormone suprotnog pola,

počinju da rastu grudi i dlake na licu

i glas, u zavisnosti od toga
šta koristite,

i ti efekti su trajni

ili zahtevaju hirurgiju za otklanjanje

ili elektrolizu,

a nikada ne možete zaista uticati na glas.

Tako da je ovo ozbiljno,
to se tiče osobe od 15, 16 godina.

A zatim u 18. godini,
postaju podesni za operaciju,

i dok nema dobre operacije
za pretvaranje ženskih genitalija u muške,

operacija muškarca u ženu
zna prevariti ginekologe.

Toliko dobra može biti.

Posmatrao sam kako su pacijenti,

i posmatrao sam pacijente
koji su izgledali kao bilo ko drugi,

osim što im je odložen pubertet.

Ali čim bi im dali hormone

u skladu sa rodom u kome se afirmišu,

izgledali su prelepo.

Izgledaju normalno.

Imali su normalnu visinu.

Nikada ne biste bili u stanju
da ih uočite u gomili.

Tako da sam u tom trenutku
odlučio da ću raditi ovo.

Ovde domen pedijatrijske endokrinologije
zaista dolazi do izražaja,

jer zapravo, ako ćete se baviti
decom uzrasta 10-12, 10-14 godina,

to je pedijatrijska endokrinologija.

Izveo sam nekoliko klinaca,

a to je sada postalo standard lečenja,

i Bostonska dečija bolnica ga je podržala.

Mojim pokazivanjem dece pre i posle,

ljudi koji nikada nisu primili tretman
i ljudi koji su želeli da dobiju tretman,

i slike Holanđana,

prišli su mi i rekli:

"Moraš nešto da učiniš za ovu decu."

Pa gde su ta deca bila ranije?

Bila su tamo negde i patila, eto gde.

Tako smo započeli program
2007. godine.

Postao je prvi program te vrste -

ali je zapravo holandski -

u Severnoj Americi.

I od tada, imamo 160 pacijenata.

Da li su došli iz Avganistana? Ne.

75 procenata je došlo
iz radijusa do 240 km od Bostona.

A neki su došli iz Engleske.

Džeki je bila zlostavljana
u Midlendsu, u Engleskoj.

Imala je 12 godina tamo,

živela je kao devojčica

ali su je prebijali.

Bio je to horor.
Morali su da je školuju kod kuće.

A razlog zbog kojeg
su Britanci dolazili je taj

što oni ne pružaju tretman nikome
ispod uzrasta od 16 godina,

što znači da su ih osudili
na telo odrasle osobe,

bez obzira na to šta se dogodi,

čak i ako su ih dobro testirali.

Džeki je, povrh svega,
usled obeležja skeleta,

predodređena da bude visoka 196 cm.

A ipak, upravo je otpočela muški pubertet.

Uradio sam nešto malčice inovativno,

jer poznajem hormone,

i znam da je estrogen mnogo delotvorniji

u zatvaranju epifiza, ploča rasta,

i zaustavljanju rasta, od testosterona.

Zato smo blokirali njen testosteron
blokirajućim hormonom,

ali smo dodali estrogen,
ne u 16. godini, već u 13.

I evo nje ovde u 16. godini,
sa leve strane.

Na svoj 16. rođendan, otišla je u Tajland,

gde će obaviti
plastičnu operaciju genitalija.

Sada to rade sa 18 godina.

I na kraju je dostigla 180 cm,

štaviše, ima grudi normalne veličine,

jer blokiranjem testosterona,

svaki naš pacijent
ima grudi normalne veličine

ako dođu kod nas u odgovarajućem uzrastu,

ne previše kasno.

A evo nje skroz na desnoj strani.

Izašla je u javnost,
polufinalista u izboru za Mis Engleske.

Sudije su debatovale o tome
da li to može tako.

A jedan od njih se našalio, rekli su mi:

"Ali ona je prirodnija
od polovine ostalih učesnica."

(Smeh)

Neke od njih su malo preuređene,

ali to je sve njena DNK.

I postala je izuzetna govornica.

Ponuđeni su joj ugovori kao modelu,

u tom trenutku me je zadirkivala,

preko Skajpa sa BBC-jem, i rekla je:

"Znaš, možda bih imala
veće šanse kao model

da si učinio da imam 196 cm."

(Smeh)

Pa sad vi vidite.

Ova slika, po meni, sve govori.

Stvarno sve govori.

Ovo su Nikol i brat Džonas,

koji su predstavljeni u februaru 2011.
u Bostonskom sandej globu

identični dečaci blizanci,

i dokazano identični,

gde se Nikol afirmisala kao devojčica
na ranom uzrastu od tri godine.

U sedmoj godini, promenili su njeno ime,

i došli kod mene
na samom početku muškog puberteta.

Možete da zamislite posmatrajući Džonasa
sa svega 14 godina

da muški pubertet
rano dolazi u ovoj porodici,

jer on izgleda više kao da ima 16 godina,

ali to još više ističe poentu

zašto morate biti svesni toga
gde se pacijent nalazi.

Nikol je ovde na pubertetskoj blokadi,

a Džonas je - biološka kontrola.

Ovako bi Nikol izgledala

da nismo uradili ono što smo uradili.

On ima izraženu Adamovu jabučicu.

Ima četvrtaste kosti lica,

dešava se trovanje testosteronima,
ali ne u njegovom slučaju.

Ali ima brkove,

i možete videti
da postoji razlika u visini

jer je prošao kroz ubrzani rast
kroz koji ona neće.

Nikol je sada na estrogenu.

Ima pomalo oblina.

Ova porodica je išla u Belu kuću
prošlog proleća

zbog njihovog rada
na preokretu antidiskriminacije -

postojao je predlog zakona
koji bi sprečavao

prava transrodnih ljudi u Mejnu
da koriste javne toalete,,

i izgledalo je da će ovaj predlog proći,

a to bi bilo problem,

ali je Nikol lično išla
kod svakog zakonodavca u Mejnu

i rekla: "Mogu ovo.

Ako me vide, razumeće

zašto nisam pretnja u ženskom toaletu,

ali mogu biti ugrožena u muškom toaletu."

I tada su konačno shvatili.

Kuda odavde?

Pa, još uvek ima stvari koje treba uraditi
u vezi sa antidiskriminacijom.

Samo 17 država ima
antidiskriminacioni zakon

protiv diskriminacije stanovanja,

zapošljavanja, javnih usluga,

samo 17 država,
a pet od njih su u Novoj Engleskoj.

Potrebni su nam jeftiniji lekovi.

Poput onih za blokiranje.

Koštaju čitavo bogatstvo.

I moramo da uklonimo ovo stanje iz DSM-a.

To je psihijatrijski poremećaj
isto koliko je i biti gej i lezbejka,

a to je ukinuto 1973,

i ceo svet se promenio.

Ovo neće da poremeti ničiji budžet.

Ovo nije toliko učestalo.

Ali rizici od nečinjenja ničega za njih

stavljaju ne samo sve njih pod rizik
od gubitka života zbog samoubistva,

već takođe govori nešto o tome
da li smo zaista inkluzivno društvo.

Hvala vam.

(Aplauz)